Оклеветани Милошевић

Милорад Вучелић, главни уредник

Гробља су препуна анонимних сликара којима је највеће дело било цртање бркова Мона Лизи. Ова знаменита давнашња изјава једног великана вероватно би се могла применити и на изнебуха поново помамљене клеветнике Слободана Милошевића. Ипак, неправедно би било довести их у везу са неким квазиуметничким поривом, јер у њиховом случају реч је о послу који почива на најнижим, готово нељудским побудама.
Захваљујући Криму, без неког нашег актуелног посебног напора и труда, питање Косова је последњих дана добило планетарну важност и вредност. Више него јасно показало се да је Косово немогуће издати јер оно је толико наше да то надмашује и надилази сваку издају.
Бивши немачки канцелар Герхард Шредер је са приличном временском дистанцом признао да је агресија НАТО-а на Србију била лишена сваког основа и да је са становишта међународног права била и нелегална и нелегитимна. Шредер се на тај начин само придружио једном у свету широко распрострањеном и на чињеницама заснованом мишљењу. Немогуће је исцрпсти списак угледних интелектуалаца и политичара са Запада који знају чему је служило бомбардовање Србије и Срба уопште. Знају да Србија није нападана због Милошевића, него је Милошевић обаран с власти због одбране Србије и борбе за њене интересе.
Најочигледнији доказ за овакву злочиначку операцију дао је недавно амерички председник Барак Обама који је на светској позорници изговорио једну од жестоких масних лажи како је до сецесије Косова наводно дошло на основу демократског референдума уз непосредну и дуготрајну сарадњу са Уједињеним нацијама и суседима! Лаж је тако велика да би била и комична да није удружена са толиким насиљем и почињеним злочинима. А мимо и против Повеље УН. Москва је остала запањена због Обаминих дрских и лажних изјава, на петнаесту годишњицу НАТО агресије, па се чак и Србија помало изненадила.
Непосредно после тога обелодањени су делови Клинтонове документације под називом „Прстен око Србије“ из које се види да је председник САД-а Бил Клинтон „преузео на Самиту Пакта за стабилност Југоисточне Европе одржаном јула 1999. године у Сарајеву обавезу да са 12 милиона долара помогне опозициони покрет у Србији. Тај износ био је намењен странкама, невладиним организацијама, синдикатима, студентским удружењима и независним медијима како би се створило јединство у рушењу режима Слободана Милошевића“. У ту сврху су употребљавани медији попут „Гласа Америке“ и „Слободне Европе“ а за то су коришћени и предајници Хрватске радио-телевизије, што сада потврђују и медији у Хрватској.
О томе сведочи и текст Грегорија Елича „Уништење просперитетне националне државе: Пад Југославије и рат који су предводили САД и НАТО“ објављен на угледном интернет порталу Глобалрисерч а који говори о плановима администрације Била Клинтона начињеним крајем 1998. године:
„Уз подмићивање опозиције, медијску подршку планираном преврату и НАТО бомбардовању“, Елич као „кључну компоненту плана“ наводи „регрутовање званичника југословенске владе да издају своју земљу“. Неки од њих су, наводи, подмићивани скидањем са „црних листа“, други уцењивани хашким оптужницама… Позивајући се на књигу Тима Маршала („Игра сенки“ у издању Б92) он наводи: „У неким случајевима страх се показао као снажан мотиватор. Један број важних владиних званичника убијен је током неколико месеци: до дана данашњег није се сазнало ко је за то одговоран. Српски индустријалац који је имао обавештајне контакте приметио је: ‚Многи људи почели су да мисле, па, ако су Американци могли да убију министра одбране, лако могу и мене.‘ Многи су потом почели да траже излаз са брода који тоне…“

[restrictedarea] У „Гардијану“ је још марта 2003. Нил Кларк написао: „У својој недавно објављеној биографији Милошевића, Адам ле Бор открива како је Америка напунила цегере српске опозиције са 70 милиона долара, приликом организовања пуча против Милошевића 2000. По личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно је формирано, у оквиру америчке владе ‚Субверзивно одељење за Југославију‘ да би се бавило организовањем ‚спонтаног дешавања народа‘, које ће евентуално резултирати рушењем Милошевићевог режима.
У исто време, постоје докази да су организоване криминалне групе под надзором америчких обавештајних служби, извршиле серију атентата против кључних сарадника председника Милошевића, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а“.
Остало је тада, под крај деведесетих, још доста тога да се уради па је „Стејт департмент ажурирао публикацију ‚Брисање историје‘ о етничком чишћењу на Косову која би могла да се дистрибуира за српску публику“. Управо су ови домаћи крсташи „брисања историје“ поново на делу, оптужујући Милошевића за бројна убиства а без икаквих доказа, све то у циљу прикривања правих починилаца и њихових страних наредбодаваца.
Клинтонова некадашња саветница Мињон Мур је, како говори поменута документација, упозоравала америчког председника после афере са оралним сексом са Моником Левински „да хитно мора да врати поверење грађана и поврати образ дејствима на различитим пољима, што подразумева и рушење председника Југославије Слободана Милошевића“. Дотична је саветовала Клинтона да се у наредним дејствима учестало „позива на Бога“!
Чешки председник Милош Земан упућује на још једну америчку обману: „Чешка влада била је последња која се сложила са НАТО агресијом. Услов за сагласност било је то да ће се бомбардовање тицати искључиво војних објеката.“ Обећали су да ће то испунити али су слагали.
Када смо већ код Атлантског војног савеза, занимљиво је да је његов нови генерални секретар, Норвежанин Јенс Столтенберг, који је, баш као и Мадлен Олбрајт, део детињства провео у Београду и „веома воли пасуљ, пуњене паприке и ћевапчиће“. Остаје мала стрепња да он на путу према кушању омиљеног руског боршча или црногорског качамака са скорупом, на неком борбеном авиону или бомбардеру не сврати на ћевапчиће у Београд.
Превише је било Косова и римовања са Кримом или Републиком Српском, превише је било поштовања и слављења Владимира Путина, превише историјске улоге Слободана Милошевића, превише успостављања нове спасоносне равнотеже моћи у свету уз опадање самовоље Империје.
Требало је некако оснажити изјаву познатог и доказаног србомрсца Јелка Кацина који је био непосредни актер оружаног и крвавог разбијања Југославије, и који је изрекао поређење између Путина и Милошевића. Милошевић се што више мора оцрнити да би се оцрнио Путин. Одговарајућој званичној пажњи измакло је поновно Кациново нарушавање међународног права и Дејтонског уговора па се тако Република Српска назива „парадржавном творевином“.
И кренули су зато у наручену акцију крсташи „брисања историје“, они који имају, како би цинично рекли Американци, сталне „обавештајне контакте“ као и они одавно заврбовани оперативци страних служби. Баш као и наши повампирени „Сабљари“. Била би ово и прилика да се подсети на стару истину да су овде код нас најјаче везе − везе слабих карактера када нађу заједнички тренутни интерес. Некадашње најгоре улизице постају сурови тужиоци оних којима су се улагивали.
Пошто све више и документовано падају приче о разлозима за агресију на Србију и за све оно што се пре и после дешавало, мора се накнадно пронаћи оправдање и покриће за почињен злочин. И тако почиње акција окривљавања Милошевића за убиство Жељка Ражнатовића Аркана.
Непосредно упућени сведоци знају да је 1997. и 1998. Ричард Холбрук рекао Милошевићу „да би државна секретарка Мадлен Олбрајт била веома задовољна и охрабрена уколико би Аркан био изручен Хашком трибуналу“. Познат нам је и Милошевићев директан одговор:„Немам уопште намеру да у том или било ком сличном смислу задовољавам госпођу државног секретара.“ И додао да „док је он на челу Србије, неће бити изручивања ниједног српског држављанина Хагу“. И на питање да ли је за то Ражнатовић знао или није, могло би се лако и поуздано одговорити. Непосредно је познато и то да је на извесна питања и захтеве америчког посредника Гелбарта који су се тицали неких наводних Арканових активности из тих година следио сасвим разговетан и љутит Милошевићев, више пута понављани, одговор: „Bullshit“ што у слободном српском преводу значи: „Срање“. Потврда веродостојности ових речи, ако неко не верује сведоцима, сигурно се може наћи у неком снимљеном пресретнутом телефонском разговору, поготово због тога што није вођен са заштићеног или скремблованог телефона. Тешко је, такође, поверовати да се од Аркана могао направити заштићени сведок оптужбе на Милошевићевом процесу у Хагу.
Опште је познато, такође, како су се у Хашком трибуналу пред Милошевићем „провели“ заштићени и незаштићени лажни сведоци, као и докази, те у каквом се разореном стању налазила оптужница против њега непосредно пред физичку ликвидацију у Шевенингену. Тадашњи тужилац Џефри Најс је јавно, у самом процесу, одустао од оптужбе за Велику Србију.
Узалуд је за „Новости“ из врха српског тужилаштва потврђено да „тужилаштво не води нову истрагу о убиству Жељка Ражнатовића, јер ту већ постоје правоснажне судске пресуде, и нема никаквих доказа да је наручилац те ликвидације био бивши југословенски председник Слободан Милошевић“.
Кампања оцрњивања је настављена као да ништа није било. За свако почињено убиство окривљен је Милошевић. Није се појавио ни један једини нови доказ нити је обелодањено име неког накнадног сведока. Неколико медија је кренуло да се укључује у ову до баналности препознатљиву операцију коју су већ одавно патентирале стране обавештајне службе. Иницијаторе овог посла један угледни српски коментатор из милоште назива „неформалном групом из Београда“. Није, такође, нарочито тешко пронаћи данашње актере ове операције међу онима који су на списку корисника новчаних средстава о којима сведочи архив Била Клинтона.
Наравно да је приметно да се најмање пажње поклања највише рангираном политичком убиству, убиству министра одбране Павла Булатовића. То посебно пада у очи, будући да је општепознато да је тим поводом радио Анкетни одбор Народне скупштине, о чему постоји и каква-таква документација, што данас готово нико и не помиње.
Србија и Милошевић се хрватском оптужницом пред Међународним судом правде у Хагу окривљавају и због тога што су доношењем Устава из 1990. починили акт сецесије од СФРЈ мада у том истом Уставу у глави VIII јасно пише:
„Права и дужности које Република Србија, која је у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, има по овом уставу, а који се према савезном уставу остварују у федерацији, оствариваће се у складу са савезним уставом.“
За паметне, обавештене и одговорне људе било би доста, али задатак доброг дела наше јавности није у тачном информисању и квалификованом коментарисању, него у намерном онемогућавању да се централни проблеми државе и нације нађу у фокусу критичког јавног мишљења. Упорно се, из дана у дан, прозива званична Србија да се изјасни о придруживању ЕУ у завођењу санкција према Русији. Пре само три дана могла се прочитати и чути јасна изјава Александра Вучића тим поводом:
„Лично сам изнео став Кетрин Ештон. Нећемо уводити санкције Русији и никада нећемо учествовати у томе, јер бисмо тиме ишли против оних који никада нису уводили санкције Србији, чак ни када је била бомбардована и када су јој неки други узимали територијални интегритет…“
Речено је, дакле, јасно да јасније не може бити. По свему судећи, узалуд, јер и даље се тражи званични став Србије, а добар део наших политичара и медија врши притисак не само на Вучића него и на Брисел да натерају Србију да се изјасни у прилог завођењу санкција од стране ЕУ. Ови београдски политички кругови прилично јасно изражавају незадовољство и немачким крајње уздржаним ставом поводом Крима, али имају извесне проблеме коме да их у међународној заједници пријаве.
Али вратимо се операцији клеветања Милошевића. Кренуло се читавим списковима људи који су наводно побијени по његовом налогу. Са „политичке позадине“ убиства Зорана Ђинђића и паљења америчке и немачке амбасаде а зарад прикривања стварних починилаца и налогодаваца из страних агентура стигло се до читавих морбидно састављених спискова без и једног јединог доказа. Више је него занимљиво да се нико у медијима није обратио за изјаву некоме из врха СПС-а, кад они већ не налазе за сходно да се сами о оваквој беспримерној хајци против некадашњег лидера и оснивача изјасне. Тим више што се на челу социјалиста налази и садашњи министар унутрашњих послова Ивица Дачић коме су морале бити познате све истражне радње које је вршила полиција. Дачић се иначе на челу тог министарства налази безмало пуних шест година. Ко је и зашто од њега и шта крио, какву је улогу он имао у овим истрагама, остаје да се тек сазна.
Или је, по свему судећи, овде реч о тешком притиску илегалних и неформалних група које својим деловањем намеравају да у потпуности дезавуишу наше полицијске и безбедносне структуре и комплетно правосуђе. Да ли је на делу покушај суспендовања наших институција, укључивши и судове, зарад стварања ванредних околности у којима снажно, и сада мало прикривеније, делују неки нови Шиптар и Кум, са већ познатим политичким сарадницима? А онда следи, зарад прикривања и брисања трагова ових непочинстава, неко ново издање „Сабље“ о којој се по београдским кулоарима све више прича. Да ли се то овим бројним иницијативама „неформалних група грађана“ изводи тиха операција потпуне компромитације борбе против корупције и организованог криминала и институција које су за то задужене? Да ли су и после готово две године Вучићеве власти наше институције за борбу против организованог криминала и откривање починилаца најтежих кривичних дела толико лоше и слабе да им се стално намеће нешто ванинституционално што је мимо законског реда и уређења? Јавност, а и бирачи, стекли су уверење да је ситуација прилично друкчија и то је показано и на протеклим изборима. То се могло видети и последњих дана. Али наредних месеци присуствоваћемо и давању јасних одговора на поменута питања и бојазни.
У ишчекивању тих одговора сасвим је извесно да је на делу стари-нови пропагандни покушај претварања српске историје у некакву „крваву чорбу“, а да се српски стари и нови државници клевећу у циљу накнадног тражења оправдања и покрића за злодела која су други починили над нама. Није реч о трагању за истином, већ о покушају прикривања стварно одговорних за почињене злочине.

[/restrictedarea]