Почетна / Други пишу / Петар ИСКЕНДЕРОВ: Око Србије се згушњавају војни облаци

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Око Србије се згушњавају војни облаци

Док се нова српска влада у формирању активно припрема за дочек баронесе Кетрин Ештон,  Високог комесара ЕУ за спољне послове и безбедност – на глобалној војно-политичкој арени сазревају озбиљне промене.Важан индикатор таквог стања постао је и пре извесног времена публиковани реферат Стокхолмског међународног института за истраживање проблема мира (SIPRI) о светским војним расходима у 2013. години. Према њиховим налазима, Саудијска Арабија и Турска су у војном плану ушле међу водећу групу држава, тежећи да уђу међу кључне геополитичке играче у огромном евроазијском региону. Анкара се последњих година преместила са 16 на 14 место топ-листе земаља са највећим војним расходима – потиснувши између осталог и НАТО-вску Канаду. Што се тиче Саудијске Арабије, та земља је током 2013. године повећала војне расходе за 14%, попевши се са 7 на 4 место. Обе ове тенденције праћене су нестабилношћу на широком пространству у непосредној близини Русије – тим пре што су праћени растућом пасивношћу Европе. Последња, без обзира на све громогласне изјаве, ионако није успела да створи сопствене, различите од САД, формате војне сарадње.[1]

Стокхолмски институт SIPRIводећа је међународна аналитичка невладина агенција која се бави истраживањем светских расхода у војне сврхе, специфичношћу тржишта наоружања и истраживањем сродних геополитичких тенденција. Институт је почео са радом далеке 1966. године, усред војно-политичких размирица два блока и идеолошка система (на челу са СССР и САД). Тада је много тога било јасније него данас: постојање два блока, а такође и формално несврстаних држава – од којих већина нису скривале своју геополитичку орјентацију.

Данас је ситуација другачија. На арени су се појавили нови амбициозни играчи, на смену блоковској супротстављености са њеним системом контроле и равнотеже, дошле су мултилатералне партије. То се често завршава колапсом земље или читавих региона, са уласком у стање оружаног хаоса и анархије. И како показује садашњи извештај SIPRI,свет у будућности очекује нови замајац нестабилности, трке у наоружању, и могуће, крвавих оружаних конфликата.

Са формалне тачке гледишта – ако говоримо о глобалним војним расходима – ситуација није толико узнемирујућа. Укупни војни расходи у 2013. години смањени су за 1,9% у поређењу са претходном годином. Највећи “допринос” том смањењу учиниле су САД и земље западне и централне Европе. Међутим, оне то уопште нису учиниле због добрих и мирољубивих намера. Стручњаци SIPRЕ овоскраћење америчких војних расхода за 7,8% објашњавају завршетком рата у Ираку и извлачењем војске из Авганистана – а уопште не због привржености администрације Барака Обаме идеалима разоружања. Поред тога, САД су и даље лидери са огромном разликом у обиму војних расхода. Јер само скраћење није толико значајно. У 2012. години улога САД у војним расходима 15 водећих светских земаља износила је 40%, а у 2013. години 37%.

Са Европом је још једноставнија ствар. На евродвору је криза и земље-чланице ЕУ и НАТО принуђене су да штеде. Но “свето место никад није празно” и Европљани у структури глобалних војних расхода почињу да избацују мање мобилне играче. Међу њима посебно треба истаћи Турску, која последњих година муњевито појачава своју активност на Балкану, Црноморју, на Кавказу, у средњој Азији и другим регионима укључујући и земље руског пограничја.

У периоду “пантурског ентузијазма” са почетка деведесетих, тадашњи премијер Турске Сулејман Демирел позвао је на обнављање “пута свиле”. А у време данашњег Председника Реџепа Таипа Ердогана “привилеговани регионални центри” спољне политике Турске постали су Балкан, Блиски Исток и Кавказ. Садашња политика Анкаре у овим регионима може се окарактерисати као тежња да се са једне стране настави играње улоге савезника САД, а са друге стране – стварање и јачање политичког капитала на критици америчке политике и одређеном зближавању са опонентима Вашингтона, посебно у оквирима самопроглашених посредничких и миротворачких мисија.[2]

У Анкари нису заборавили на финансијско-економска питања. Говорећи у јануару 2011. године на отварању редовне годишње конференције амбасадора у турском Министарству иностраних послова, шеф спољнополитичког ресора Ахмет Даутоглу је предвидео да ће 2023. године (на стоту годишњицу стварања Републике), Турска постати једна од најмоћнијих светских економских држава играјући “продуктивну регионалну и глобалну улогу”.[3]

У вези са тим отворено се огласио Умут Арик, чувени турски дипломата, председник Турске агенције за међународну сарадњу у Анкари, рекавши да Турској припада “фундаментално и централно место у Евроазији у целини, у Европи и на Балкану, у Црноморској регији и на Кавказу, у источном Средоземљу и на Блиском Истоку, посебно у Централној Азији”.[4]

Тако да Сем Перло-Фриман, руководилац програма о војним расходима Института SIPRI,уопште не претерује када указује на опасност од “регионалне трке у наоружању”.[5]Није чудо да је и Русија у последње време појачану пажњу посветила војним питањима.То није остало без пажње стручњака SIPRI– што су они прихватили са разумевањем. У садашњем извештају говори се о расту војних расхода у Русији у 2013. години за 4,8% у поређењу са претходном. Међутим, аутори документа посебно истичу да није реч само о простом нарастању војне моћи, него о реализацији програма модернизације наоружања, без чега се ни једна земља не може супротставити савременим спољним, па тако и регионалним претњама. Да ли се старе-нове власти у Србији спремају за супротстављање таквим претњама?


[2]Танасковиħ Д. Неоосманизам. Београд, 2011. С.101.

[3]Visionary Diplomacy: Global and Regional Order from Turkey’s Perspective. Ankara, 2011.

[4]Arik U.Turkeyand the International Security System in the 21st Century // Eurasian Studies. 1995/96. № 4. P.11.

[5]РИА НОВОСТИ 14/04/14 02:01 14.04.2014 02:02

srb.fondsk.ru

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *