Одломци из Дневника – Посмртни остаци заједничке државе

Пише Милован Данојлић

Са укидањем  јединственог  државног простора дошло је до усамљивања свих средина  и стваралачке елите у њима. Свако је на губитку, и што је ко мањи, губитак је већи

На свету нема земље у којој дете, како научи прве речи матерњег, у исти мах савлада још три страна језика. Српче, тако, проговори хрватским, бошњачким и црногорским, а Хрватче бошњачким, црногорским и српским. Ово се чудо, данас, догађа на  тлу једне насилно укинуте државе. У њој човек, са рођењем, постаје полиглота посебне врсте, зналац језика трију народа који га мрзе, и које и сам треба да мрзи.

Жеља да један и исти језик у разним срединама носи различита имена разумљива је политички и објашњива психолошки; оно што ту тежњу компромитује јесте настојање унајмљених лингвиста и приучених граматичара да цепању јединственог ткива дадну научно образложење, пренаглашавајући неважне разлике у оквиру  истородног корпуса. Они, изгледа, озбиљно мисле да је стотинак  дублета и нешто синтактичких особености довољно да се једна варијанта подигне у ред самосталних индивидуалитета. Или им није дошло на памет да се уважавање националног и географског порекла неког идиома даде постићи на примеренији начин. У француским преводима америчких писаца обично стоји назнака „Превод са енглеског (САД)“. Паметном довољно. Памети код нас никад није било превише, а ту је и једна велика практична тешкоћа. Какво име дати заједничком језику? На јужнословенски и херцеговачки нико не би пристао: свако би се осећао ускраћен, и с правом. Бог нам је, свима, понешто ускратио: неком памет, неком срећу, а понеком и једно и друго.

Него, кад је тако како је, не сметнимо с ума и добру страну рђавог стицаја околности. Да  се, у нормалном свету, ваљано науче четири језика,  треба уложити  знатан, вишегодишњи труд. Код нас то иде само од себе: доста је родити се на брдовитом Балкану, тлу ендемске мржње… А захтев оног невољника  из југозападног кутка земље да му се судски списи преведу на „његов“ (бошњачки?) језик и није тако неразуман како у први мах изгледа. Право је сваког преступника да се служи идиомом који најбоље разуме, а кривотворитељима је, природно, најближи кривотворен језик. Добро да није тражио да му се судија обраћа на лоповском жаргону.

* * *

Нисам југоносталгичар, добро сам упознао недостатке распаднуте државне заједнице, тек, нека се запажања намећу без обзира  на појединачна искуства и мишљења. Са укидањем  јединственог  државног простора дошло је до усамљивања свих средина  и стваралачке елите у њима. Свако је на губитку, и што је ко мањи, губитак је већи. Сметње нису само административне, оне су и дубоке,  суштинске; постојале су и у време братства-јединства,  али не у овој мери. Згађени једни на друге, сви смо се затворили, што је супротно основној тежњи културе: она је отворена према целом свету,  а у свет се не излази прескачући прве суседе. У бившој држави свако је, бар једним оком, пратио шта се догађа с друге  стране плота, а и сам је, са оним што ради, био изложен критичкој пажњи, пријемчивости или одбојности оних који га окружују. Стваралаштво сваке средине се преламало у некој по много чему блиској, али и друкчијој пракси. Било је прожимања, спорења, укрштања, допуњавања. Откако смо се растурили, попустила је самокритичност, опала унутрашња одговорност. Свако се раскомотио у својој авлији, разгаћио се на свом имањцу, шетка непримерено важан и подивљао,  ни на ког се не обазире, а и други су од њега одвратили поглед. Наша бивша браћа се, у најбољем случају, занимају за наше отпаднике, за маргиналце у сукобу са главним током традиције, за усамљенике чије стваралаштво има смисла и вредности једино у контексту културног обрасца с којим полемишу. Истргнути из тог контекста, они постају пиони на шаховској табли међунационалног трвења.

[restrictedarea]

Какви смо између себе, тако нас и споља  гледају и оцењују. Држава Јужних Словена се, уз свесрдну помоћ заклетих непријатеља, раслојила на седам-осам полуколонијалних творевина; изгубили смо и оно мало достојанства што смо га у неслободној, али јакој држави, имали. Са постепеним залечивањем ратних озледа бива све очигледније да је, после људских жртава,  највећи губитник сукоба култура, а она је прва претпоставка разумевања међу појединцима и ширим заједницама.

***

Оно, кад се страни војници први пут појавише на Косову,  што је у бившој држави било незамисливо, дође ми на ум једна колико детињаста и глупа, толико спасоносна мисао. Да је среће као што је нема,  помислих, па да се Шиптари и Срби наједном удруже, да заједнички ударе на окупатора и истерају га из земље, па после, као храбри и честити људи,  да се договоре  шта да учине са територијом која,  по различитим основама, припада и једнима и другима…

Каква наивност, каква утопијска будалаштина! А ето, остаде ми у сећању, као тренутак светлог откровења. У том инфантилном, ванживотном прижељкивању је, у ствари, једини рационални кључ за решење квадратуре косовског круга. Само, да је човек разуман као што није и не може бити, чиме би испунио земаљско време? Савремени енглески писац Џорџ Мегерсон сачинио је попис места, околности и повлашћених тренутака погодних да наше постојање учине лепшим и смисленијим. То су: нека  јутра,  пријатељства,  кућне  баште, породица,  природа, доколица, јела и пића, материјално благостање, стваралачки рад,  љубав, лепота вечерњих сати…

Онима, којима би у таквом свету било досадно, који не могу без несреће, остају разне болести, и тескоба везана за ишчекивање смрти.

***

На врхунцу глупих и ружних оптужби, које нам се последњих година обијају о главу, стоји и то помињање антисемитизма. Та црна забава западноевропске малограђанштине дошла нам је из света прослављеног по расној дискриминацији и гасним коморама. То нема везе са нашим менталитетом ни историјским искуством, нити са доприносом који су Јевреји дали нашој култури. Џоел Халперн, амерички истраживач који је са женом боравио у Србији средином прошлог века, у студији „Српско село“ доноси изјаву једног  шумадијског сељака  да су „Јевреји људи добре душе“. Током Другог светског рата било их је и код Тита, и код Драже. Дража у једној поруци истиче  јеврејско-српско братство у страдалништву. Винавер, велики зналац и страсни заљубљеник нашег језика, оставио је, у „Ратним друговима“, сведочанство о најбољим синовима једне епохе. У годинама недавне сатанизације једни су се држали  непријатељски,  други пријатељски, као што је и међу нама самима било свакаквих. Поред клеветника, имали смо оданих пријатеља и бранилаца у личностима Харолда Пинтера, Ноама Чомског, Норе Белоф, све до недавно  преминулог  израелског генерала Шарона. Макс Еренрајх, Јаша Алмули и Јосиф Енрико су се потврдили као узорити српски патриоти. О отворености и благонаклоности наше средине  према Јеврејима пева и Оскар Давичо у „Детињству“:

После рата смо се вратили у Србију

Ја сам волео што сам Србин

Србин Мојсијеве вере као и отац

Србин, јер смо потукли Швабе,

јер тата каже да Срби воле тачност

    као што тачност волимо, брате, ја и ти

јер Срби воле јести и, брате, попити

и, брате, јер Срби нису покварени

И нису антисемити.

 

Па како то и зашто данас, кад имамо сто важнијих брига, постадосмо?

Даде се разумети увређеност, па и гнев према онима који су нам, у годинама искушења, сипали со на ране. Кад су Јевреји у питању не разумем зашто се, често, сва пажња усредсређује на учеснике у нечасним кампањама, кад је оних других, који су нас бранили у духу старозаветне правдољубивости, било много више?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *