НАТО о(не)свешћивање јавности

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

На 10-годишњицу уласка у НАТО, чак две трећине Словенаца би данас заокружило „против“ на референдуму о прикључењу aлијанси. Хоће ли Србију поучити горка словеначка порука о изневереним „предностима“ уласка у НАТО?

Прошла је читава деценија, а користи ниоткуда. То је, укратко, словеначко искуство после уласка у НАТО, 29. марта 2004. године. Чак се и некадашњи председник Словеније Милан Кучан, који је био љути поборник прикључења Словеније северноатлантском пакту уочи референдума 2003. године, недавно окуражио да призна да су тадашњи противници, попут економисте Јоже Менцингера, били у праву када су упозоравали да је то грешка. Актуелни министар одбране и његов шеф Генералштаба су о десетогодишњици покушали да пронађу бар нешто добро у чланству у НАТО, па им је згодно дошла криза на Криму како би истакли да је срећа да је Словенија део алијансе јер има ко да „нас брани“. Од Русије!?

У циљу те „одбране“ се НАТО непрестано шири пут Истока и наоружава европске државе чланице напредним војним системима, што појачава неповерење између службене Москве и западних земаља, на шта често упозоравају и словеначки критичари описане „тактике“ опкољавања и гушења Русије. Није чудо што је онима у служби НАТО најновија криза у Украјини дошла као поручена за правдање постојања и учвршћивања тог војнополитичког пакта, а словеначки званичници изражавају, као и увек, подршку „коалицији вољних“ стиснутој испод НАТО штита.

 

ОД НАТОФОНА, ДО ПОЦЕПАНИХ ПАНТАЛОНА Обрнута слика се може видети у „старијим“ чланицама алијансе, попут Немачке, Француске или Италије, али и у неким новим чланицама НАТО – на пример у Словенији, која је пре 10 година у ово време, уз велике почасти и још већа уздања у „модернизацију“ и „професионализацију“ војске, постала члан НАТО. Одлука је претходно „оверена“ на референдуму који је био организован на исти дан као и референдум о уласку у ЕУ; 66 одсто бирача је заокружило „за“ на питање: „Слажете ли се да Република Словенија постане члан Организације северноатлантског уговора?“ Десет година касније, љубљанско „Дело“ је анкетирало грађане да ли би и сада, поново, гласали за улазак државе у НАТО. Одговори су непријатно изненадили државни врх − две трећине испитаника је изјавило да данас не би дало глас за улазак Словеније у северноатлантску алијансу. Укратко, ситуација се у року од свега једне деценије обрнула наглавачке − сада би 66 одсто упитаних одлучно рекло „не“ НАТО, док би само 32 одсто анкетираних дало зелено светло Словенији да остане у том војном савезу. Неки од испитаника су били спремни да опишу разлоге своје промењене одлуке; тако је Тине Зупанчич записао да није била грешка само учлањење у НАТО, већ је грешка и актуелно „чланство у НАТО“, јер та организација „служи интересима светске елите (САД) док ми остали од тога немамо ништа“.

Резултати нису изненађење за оне који су још у време бесомучне пропаганде за улазак Словеније у НАТО критиковали начин на који су словеначки гласачи „препарирани“ и помоћу најразличитијих рекламних трикова намамљени у клопку звану „чланство у НАТО“. Нешто слично десило се и у многим другим источноевропским земљама у којима је улазак у НАТО представљан као чаробни штапић за решење безмало свих друштвених проблема. Улазак у НАТО је представљан као позитиван сигнал за стране улагаче, па се очекивало да ће стране инвестиције потом пљуштати са свих страна с обзиром на то да белосветски капиталисти преферирају „стабилнију околину“. Тврдило се и да ће трошкови за модернизацију војске бити минимални, а прилике за сарадњу словеначке војне индустрије са западним концернима напросто бајковите. Како би се народ радије одлучио за НАТО, наврат-нанос је уведена и професионална војска, што је у домаћој јавности представљено као услов за чланство у савезу. Војницима, сада професионалним, обећане су велике плате и одлични услови за рад.

[restrictedarea]

Од обећања нису остала ни − радовања. Данас су словеначки војници сведени на ниво „јавних службеника“ који стално протестују јер им држава закине где стигне (за разне обећане додатке и слично) плате су остале мизерне у односу на друге сличне „службе“, а вођство НАТО стално критикује Словенију због недовољних издвајања како у заједничку касу, тако и за модернизацију сопствених солдата. Зараде су нешто примамљивије само за оне што се одлуче да служе у разним операцијама НАТО по свету, пре свега у Авганистану, донекле на Косову. А како би словеначка војска била „интероперабилна“ (читај: покретљивија за слање у интервенције преко океана) морала је да се отараси теже, иако респектабилније војне опреме. Тенкови М-84, преостали из времена ЈНА, јесу и даље ударни примерци тешког оружја, док су модернизовани Т-55М одмах после скупе модернизације у Израелу депоновани у складишта. Све нове набавке усмерене су на куповину лакших вишеточкаша. Наравно, од страних произвођача, а до сада је најбоље прошла финска војна индустрија. Додуше, и у Финској и у Словенији (као и у Хрватској) још увек се воде судски процеси због примања и давања мита од стране директора „Патрије“. Од сарадње са страним војним индустријама нису остале ни лепе речи, јер су остаци домаће (некад парадне) словеначке војне индустрије послати у стечај. Словеначко небо бране примитивни пропелерски „пилатуси“ а друштво им праве озбиљни играчи − италијански и мађарски ловци. Словеначки пилоти могу данас само да сањају о летењу у суперсоничним авионима, у којима су летели у доба СФРЈ.

Невоље са буџетом, тачније са беспарицом, натерале су словеначку владу да размишља о повлачењу једне своје чете са Косова. Одлучено је да број „радних места у иностранству“ треба скресати на 50 са садашњих 70. Држава би сваке године требало да уложи 800 евра за оспособљавање својих војника, али то је недостижан циљ. Тренутно располаже са свега 220 евра по војнику. Војска је стога морала да прибегне чепркању по старим залихама. „Ни ја не купујем униформу. Недавно су ми биле потребне нове панталоне јер су моје биле поцепане. Узео сам старе, које је пре мене већ носио неко други“, похвалио се недавно Добран Божич, нови начелник Генералштаба Словеначке војске.

Посебна прича је и поступак по којем је Словенија примљена у НАТО. Да би народ превела жедан преко воде, тадашња словеначка политичка елита није штедела новац, па су у пропагандну машинерију „за НАТО“ упрегнути сви механизми и институције власти. Држава је штампала шарене брошуре где су истицани позитивни ефекти чланства у НАТО, а „сумњичавци“ је требало да позову посебан „Натофон“ и од оператера чују милозвучне похвале и разлоге за учлањење. За улазак у НАТО су агитовали не само џамбо-плакати него и плаћене рекламе, пласиране у ударним терминима. Нашло се ту и мноштво представника „цивилног друштва“ да би у длаку исто као „атлантисти“ промовисали благодети чланства у НАТО. Јавна је тајна да су своје прегнуће богато наплатили од других чланица НАТО. У Словенији је најгрлатији био Антон Беблер, некада загрижени поштовалац комунистичке идеологије који се у право време преседлао на председавање Атлантским саветом. Он је устрајан заговорник проширења НАТО, а био је и један од најватренијих бранитеља напада НАТО на Србију 1999. године, што му не смета да данас буде радо виђен гост на пријемима српске амбасаде у Љубљани.

Нарочито спорно је било учешће државних служби у промоцији само једне од две могуће референдумске одлуке, јер је држава новац пореских обвезника у Словенији − годинама дубоко подељеној у вези са учлањењем земље у НАТО − употребила само у циљу заокруживања одговора „за“ (улазак у НАТО). Када је у словеначком парламенту организована јавна расправа о учлањењу у НАТО, представници државе су напустили седницу чим су реч добили припадници невладиних организација који су биле против чланства. Уследило је штампање брошуре „Натопис“, лакировке с лансираним бројним неистинама о НАТО, коју су у на кућну адресу добили сви грађани.

 

ПРОВИДНА ПРОПАГАНДА Своје искуство са „Натофоном“ је тада карикирао један од грађана када се одважио да позове бесплатан број 080 21 22, директну линију Уреда за информисање владе Словеније. Замолио је да му открију три аргумента за улазак у НАТО. „Чуо сам како моја саговорница неколико секунди куцка по тастатури компјутера, а затим је одверглала десет разлога за улазак у НАТО. После сам је замолио за три аргумента − против уласка у НАТО. На моје изненађење, одговорила је да у компјутеру нема такве аргументе. Инсистирао сам да ми каже бар један разлог против, а она је узвратила да ће моје питање проследити даље и да ћу одговор добити за отприлике недељу дана. Недеље су пролазиле, а одговора ниоткуда.“

Зато је Мировни институт, који се противио уласку Словеније у НАТО, издао „грађански приручник“ и представио како разлоге за учлањење Словеније у НАТО, тако и разлоге против тога. Сличан сценарио су на својој кожи искусиле и многе друге државе пре уласка у НАТО. Он се ширио највећом брзином пре 10 година и то у источној Европи, где би за учлањење у НАТО испрва гласало свега 42 до 43 одсто упитаних. Тада је, према подацима Европске комисије, само у Румунији и Пољској већина хтела улазак. Чешка влада је, у страху да би већина бирача гласала против учлањења у НАТО, одлучила да ускрати народу шансу да о томе гласа, док је у другим државама проблем решен слично као у Словенији – помоћу издашне и једностране државне пропаганде.

Типичан пример је Мађарска, која је организовала референдум. Одзив гласача је био 49,2 одсто. Ули Кремер, активиста немачких „Зелених“, оценио је да је мађарска влада током кампање за улазак у НАТО „избрисала границе између неутралних информација и пристрасне кампање“. Новац за пропаганду на јавној телевизији дало је Мађарско министарство одбране, иако је то према слову домаћих закона − забрањено. Све то је допринело да држава пристане да буде у наручју НАТО, иако је према оценама независних аналитичара у Мађарској било „практично немогуће изразити противљење уласку у НАТО“. Откривено је да је држава за НАТО пропаганду спискала око два милиона долара, водећи „блиц“ кампању ради „освешћивања јавности“. Ефекат те кампање је за многе у Мађарској значио „повратак у прошлост, када је могао да се бира само један једини кандидат“. Таква атмосфера је превладавала и током одржавања референдума, када је страним посматрачима онемогућавано да посете гласачка места на којима није било ни независних чланова комисија, а где су у просторијама за гласање висили плакати са позивом да се заокружи „за“. Посматрачи организације БХХРГ (Британско-хелсиншка група за људска права) записали су у свом извештају да је „ниво опструкције био непојмљив“ и да се догодио „опасан преседан“.

Нешто слично је задесило и Словенију, где су јавно нападани „противници учлањења у НАТО“. Словеначки МИП је чак припремио и посебну анализу и набројао све „противнике уласка у НАТО“, а тадашњи словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел оштро је критиковао „нападе на НАТО“. Рупел је избројао 236 чланака са „изразито негативном конотацијом према НАТО“. Када су новинари тражили увид у анализу словеначког МИП, министарство се оглушило о Закон о доступности јавним информацијама и новинарима ускратило читање под изговором да се ради о „интерним“ документима министарства. Новинари „Младине“ су ипак успели да завире у анализу: утврдили су да је словеначки МИП „анализу“ радио тако што су скенирани разни чланци а онда, свуда где је компјутерски програм „Инфоклип“ пронашао реч НАТО – дата је ознака „напад на НАТО“. Да цинизам буде потпун, први „напад на НАТО“ је представљала вест да су словеначки и немачки министар спољних послова „разговарали о проширењу ЕУ и НАТО“. Међу атацима на НАТО су и карикатуре, као и сви „неутрални“ и објективни чланци у којима се појавила реч НАТО. На основу такве „анализе“ су критичари словеначког учлањења у НАТО потом „класификовани“ у „натоскептике“ и „натофобе“. Пронађен је и заједнички именилац за обе групе: „идеолошки ниво аргументације“ и означавање НАТО као „анахронизма“.

Истина је, наравно, била сасвим другачија. Критике на рачун НАТО су биле модерне и у духу другачијих времена, али је анахронизам, који је потицао из хладноратовске логике, ипак однео победу, што се види и у односу Запада према Русији, почевши од пада Берлинског зида па до украјинске кризе. Немачки „Шпигл“ је још 1991. године објавио следеће: „Чини се да је Атлантски савез пречуо ,велики прасак‘ у светској политици који је између 1989. и 1991. године избрисао све предуслове за постојање НАТО; то су Источни блок, подела Европе, Совјетски Савез, и још понешто. НАТО данас није ништа друго него организација држава које су му приступиле због циља који више не постоји, и арсенал оружја, командних штабова и аеродрома. НАТО је војнополитички уникат неупотребљив за друге циљеве. НАТО је способан да ослаби УН и да спречи настанак безбедносног система који би био одговарајући за Европу, а уз то не може да замени УН, нити такав систем.“

Процена „Шпигла“ се показала далековидом. НАТО је у међувремену себи изумео нови смисао, а то је стално проширење, деловање „ван граница“ земаља чланица, рушење основних принципа међународног права и отворена агресија против трећих држава, какву је искусила СРЈ. Таква политика је полако али сигурно утицала на одговор других држава, пре свега Русије и Кине, а резултат је непредвидљиви и опаснији свет у којем опасност − произведену од стране НАТО − промотори ширења НАТО опет користе као полугу за учлањење нових земаља. Тиме свет гурају ка новој провалији. Јавност у Словенији је то схватила, иако касно. Кандидати за чланство на „Западном Балкану“, који под будним оком својих НАТО ментора корачају по истом путу, очито нису схватили да је најбоље не понављати туђе грешке.

[/restrictedarea]

  займ на карту без отказов круглосуточно займ на кошелёкзайм без фото с паспортомбыстрый займ в спб

3 коментара

  1. Dobili su k….u, a i neka su, mali ljigavi poltroni. Da bog da ih pojedu Austrijanci. Ionako su njihovi konjusari. Bolje je i ustasu imati za neprijatelja nego slovenscinu za prijatelja.

  2. Ovo je iscenirani rat kojeg vodi osovina zla Vatikan-Evropa-Amerika preko pokatoličenih Ukrajinaca, sada grkokatolika protiv pravoslavne braće Ukrajinaca kao početak napada na samu Rusiju. Jako je bitno kako će se postaviti moćna Kina, Severna Koreja, Kuba i ostale slobodne zemlje koje su pod stalnom pretnjom osovine zla. Ovo bi mogao da bude konačni obračun sa trulim zapadom. Ta veza Vatikana i Vašingtona, uspostavljena za vreme predsaednika Regana (u cilju proterivanja SSSR-a najpre iz Poljske, a potom i iz ostatka centralne i istočne Evrope), za jednu od posledica imala je i instaliranje krakovskog nadbiskupa Karola Vojtile na položaj pape. Sve je lepo opisano u knjizi dr Smilje Avramov „OPUS DEI, novi krstaški pohod Vatikana).

    Osovina zla Vatikan-Evropa-Amerika seje smrt po svetu Irak, Sirija, Vijetnam, Afganistan, Srbija, Ukrajina itd. Svet treba formirati savez slobodarskih država koje će stati na put NATO-fašistima. Za početak Rusija, Kina, Severna Koreja, Kuba, Venecuela pa onda redom ostali koji trpe ucene i pretnje novih svetskih fašista. Ako uspe novi svetski poredak čovek će biti rob na zemlji, svim snagama treba braniti slobodu.

  3. Кајање не помаже. Пут у НАТО је једносмеран-без повратка. Само крајње
    наивни су могли да поверују да ће мале земље (попут Словеније, Хрватске
    или Србије) имати користи. НАТО, чак ни воду неће од нас, а о наоружању
    да не говоримо.
    Нажалост, наш народ, још увек не види (поред толико убијених, рањених,
    тешких разарања, од којих се нисмо опоравили) да је НАТО агресивна, не
    одбрамбена организација. Починивши злочине у БиХ, Србији и Црној гори,
    потврдила је ѕлочиначки карактер.
    Да буде још више претеће, НАТО у Европи је окупациона војна сила. Да није тако, Европска Заједница би имала своју, заједничку одбрану (као
    што има читав низ елемената федералне државе) Такође, није случајно да је седиште НАТО и администрације ЕЗ у истом месту-Брислу.
    Наш, државе Србије, положај је посебно сложен, а вишеструко замагљен.
    Иако ни половина народа није за улазак у ЕТ, а још мање, у НАТО, ми смо
    већ дубоко “ушли”. Овакво, “не-да” стање, је чак, опасније, јер НАТО,
    под командом САД, диктира спољну политику и потпуно контролише одбрану.
    Како наши (славни, независни, …) медији о томе (морају да) ћуте, то
    пишемо о другима, док НАТО официри обављају свој посао усред Београда.
    Како смо демократска земља, то само “активисти” “северно-атлантских
    интеграција”, где су и владине “канцеларије” и њени службеници и
    лидери, попут, знаменитог, В.Д. имају свакодневни приступ и слободу
    пропаганде.
    “Наравно”, сви “заштитници” демократских вредности, спавају мирно,
    немуштно нас убеђујући нас, да је “бог, лично, створио НАТО”, па, “а приори” све од “њега” је добро, истина и правда (чак и кад убија малу,
    невину децу или их оставља, сирочиће без родитеља).
    Србољуб Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *