Подстицаји на све стране!

Пише Васа Павковић

Курт Вонегат: Доручак шампиона Београд, 2014.

Од како је крајем 60-их година прошлог века у оквиру едиције ФЕСТ-ових романа БИГЗ објавио Вонегатово ремек-дело Кланица 5, овај амерички романсијер не престаје да привлачи нашу публику. Посебан успех су доживели Колевка за мацу и Галапагос, а сада је београдски „Паладин“, у одличном преводу Горана Скробоње, премијерно објавио и Доручак шампиона. Реч је о роману којег је Вонегат, по сопственом признању, поклонио сам себи за 50. рођендан. Радња романа је крајње сведена и приказује оно што је претходило сусрету два Вонегатова јунака: омиљеног му писца Килгора Траута и богатог бензинског пумпаџије Двејна Хувера, као и оно што се при том сусрету, на једном књижевном фестивалу, збило. При сусрету је наиме био присутан и сам Курт Вонегат, желећи да види „шта ће се догодити кад се сретну две креације његовог мозга“. У релативно кратким, обично хронолошки ређаним епизодама, које је једноставним цртежима илустровао сам писац, читалац, у јетком сатиричком кључу, чита разорну критику америчког друштва и идола америчког сна. Пратећи удовца Хувера, Вонегат ће говорити о његовом мачо односу према секретарици Франсин али и о мржњи према сину Банију, припаднику геј покрета. Обликујући фасцинантни лик Килгора Траута, Вонегат ће се задржавати на његовој маргинално богатој каријери сф писца чије наивне, сумануте спејс опере продиру у ток штива Доручак шампиона, оплемењујући га нарочитом фантастиком. Као и обично кад је Вонегат у питању, на страницама филмичног романа смењују се еколошка критика са критиком лажљивог језика, критика политике и идеологије Сједињених Држава са ироничним освртима на свакодневни живот Американаца, на стереотипе који цветају на тлу империјалног либерализма. Када говоримо о разлозима успеха америчког романа у свету, током последњих стотинак година, пре свега говоримо о тематској разноврсности тог феномена, али се испоставља да је мало писаца битније „тестирало“ формални аспект романа. Ту се Курт Вонегат указује као изузетно успешан аутор – јер жанровски еклектицизам и формална иновативност његових романа готово да немају премца. Симпатије публике као и признање академске критике нису баш честа појава – а Курт Вонегат је својим романима објединио та два обично удаљена рецепцијска пола. Зато не би било наодмет да поред домаћих читалаца и млађи српски прозаисти узму у шаке Доручак шампиона, а потом и неке друге његове романе. Имаће ту шта да пронађу. Подстицаји на све стране!

Симон Симоновић: Турско гробље Београд, 2013.

Преко четири деценије се поезија Симона Симоновића налази у најживљем току савременог српског песништва. Мада се мењала, од почетног социјалног активизма до дистанциране рефлексивности зрелих година, она је, на одређен начин, остајала верна себи – представљајући се као лирика егзистенције. Наиме, као и у Турском гробљу (изд. „Танеси“) поезија је отпочетка била тихи и драгоцени пратилац Симоновићевог живота и наше реалне ситуације. Књига се отвара песмама које ангажовано деструишу неке савремене идеологеме и политике у Србији, потом се бави проблемима старења и лаганог губитка мушког витализма, да би се наставила песмама о невеселим болесничким и болничким искуствима, а при крају се вратила породичним и завичајним мотивима, промишљајући их у кључу пролазности (илузија и заноса). И у дугом, наративном стиху и у врло кратком и окретном, Симоновић показује песничку зрелост и дубину модернистичког наслеђа које је освојио још у младости као и спремност да се мења, али мирно и мудро, само да би изнова, и на други начин, промислио неки од доживљаја (са родитељима, породицом, женама, пријатељима, поезијом уопште). Читавом том искуству песник придаје на самом почетку уводне песме „И пре краја“ недвосмислено песимистичан тон, написавши, између осталих, и стих: „И пре краја потучен до ногу“! У песми која је дијалог са Константином Кавафијем „Ништа превише“, Симоновић као да износи кредо актуалног осећања језика и смисла лирике: „смрти је одувек/ Било и свако од нас преноси је на свој/ Начин. Не чине је времена различитом/ Него ми, ако смо посебни…“ Питам се, читајући Турско гробље, шта је та метафора за Симона Симоновића данас и тиче ли се она сировог живота или је шифра саме лирике, лирике поред које већина пролази дословце као поред турског гробља. Биће да је ипак реч о лирици.
Посматрајући последњих месеци како се деле разне песничке награде, запазих, између осталог, да се ова одлична књига ниједном није јавила ни у ширим изборима. Морам да кажем да је по свему боља од славодобитничких, али то изгледа нема ко да види. Или не жели? Враг би га знао!