Почетна / Интервју / Мирјана Мира Маодуш /сликар/ – КРСТ ПРАВОСЛАВНОГ ЧОВЕКА

Мирјана Мира Маодуш /сликар/ – КРСТ ПРАВОСЛАВНОГ ЧОВЕКА

Разговарала Драгана Марковић

Деведесете су за мене биле једно велико отрежњење. Схватила сам тек тада да, хтела то или не, носим својом крвљу судбину свог народа, тај крст који нам је додељен. Онда сам чврсто одлучила да то и будем, да свој идентитет, једини прави, прихватим и носим: узбрдо, низбрдо − свуда куда кренем

Овогодишња Награда за ликовно стваралаштво Задужбине „Момчило Момо Капор“ прошле недеље додељена је Мирјани Мири Маодуш, сликарки српског порекла која је свој идентитет очувала школујући се и боравећи ван граница наше земље. Њену биографију одмотава и разговор који смо тим поводом водили, али пре и после свега остају њене речи: Данас, на недовршеном путу своје каријере уметника, једино задовољство је што сам се све ово време по свету чврсто борила да очувам достојанство и да живот са скромношћу посветим креирању, да не имитирам друге.

„Уверени смо да би и Момо Капор био задовољан нашим избором, јер је Мира Маодуш њему блиска по уметности, подједнако по хуманости, родољубљу и космополитизму, разумевању себе и других, такође и по потреби да свима каже оно што је њен планетарно славан предак Никола Тесла рекао: ¸Ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство (…) најслађа мисао биће ми та, да је то дело једнога Србина‘“ – изрекао је Никола Кусовац, председник жирија, на додели награде.

Слике Мире Маодуш чувају и излажу Народни музеј у Београду, Народни музеј Крушевац, Музеј у Пријепољу, Мијаги музеј у Сендају, Музеј савремене уметности у Камакури…

Њене слике изложене су и у галерији чувеног француског галеристе Данијела Бесеша (Daniel Besseiche) чије галерије се налазе, између осталих градова, у Паризу, Сан Тропеу, Женеви и Пекингу, затим у галерији Жан-Клода Ридела (Jean-Claude Riedel) галерији Оливијеа Нувелеа (Olivier Nouvellet) у Паризу и у галерији „Етоал“ (Etoile) у Токију.

Неки од њених радова из серије „Ћирилица“ већ скоро десет година обилазе свет као репродукције на честиткама Унеска.

Мирјана Маодуш је рођена у Метку 14. октобра 1942. године. Породица Маодуш настанила се у Београду после преживљених ужаса и геноцида над Србима током Другог светског рата. Све то заједно: генетика, поднебље, порекло, искуство и случај – дефинисало је и њен живот

Поменули сте на додели Награде „Момо Капор“ да сте се надали да ћете за живота остати ненаграђени и тако се уврстити у плејаду сликара који су постали славни тек након смрти. Тиме сте отворили велику тему о вредновању уметничког дела. Мислите ли да ни наше време није установило ваљане критеријуме и да се и нама може догодити, што рече Оља Ивањицки, да некакав ликовни „Оскар“ остане у некој полици, сасвим склоњен од очију јавности?

У време Ван Гога постојао је неки Мов, био му је рођак, неки биографи бележе чак и учитељ, иако га је Ван Гог учио да слика. У то исто време Мов је био познат, продавао је слике по баснословним ценама, а данас за тог Мова знамо само преко Ван Гога. Да није Ван Гога, нико се данас њега не би ни сећао.

Да ли је то једноставно судбина ликовне уметности? Да ли је заиста немогуће поуздано вредновати једно уметничко дело?

Верујте ми да никада нисам схватила по којим критеријумима се све то дешава. Сликам дуго, деценијама, и ни данас не знам како се вреднује уметност. Једноставно, уметник треба да ствара, да буде у духу свог времена и да из све снаге настоји да буде свој. Младим уметницима бих саветовала да, када им галерије предлажу изложбе, добро погледају ко је пре њих у тим галеријама излагао, па ако се њихово сликарство уклапа у ту причу, ако су сродних трендова, тек онда нека прихвате.

У сваком случају сликарима остаје сам чин стварања као простор скоро апсолутне слободе какав не постоји у другим уметностима. Да ли је и ваше искуство такво? Како ви сликате, како настају ваше слике?

Баш тако. Из света апсолутне слободе. Тако су и ћирилична слова ушла на моје слике. Помислила сам у једном тренутку: зашто уопште пишем на енглеском, француском… Онда сам почела да пишем својим писмом и запањила се када сам схватила да људи то уопште не читају као политичку поруку, већ су им се допале боје, графика тих слова. То ме је и уверило да у уметности не постоје политичке границе, што је врло важно. И данас постоји слобода коју су изборили француски импресионисти после обрачуна са традиционалним сликарством. Читав концепт преузели су немачки експресионисти, фовисти, Пикасо је изнедрио револуцију, и тај простор слободе је, на сву срећу, сачуван до данас.

[restrictedarea]

Судбином одређени или појединачним енергијама обликовани, наши животи се потпуно разликују. Шта је то што је одредило ваш живот, што га је учинило баш оваквим какав јесте? То могу бити избори, догађаји, људи, књиге, мириси…

Све је то игра случаја. Нашла сам се у Франкфурту и сазнала да је Школа за примењене уметности расписала конкурс. Отишла сам и пријавила се. Сећам се да сам насликала неку саксијицу са цвећем, плаве подлоге са лила акцентима, па сам онда то исто урадила у неколико варијација боја. Никада пре тога нисам сликала, осим оних дечјих цртежа по свескама, маргинама… Да, правила сам у Лици и скулптуре од блата. На пријемном су гледали те моје радове. Било је то почетком шездесетих, када још није било наших студената на школовању по иностранству. А саме школе сликарства су више биле школе заната, уписивали су их добро ситуирани студенти који нису морали много да размишљају о новцу. Гледали су ме чудно, једна професорка из комисије је рекла да немам довољно општег образовања. Схватила сам то као увреду. Рекла сам им да знам читав „Капитал“ напамет. Насмејали су се, а ја сам почела да им рецитујем Гетеа на немачком… Ту су се већ уозбиљили, ускоро ми је стигло писмо да сам примљена.

Ваша богата и необична биографија бележи и да сте ликовно образовање стекли у иностранству: Франкфурту, Венецији, Паризу… Опет, ви сте спознајно и идејно чврсто повезани са простором са којега сте потекли. Како се догодило да међу свим тим утицајима, другим просторима у којима сте живели и живите, нисте погубили ту нит?

То је путања крви. Моја породица је живела и живи овде. Иако сам била студент, чак сам им помагала. Одговорност према породици, осећање идентитета су ме сачували да не посрнем. Мада је изазова било заиста много.

Ликовни критичари бележе различите фазе вашег опуса. Како бисте их ви одредили?

Моја прва фаза је била одређена оним што сам учила у школи, цртала сам онако како ме је учио Јозеф Бојс, а код куће сам почела да сликам пејзаже, колоритне, као неки свој израз. Вероватно је требало да ту фазу доживим раније, у средњој школи, али нисам имала могућности за то. Тако сам у почетку радила на два фронта, на два нивоа доживљаја уметности. Имала сам паралелно апстрактне гвашове, аквареле, а на другој страни цртеже. У Венецији сам видела изложбу Матиса, Дерена, Вламенка… Тај први период фовиста био ми је много лепши од немачког експресионизма. Онда сам одлучила да одем у Париз и научим да сликам као Матис. У Паризу сам опет открила руску авангарду, апстрактну. То ме је још више задивило. Све то што сам откривала тих година имало је утицаја на моје сликарство. Наравно, усвајала сам само оно што ми се допадало, остало сам одбацивала. Италијани имају добру пословицу – „Изабирати и елиминисати“.

Не мислим да треба тражити поруку или поуку у неком уметничком делу, али верујем да уметник оним што ради покушава нешто и да саопшти. Каква је ваша прича? Од социјално-филозофских портрета људи са дна друштвене лествице до уметности графита и летризма?

Ћирилична слова су у моје сликарство ушла као уметност графита. Прво сам крајем осамдесетих исписивала на својим платнима преписку Ван Гога и Гогена. Када је деведесетих почела наша несрећа, када су кренули наши ратови и ја сам једноставно морала да одреагујем. Знам да ме је читава та ситуација натерала да се преиспитујем, ко сам ја, заправо. Раније сам увек била Југословенка. У то време сам живела са вајаром који је био са Јамајке. Једна галерија у Паризу позвала нас је да донесемо своје радове за хуманитарну изложбу посвећену деци Југославије. Наравно да смо се одазвали. Окачила сам слику на зид, а онда у жамору сазнала да је изложба за децу Загреба. Убрзо су се појавила два човека из мог краја, око Госпића, један од њих је кренуо да ми прича како све Србе треба побити, да је то једна прљава нација коју треба истребити, а ја сам усред Париза схватила − да смо се којим случајем срели у Госпићу, тај би ме човек заклао. Рекла сам ко сам, покупила своју слику са зида, мог компањона су питали да ли је Србин или Хрват. Чула сам да им је одговорио: „I am Montenegro“, јер је био црнац, и ми смо отишли. Све је то за мене било једно велико отрежњење. Схватила сам тек тада да, хтела то или не, носим својом крвљу судбину свог народа, тај крст који нам је додељен. Онда сам чврсто одлучила да то и будем, да свој идентитет, једини прави, прихватим и носим: узбрдо, низбрдо, свуда куда кренем. Схватила сам и колико је велика мука нас Личана, ви који сте рођени у Србији најчешће не схватате какав крст носе Срби ван Србије. Ви сте се борили против Турака на својој земљи, на свом. Ја сам рођена на туђој земљи. Опет, негде се и те муке у Српству сједињују. Сећам се деведесетих, када сам долазила да видим своје. Те слике не могу никада да избришем. Дрвеће облепљено читуљама младих људи, све жене на Каленић пијаци обучене у црно. Наши људи мршави, гладни… Онда се вратим у Париз, са осећајем да сам управо изашла из пакла, а тамо људи седе по кафићима, пијуцкају, лежерно живе своје животе, потпуно незаинтересовани што је на хиљаду километара од њих пакао. А када се уопште укључе у све то, најчешће ми кажу како ми Срби силујемо, убијамо… Прво сам плакала, ужасно, много, дуго, а онда сам почела да одговарам, чак да их вређам. Ево, недавно смо имали неке људе на вечери, све иде лепо, седимо, једемо моју храну, а онда један од њих каже како је Путин злочинац. Само сам отворила врата и избацила их напоље. Ето. Човек мора да реагује, једноставно мора, иначе ће се погубити. Кад једном заузмете тај став, неупоредиво једноставније ћете живети. Морамо се борити, истерати своје, рећи: „Не, то није тако“.

Графит као бунт, израз неетаблиране уметности, став, јесте нешто што сте као импресију понели из Њујорка?

Амерички црнци су кренули са графитима. Омладина читавог света је прихватила тај израз. То је био један моменат, бунт. Сада већ примећујем да најпознатији међу уметницима графита прелазе на платно, улазе у галерије… Схватили су да је све то сада већ ствар моде и да морају да почну да сликају. Трендови наиђу и прођу, а правом уметнику остаје да се држи своје линије, да буде свој.

Осим слова и стих повремено бива ваше упориште. Дис је „Наше дане“ опевао 1910. године, најављујући 20. век. Чини се да се много шта ни у 21. веку није променило? Зашто баш та песма?

Управо зато што се данас чита подједнако као и на почетку 20. века. Рођена сам за време Другог светског рата, после рата сам видела ту смену генерација у политици. Видела сам и колико је то било страшно, драстично, како у краљевој трулој Југославији ништа није ваљало… А онда су уследиле још радикалније и још безобзирније промене. Све у име народа. Данас су у име демократије, вероватно, затворени скоро сви музеји по Београду. Да ли овај народ уопште схвата шта се дешава? Поред толико наших младих уметника који умиру од глади, у Музеју савремене уметности излажу старе ципеле. Но, све то једном прође. Србин ћути и чека. Не да ђаво и не да Бог.

Сусрет са уметношћу и културом Јапана је код вас очигледно имао посебан уплив. Ваш супруг је из Јапана. Какав је ваш доживљај тог специфичног идентитета?

У Јапану сам научила да будем националиста, да поштујем своје, истичем и волим, и да у том свом вазда проналазим нешто лепо. Тако они доживљавају своју земљу. Јапанског сликара Сешу из 16. века Пикасо је наводио међу десет најзначајнијих људи у историји света. Имала сам прилику да са Јапанском телевизијом кренем на пут траговима Сешуа. Посетили смо многе храмове где је боравио и сликао, јер је Сешу био свештеник. Потпуно сам била изненађена када сам схватила да су ти храмови затворени за туристе. У ствари, Јапанци могу да их посете, али страни туристи не. Једноставно не желе да се све то претвори у лагани туристички садржај, да се девастира. То се чува само за Јапанце. Јапанци се тако боре за опстанак. А да би се сачували као посебна култура, они чувају и свој трешњин цвет. Када у априлу трешње процветају, они масовно излазе у паркове, чак болеснике на носилима износе из болница, онда ритуално седе сатима, организују пикнике и посматрају трешњин цвет. То траје два до три дана. Њихови лепеза и кимоно постоје данас као и вековима раније. Јапан ме је много чему научио. Иако је нека врста америчког протектората, Јапан је увек био на нашој страни. То не треба заборавити.

У Музеју Ван Гога у Амстердаму видела сам и то платно које је Ван Гог у болници, неколико дана пред смрт насликао, на њему је трешњин цвет…

Да, француски импресионисти су у једном тренутку открили јапанску графику. Од тада њихово сликарство постаје много светлије, ведријих тонова… Боден је знатно пре импресионизма, као његов претеча, сликао на малим платнима облаке, нордијско небо… То је јако лепо, са сунцем у назнакама, апстрактно.

Шта је то у експресионизму чиме вас је завео?

Вероватно то што сам управо импресионисте прве видела када сам стигла у Франкфурт. Видела сам Кирхнера, многе друге. То је мој први сусрет са сликарством, нешто као прва љубав.

Како видите ликовну уметност нашег времена? Шта се дешава, каква питања поставља данашњи уметник, за чим трага?

Уметност никада није била у горој ситуацији. Уметност је постала власништво мултимилијардера. Као што су током италијанске ренесансе узоре у уметности постављали папа и кардинал, тако то данас чине милијардери. Једина је разлика што су тај папа и кардинал имали истанчан укус за уметност. Данас сликар постаје име, велика звезда, уколико га открије некакав богаташ, по сопственом нахођењу, откупи му читаву изложбу или слику на аукцији и одлучи да улаже у њега. Човек мора да се утеши судбинама сликара током историје, а знамо да је чак и Пикасо тек пред смрт почео да продаје своје слике. Остаје нам да будемо поштени према себи самима и да радимо најбоље што умемо. Све остало доноси време.

Ваш атеље је на Монпарнасу, пре вас користили су га познати уметници, међу првима и најславнији Хаим Сутин. У суседној згради стварали су познати јапански уметник Фужита и наш Ристо Стијовић, а у згради преко пута Модиљани и Шагал. Да ли је Париз данас сачувао онај примат који је имао у ликовној уметности?

Уметност се увек креће за капиталом. Центар уметности у 17. веку је био у Шпанији, затим у Холандији, после је дошла на ред Француска, још је Луј Четрнаести донео декрет да се улаже у уметност, то је пре њега чинио и Наполеон. Капитал је данас у Кини, а тамо су и све европске велике галерије.

То у шта верујемо нас одређује као људе. Шта је то у шта ви, после девалвације многих вредности, успевате да верујете?

Наш народ то лепо каже: „У се и у своје кљусе“.

Награда „Моме Капора“ вам је управо уручена. Мома ми је у једном разговору рекао да страшни страх од заборава прети свима, сем уметницима. „Јер, и најлошији уметник и најмањи писац осећа да ће једнога дана неко да ископа његову књигу, да је купи на распродаји за две паре, и да ће он онда бити жив. То је као пецање. Сви смо бацили удице у време и чекамо шта ће време извући и када нас не буде да држимо други део штапа.“ Имате ли ви такав осећај?

Дивим се Моми који је све умео најлепше да каже. А то јесте суштина. Отварајући једну од наших изложби у Паризу осамдесетих, један од политичара је рекао како ће после свих нас сликара нешто и остати. Знам да сам се излетела и гласно прокоментарисала: „После вас ће остати дугови“.

Ви сте потомак Николе Тесле. Колико се идеја Николе Тесле негује у вашој породици?

Врло мало, скоро да се уопште не негује. Никола Тесла није био толико познат у време мог одрастања. Он је у српском народу почео да се слави деведесетих година, када је запретила опасност нашем роду од истребљења. Тесла је одједном постао Марко Краљевић, за нас овде у Србији. А то нам је донело идеју да смо јаки, своји и да ћемо издржати. Тесла није био склон компромисима, он је пар година копао канализације у Њујорку јер није хтео да поклекне, да ради оно што би неко други за њега одлучио.

Вероватно носим тај ген у себи: не правим компромисе и знам да ћу издржати.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *