Под притиском Брисела, либерала и синдиката

Пише Никола Мартић

У условима нарастајућег унутрашњег притиска радничке класе и све тврђих захтева званичника Европске уније у вези са неопходношћу очувања „континуитета спровођења реформи“, нова влада Србије налази се пред великим испитом. Да ли је у Србији могуће довршити „велики либерални пројекат“ и у исто време изаћи у сусрет очекивањима грађана који траже праведније друштво и боље услове за живот?

Све су оштрија упозорења која у Београд стижу са Запада. Готово увредљиво делује тон којим се, дипломатским каналима, упућују јасне поруке Александру Вучићу о томе „шта је на дневном реду“, пре свега када је у питању економска политика нове владе Србије. И док се широм земље гомила незадовољство радника због све тежег материјалног статуса, у Београду се сабирају либерали који траже још снажнији замајац у деценијском напору постпетооктобарске елите да се тржиште, а посебно тржиште рада, још више либерализује.

Ради илустрације драматичног заоштравања реторике којом се будућем премијеру ставља до знања „куда даље“, подсетићемо читаоца на само неколико изјава западних дипломата о томе шта се од владе Србије очекује у наредном периоду.

Ултиматум: Девет месеци за реформе Европска представница за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон изјавила је пре неколико дана да „очекује брже формирање власти у Београду како би се што пре наставио процес усвајања европских реформи“. Шеф делегације Европске уније у Србији Мајкл Девенпорт такође је нагласио да „Брисел од нове владе Србије очекује што скорије спровођење економских и структурних реформи“. Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин дао је своје „виђење“ онога што влада Србије треба да уради у наредном периоду: „Битна је што бржа трансформација, реформе у функцији приближавања Европској унији, укључујући ту и промену Устава Србије.“ Ипак, међу њима се издваја најдрастичније упозорење које је Александру Вучићу упутио Тони Верхеијен, шеф Канцеларије Светске банке, који је дословно рекао да „Србија има девет месеци да спроведе реформе“.

И пре формалног конституисања, дакле, нова влада Србије налази се пред великим искушењима. С једне стране, све су озбиљнији захтеви спољних фактора, ММФ-а, Светске банке и званичног Брисела, који од владе Србије очекују „радикалне резове“ и драстично „стезање каиша“, у складу са прокламованом „политиком штедње“ Ангеле Меркел, која широм Европске уније доводи до масовних протеста радника. Поред Грчке, Шпаније и Португалије, где су насилне демонстрације постале готово свакодневица, недавно смо чак и на улицама Брисела имали прилике да видимо крваве сукобе демонстраната са полицијом која је политику реформи из Берлина бранила пендрецима и воденим топовима. Све је то, разуме се, потпомогнуто домаћом „независном аналитиком“ петооктобарских интелектуалаца који у Србији већ 13 година покушавају да „либерализују“ јавно мњење.

 

Синдикати: Либерализам служи богатој мањини Позиција обичног грађанина Србије, са свим његовим сумњама и надањима, види се из порука упућених новој влади од самих радника, окупљених у велике синдикате који би требало да се боре за очување минимума до сада освојених права радника.

Недавно је председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић изјавио да глобална кретања упућују на то да „либерални концепт привреде показује своје право лице и да је постало очигледно да то није никакав концепт економског развоја у корист већине, већ да служи за богаћење мањине“. Он је указао на податак да је стопа незапослености у Србији чак 25 процената радно способног становништва, да је просечна потрошачка корпа око 65.000 динара уз просечну зараду од око 400 евра, коју узгред, прима тек нешто више од једне трећине радника, док више од трећине радника прима минималну зараду од свега 20.000 динара.

[restrictedarea]

Анализа ових података указује на чињеницу да су промене у економској сфери неопходне. Питање је, међутим, у којем правцу ће се промене одвијати и како ће утицати на укупан привредни амбијент, а посебно на обичног грађанина. То, за сада, остаје да се види. Како је најавио сам Александар Вучић, будући премијер Србије, стратегија економских реформи биће представљена у експозеу премијера.

Утисак је, ипак, да има превише заблуда и нејасноћа када су у питању српске реформе, појам безмало постављен на пиједестал предизборног слогана партије која је изнедрила мандатара са састављање нове владе.

Треба нагласити да је незадовољство огромног броја радника у Србији, посебно оних који не могу да остваре ни минимум својих права, нарасло готово до тачке пуцања. У такозваном јавном сектору плате се често не исплаћују ни по неколико месеци, или чак година, и сви се врло добро сећамо штрајкова глађу и очајничког самоповређивања оних који поштеним радом нису више у стању ни својој деци да ставе ручак на сто.

На хиљаде радника великих индустријских погона који се налазе у процесу реструктурирања са нестрпљењем очекују прве потезе владе Србије. Некадашњи гиганти као што су Железара Смедерево, РТБ Бор, ФАП, Прва Петолетка, ИМР и ИМТ, Фабрика вагона Краљево, Желвоз, Фабрика каблова Јагодина, Слобода Чачак, Јумко, Петрохемија, Азотара Панчево – само су нека од предузећа са дугачког списка, чија је судбина неизвесна и чији су радници спремни да бране своја права и у центру Београда.

 

Србија: У либерализам и без либерала? Паузу у овом негативном тренду нарастајућег очајања представља, свакако, нова нада у лику перспективног новог вође, мандатара који тврди да има рецепт за оздрављење српске привреде. Да ли ће пак његов рецепт повући Србију у амбис уличног насиља које све више захвата Европу, или ће Вучић, ипак, оправдати очекивања која тињају чак и у срцима његових љутих политичких противника, видећемо јако брзо.

Треба, на крају, рећи да је данас у Србији постигнут готово незабележени консензус политичке елите и њених „независних аналитичара“: да је коначно, након 13 година, дошао час када ће држава преломити све дилеме око будућности привреде и економије и беспоговорно се упустити у „капиталистичку привреду неолибералног концепта“. То би за петооктобарске интелектуалне прваке била потврда да либерална партија није нестала са политичке сцене због превазиђености идеје самог тржишног модела привреде, већ искључиво зато што је у Србији сазрела нова конзервативна снага спремна да државу и народ повуче ка њиховој „капиталистичкој“ фантазији без регулисаног тржишта и ка њиховој „демократској“ утопији где су сви слободни своје мишљење задржати за себе.

[/restrictedarea]