Одломци из Дневника – Из старих добрих времена

Пише Милован Данојлић

Крсташи демократије по једином прихватљивом обрасцу су, у пустињским  олујама и хуманитарним акцијама, поморили преко милион несрећника и маса жртвованих се, како видимо, из дана у дан повећава

Нема дана да нам из Багдада, Дамаска и Кабула, Триполија и Хома, не стигне вест о десетинама убијених  људи. Тим широким пространством, између Либије и Вавилоније, прохујали су авиони (да не речем легиони) нововековне Империје, нарушивши какав-такав, често под диктатуром одржаван мир да би, са честицама ослабљеног уранијума које разарају ткива рођених и нерођених, на тлу наследне мржње, посејали семе умирања без конца и краја. Крсташи демократије по једином прихватљивом обрасцу су, у пустињским олујама и хуманитарним акцијама, поморили преко милион несрећника и маса жртвованих се, како видимо, из дана у дан повећава.

Пада у очи да прекоокеанска Империја жари и пали на територији којом се некад простирала она прва, Римска. Уза сву обазривост при постављању аналогија, извесне подударности се не дају превидети. Број пострадалих у два ирачка рата истоветан је са билансом жртава римско-јеврејских ратова, вођених у првом веку наше ере. О томе сведочи Флавије Јосип у хроници која, са предговором, износи преко петсто педесет страна густог слога. Читао сам је, ове зиме, у издању Les Editions dе Мinuit из 1979. године. Тitus Flavius Јosephus је учењак из рабинске  породице, јеврејски генерал који је, увидевши узалудност отпора, прешао на страну непријатеља. Пишући, у Риму, на грчком језику, о ономе што је видео и чуо, он често наглашава своје родољубље. Издајнички патриотизам: ево оксиморона који нама, савременицима квислиншких „реалиста“ и страних плаћеника, не звучи чудно. Гесло тог погледа на свет је увек исто: Шут с рогатим не може, треба бити реалан, јачи је у праву самим тим што је јачи. Ишчитавање овог списа  доноси једну горку утеху: живимо у злом, али не и  у најгорем од свих времена. При читању ја сам, готово махинално, подвлачио места на којима се износи број жртава. Навешћу део подвученог, прескачући понављања, и изостављајући околности, понекад језивије од сувопарне статистике смрти. Хроника сукоба који је трајао од 66. до 73. године наше ере, укључује и неке претходне покоље.

[restrictedarea]

„Убише неких десет хиљада Јевреја; затим уби пет хиљада побуњеника; у шест година  смаче  најмање педесет хиљада Јевреја;  даде да се, усред града, на крсту разапну осам стотина заробљеника и нареди да се, на њихове очи, покољу жене са децом, док је он све то посматрао испружен међу својим суложницама; уби их више од шест хиљада, међу њима и Фалиона, брата Антипатеровог; Јевреји су имали дванаест хиљада мртвих,  а Римљани веома мало губитака, али много  рањених; у тој бици он изгуби шест хиљада људи, три хиљаде погибе, а три паде у ропство; коначно, Римљани однеше победу: изгибе пет хиљада Јевреја; битка је вођена код брда Тавор; настрада десет хиљада; пошто шездесеторицу спали живе […] окрете оружје против народа и поби много света; како се Хиркан баци пред ноге Антигону, овај му зубима одгризе уши; поклали су разбојнике [под разбојницима хроничар-издајник разуме устанике] и њихове породице; поби мноштво Варвара и уграби знатан плен; подавише их у језеру; уништи пет мањих градова и поби две хиљаде њихових житеља; тад настаде општи покољ; ударивши на позадину, поби их да им се броја не зна; убијао их је масовно, рушећи им кровове на главе; светину су клали по уским улицама; натераше у бекство Иродове јединице и начинише праву кланицу; бежећи у нереду, погибе их пет хиљада; остатак трупа учини очајнички јуриш, Ирод их нападе и уби још седам хиљада; војници изненада јурну на групе заузете приношењем жртви и убију око три хиљаде; Аријус и четрдесет најсрчанијих војника буду убијени летвама; њих око две хиљаде дао је распети на крсту; своју је владавину започео покољем три хиљаде грађана; изгибе их више од тридесет хиљада; убијали су их не обазирући се на године старости; број разбојника распетих на крсту, као и обичних грађана осумњичених за саучесништво, не да се утврдити; упадали су у куће и клали станаре; укупан број мртвих у једном дану, рачунајући жене и децу, иде, отприлике, до три хиљаде и шест стотина; угушени, прегажени од оних који су преко њих трчали, губили су људска обличја, па породице, при сахрањивању, нису могле утврдити ко је ко; беху зверски поклани, апсолутно сви,  сем Метилијуса; за непун сат их заклаше двадесет хиљада и град испразнише од Јевреја; поклали су их више  од тринаест хиљада; људи из  Аскалона  убише две хиљаде, а они из Птолемаиса две хиљаде, и многе оковаше; Ноарус ноћу посла пешадинце краљевске војске, и они их све поклаше; педесет хиљада лешева је лежало на гомилама, а ни преживеле нису штедели; број жртава се попе на осам хиљада и четири стотине; беше пет стотина петнаест убијених Римљана; ударише на Јевреје којих је, ненаоружаних, у стешњеном простору, било десет хиљада пет стотина, и за мање од једног сата их, не излажући се опасности, све поклаше; десет хиљада Јевреја, међу њима и два генерала, ту нађе смрт; опкољени коњицом,  поново су имали више од осам хиљада мртвих; изгибе читавих дванаест хиљада; ако се рачунају изгинули у претходној бици, укупно је страдало петнаест хиљада; све их усмрти,  једанаест хиљада шест стотина; број лешева које је избацило море износи четири хиљаде две стотине; могло се видети како је цело језеро било црвено од крви и, прекривено лешевима […] беше  шест хиљада седам стотина мртвих; на све стране су одјекивали јауци умирућих, крв је текла кроз град и сливала се низ падине; Римљани заклаше четири хиљаде, а број оних који се бацише у провалију већи је од пет хиљада; убише око шест хиљада својих људи због покушаја бекства; склони убијању из урођене суровости, Идумејци нису никога штедели; крв је текла целом спољашњом површином храмовног зида, и дан освану са осам хиљада пет стотина лешева; у тим околностима погибе дванаест стотина младе властеле; побише несрећне жене и децу, више од седам стотина душа; од руку непријатеља петнаест хиљада изгуби живот; погуби више од десет хиљада житеља; Луцијус заузе град на јуриш и погуби хиљаду младића; секао им је руке па их пуштао у град да би застрашио непријатеља; погибе много страних трговаца као и домаћих људи, те цела Вителијусова војска, тридесет хиљада  две стотине  бораца, а од трупа које је Антоније довео из Мезије пострада четири хиљаде пет стотина; осим његових, избројано је још педесет хиљада лешева; Сиријци су их клали и отварали им стомаке [у потрази за прогутаним златницима] и за једну ноћ распорише их до две хиљаде; само кроз врата која је чувао Титус изнесено је сто петнаест хиљада осамсто осамдесет лешева; прваци објавише да је укупан број побијених припадника сиромашних слојева шест стотина хиљада; побише сав живаљ који се онде склонио, осам хиљада четири стотине душа; од глади помрло једанаест хиљада заробљеника: број мртвих за време трајања опсаде − милион и сто хиљада; у Дамаску је, према нашим обавештењима, заклано  осамнаест хиљада.“

Монотоно, како су само ужаси монотони…

Рат се завршио рушењем (другог) Храма и заузећем тврђаве Масада у којој су се опседнути браниоци, заједно са женама и децом, међусобно поклали да не би Римљанима живи пали у руке.

Прошла су два миленијума. Шта се у тих двадесет векова променило? Много, и ништа. Техника усмрћивања је напредовала, мада ни  ручни рад, судећи по неким наводима, није био за потцењивање: два или три пута је напоменуто да је за непун сат убијено десет хиљада људи! Хигијенски аспекти убијања су данас подношљивији, иза модерног оружја остаје мање крви… Римски легионари су се излагали већој опасности од хуманиста који су нас, 1999, бомбардовали са безбедних небеских висина. За разлику од Флавија Јосипа, који податке из друге руке наводи с резервом, Телевизија Слободног (као и неслободног) света у стању је да црно прикаже као бело, да чињенице истргне из контекста и представи их онако како одговара њеним послодавцима. Новинари, послушни војници Седме силе, наступају упоредо са тенковима зараћене стране за коју су се определили па на другој страни, по природи ствари, виде љутог непријатеља.

Прогреса има, и у злу, и у добру. Што се овамо освоји, онамо се изгуби, и што се више мења, све је више исто.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Izvanredna analiza jednog aspekta politike GLOBALIZMA kao najvećeg zla savremanosti.

    Ovi uobičajeni oblici i forme ponašanja traju, u raznim delovima sveta, već toliko grubo uglavnom nose sa sobom zločine i haos.

    A sve polazeći od “Interesa moćnih” .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *