Почетна / Култура / Поглед у универзум Габријела Гарсије Маркеса – Човек који је одбио да се пробуди

Поглед у универзум Габријела Гарсије Маркеса – Човек који је одбио да се пробуди

Пише Александар Вулин

Овај генијални сневач није писао да би живео, он је живео да би писао, а пред крај материјалног постојања тркао се са смрћу, пишући о себи и другима, заправо пишући о сваком дану у којем је још могао да пише

Када је писао Хронику најављене смрти, Г. Г. Маркес није могао да не мисли о себи. Уосталом, нарицање на сахрани ретко се чује само због покојника, неизоставно је ту свест о сопственој смртности и туга због извесног краја, још увек несахрањене публике. Маркес није писао да би живео, он је живео да би писао, а пред крај материјалног постојања тркао се са смрћу, пишући о себи и другима, заправо пишући о сваком дану у којем је још могао да пише. Трку је, наравно, изгубио, али то не умањује вредност утакмице. Баш као што тврдоглави идеализам, порок којем је остао склон до самог краја, није морао нужно да буде утемељен у стварном животу. Довољно је да буде утемељен у животу идеалисте, свет није дужан да се прилагођава сновима, али онај који снева нема обавезу да одустане од сна, а још мање да призна свет онаквим какав он јесте. У хинду религији једном реченицом је објашњен настанак космоса и сваког живота: „Брама је сањао.“ Тако је настао Маркесов свет, Маркес је сањао. Снови нису створени да би се испуњавали, снови се изазивају спавањем, сатима или минутима у којима нема контроле над телом, или опојним средствима која ублаже бол и умртве дух. Тако би требало да буде, осим ако нисте генијални сневач и снагом свог безобразног уверења докажете да је сан јава коју ће признати и они који не сањају. Маркес није писац, он је једноставно човек који је одбио да се пробуди, бар на дуже време. Зато су његове странице тако реалне и сасвим могуће. Када у Сто година самоће до главе обријана и обучена само у џак од кафе, лижући прсте и сасвим без страсти ширећи прекрасне затегнуте бутине латинске лепотице несвесне себе и жудње коју изазива, када дакле, лепотица Ремедиос буде подигнута у небо на облаку жутих лептира, то изгледа могуће и скоро очекивано, јер онај ко је читао Маркеса није читао ни фантастику ни магични реализам. Ко је читао Маркеса, читао је педантне, скоро хладне дневничке забелешке сневача, довољно прибраног да снове памти и још више, да снове призна као једину реалност. Лутајући безбројним приповеткама у којима се најављивала цивилизација Маконда и неодољива туга Сто година самоће, читалац је постајао легитимни део света којем никако, осим слободном и упорном вољом, није могао припадати. А како се другачије и може сањати осим као слободан човек, а слободе не може бити без слободне воље. Слобода и јесте тако грешна и погрешна јер заводљиво оставља човеку да сам одлучује, што је почетак краја сваке идеје и сваког реда и поретка. Тако се препознавањем сневача стварала неуређена и отуда трајна заједница слободних људи, који су се лако умели препознати а посебно када нису говорили исте језике. Није било рата на кугли земаљској где нисте могли да откријете пуковника Аурелијана Буендију, стрпљивог произвођача златних рибица, човека који је покренуо и изгубио сваки рат, непромењен и непобеђен.

[restrictedarea]

Пораженог толико да су му мајке без речи доводиле своје уплашене и збуњене ћерке да у лежаљкама разапетим између два дрвета са њима продужи герилску крв. Мање срећним, преживелим пуковницима није имао ко да пише, да би се зато пуковник читавог свог постратног, мирнодопског и отуда сасвим безначајног и као по казни вођеног живота, спремао да одговори, рођеној жени која никада није разумела зашто је понекад боље не вратити се него доћи, а одговор на њено питање „шта ћемо јести“ је био војнички тачан и зато испуњен и срећан „јешћемо говна“. У сваком политичком систему у којем је бар на почетку његовог стварања била ма и мрва страсти и наде препознавао се опори крај вере у мемљивим ходницима власти из Јесени патријарха, када остарели вођа напушта доживотне другове и разум и памћење, док гледа како велика сила са севера сече море на коцке и уредно га односи, остављајући испуцало тло и рибе које се боре за воду и у води за ваздух. И Генералов лавиринт је повео још живи леш на последње путовање, док му сажаљиви борци и сасвим необавештени политичари кличу заваљеном и скоро сахрањеном у мрежу против комараца. И није било беде и муке а да се бар један губитник из света материјалних вредности није присетио да је компанија банана однела сунце и пустила кишу заувек. По погледу и начину на који држи цигарету лако сте могли препознати човека који ставља динамит под властити споменик. Да ли има икога да у својој младости није срео тужну Ерендиру док је њена сурова баба продаје не би ли телом платила неизазвани пожар, баш као што у свакој породици постоји дух убијеног удварача о коме се не прича и машта се о краљици лепоте из џунгле а страхује од сигурне срамоте коју слути наследник папе док се полива ружиним водицама, чије родоскрвне потомке за реп односе мрави завршавајући време људи, а отпочињући доба самоће. И можда је колера добро оправдање за љубав, али истинито објашњење љубави и јесте пронађено у Љубави и другим демонима. А све што нисте могли да сагледате људским видом, могли сте пронаћи у очима плавог пса. Иза сваког великог богатства лежи по један мртав магарац, објашњавао је своје прве паре насмрт болесни капиталиста лечен од комунистичког хомеопате који му са биљним и шећерним куглицама даје и прилику да се покаје што се као млад предузимач увлачио у сиротињске штале и кроз магареће црево гурао цев од пиштоља и пуцао да магаре скапа од невидљивих унутрашњих повреда и тако створи потражњу, вештачку, наравно, као да друга потражња и постоји на тржишту. И да није добио Нобелову награду, која се тако ретко додељује за оно што је урађено, много чешће за неурађено а скоро никада за оно за шта је намењена. И да жири за Нобелову награду није радио против себе и доделио му награду, која све ређе има разлога да буде поштована, али у свету новца је све цењенија због висине износа, никако висине признања, и да му нису неким чудом доделили награду за Сто година самоће, морали би да му је доделе за тестаментарну књижицу, чији је наслов довољан да оправда читав један век, и да није написао ни један једини ред осим наслова који је сажео живот у пар, као узгредних, онако, на празној кутији цигарета исписаних речи Сећање на моје тужне курве. Да би, како је говорио Борхес, свет постао оправдан, да би завладао безграничним размерама наде, потребно је пронаћи реченицу која га описује и Маркес је успео. Алхемичар је тако постигао велико дело. Пред сам крај, написао је Сећање и опростио се пишући о безименим курвама са којима је провео живот. А оне су биле тужне и оне су биле његове. Живот је скуп тужних курви. Ето, тако је прошао живот једног сањара и само ме је страх да га је смрт пробудила, јер ако јесте, то буђење ће бити болно и он се у њему неће снаћи баш нимало. Како ли је Кастро примио вест о његовој смрти, да ли још увек сања?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *