Марина РАГУШ: „Ми нисмо на почетку Хладног рата. Ми смо добро зашли у њега…Путин ово није желео!“

Закључак је Стивена Коена, професора емеритуса на универзитетима Принстон и Њу Јорк, који је међу првима предвидео развој украјинске кризе и осудио Обамину администрацију за провоцирање Хладног рата. То је био повод ретким нецензурисаним западним медијима да експерта, који држи одсек за руске студије и политику, консултују поводом новог застрашујућег развоја догађаја. С врло дефинисаном намером представљамо делове разговора који отварају дијаметрално супротне перспективе у односу на пројектоване ПР конструкције којима обилују мain stream медији.

У контексту догађаја уочи и током Женевских преговора поводом (покушаја) решавања узавреле украјинске кризе, анализирајући упозорење руског председника Путина да одлуке и понашање Кијева „гура Украјину у амбис, јер уместо преговора на народ шаљу тенкове“ⁱ професор Коен поздравио је прилику да на једном америчком медију чује директно шта је заиста руски председник рекао: „Скоро усамљени међу америчким медијима Ви сте у ствари дозволили Путину да говори у своје име. Он је овде кроз интерпретације мас-медија филтерисан, да је наводно нешто рекао. И то није репрезентативно.“ⁱⁱУпозорење руског председника дошло је у моменту када је политички представник НАТО, фог Расмусен употребио (већ давно одслушану фразу): „Повећаћемо своју моћ у ваздуху, на мору и на копну“- и све то у тренутку када је требало почети преговоре у Женеви. Од Русије се тражило да уложи напоре у деескалацији тензија и сукоба у Украјини, од стране свих западних лидера-сателита „моћне“ Америке. Док је НАТО, као што смо чули од Расмусена, увећавао своју војну присутност. И то где? На самим границама Русије. Како ово, уопште, може да се коментарише здраворазумски? Подједнако, као кад су од (пучом свргнутим украјинским председником) Јануковича тражили да повуче снаге безбедности са улица Кијева који су палили и којим су дивљали нео-нацисти. Признаћете да овде нешто није како треба: или, ми нисмо дорасли разумевању „изузетних“ или „изузетни“ полако али сигурно опасно губе компас. Какогод, све су прилике да Вашингтон и НАТО желе рат, јер Русија одступити НЕЋЕ:

„Сада, да објасним шта се овде дешава. Када смо ми-а кад кажем „ми“ мислим на Вашингтон и НАТО- примили све те Источно Европске земље у НАТО, ми нисмо-ми смо се договорили с Русима да нећемо постављати војне инсталације тамо. Изградили смо извесну инфраструктуру-авио писте, неке касарне, и сличне ствари. Али нисмо стационирали трупе које могу одмарширати до Русије. Шта сада НАТО говори: време је да то урадимо. И, сада се Русија осећа да је окружена чланицама НАТО на својим границама. Знате, Балтик је на њеним границама. Уколико покренемо своје трупе, НАТО трупе, према руским границама, где ћемо онда стићи? Хоћу да кажем, очигледно је да ће то милитаризовати ситуацију, и тако подићи опасност од рата“ⁱⁱⁱ, изричит је професор Коен. Подвлачећи да Путин неће одступити: „Он има политичку класу, која има јавно мњење. Јавна подршка прераста у неодољиву у корист руске политике. Он неће одступити.“^iv

Mainstream амерички медији, с друге стране, уз већ препознатљиву пропагандну матрицу засновану на манипулацијама и потпуној индоктринацији јавности, грађанима западне хемисфере ситуацију у Украјини представљају руском „агресијом“ која је располовила целовиту и суверену европску државу. За њих криза је настала са припајањем Крима Русији. Тако је иCBS средином априла (16. април) приказао интервју с америчким председником познатим по „обавештености“, „знању“ и дипломатским „вештинама“. Између осталог чули смо да је „апсолутно јасно да је Русија нарушила украјински суверенитет и територијални интегритет анексијом Крима. И они настављају с тим подржавајући пара-државну милицију у јужним и источним деловима Украјине.“^v Да подсетимо, то је онај исти председник једне од светских сила, који је „пронашао“ референдум на Косову, којим се тзв. Косово „демократским и легалним“ путем одвојило из Србије. Тако, ваљда, изгледа самопрокламована америчка „изузетност“. Без сваке сумње изузетно, нема шта.

Медијске манипулације и ратна пропаганда: Амерички утицајни медији кризу у Украјини, представљају као руску агресију на суверену земљу заоштравајући полове јавних дискурса и стварајући атмосферу Хладног рата. Ослањајући се, притом, на дубоко усађену русофобију тако дуго и истрајно имплементирану у „срца и умове“ просечних Американаца. Тако не изненађује баражна ватра свих оних медија који су пресудили бившој Југославији, Србији, Ираку, Либији, Сирији а сада то раде с Русијом преко Украјине. Скоро да је немогуће чути разложно и објективно сагледавање догађаја. Један од разлога је и неинформисаност. Међутим, главни и основни разлог тако пристрасног пропагандистичког аналитичког дискурса је тај да је Америка одлучила да добије (и) овај информативни рат: Апсолутни тренд у америчком медијском и политичком наративу, јесте да је криза почела с Кримом: „ Као историчар, рекао бих да је конфликт настао још пре триста година. Али као садашњи посматрач, она је сасвим сигурно настала новембра 2013 када је ЕУ поставила ултиматум тадашњем демократски изабраном председнику Украјине, Виктору Јануковичу – Потпишите споразум са нама, али са Русијом не можете- У мојој глави то је била претпоставка кризе. Зашто постављати такав ултиматум земљи која је вековима подељена (…) ултиматум изабраном председнику: Бирајте и поделите још дубље земљу“. Стога када данас кажемо да је Путин иницирао овај хаос, ову ратну претњу, конфронтацију, одговор је: Не. Наратив је погрешан од самог почетка. Окидач свему томе дала је ЕУ својим бесмисленим ултиматумом“^vi, закључује Коен.

Криза је настала, и како истиче принстонски професор, покушај да се нађе прихватљиво решење било је када су европски министри спољних послова отишли на преговоре с Јануковичем, потписали споразум (21. фебруар) који није потрајао ни шест сати. ЕвроМајдан, улице и државне институције од грађана Украјине отели су неонацисти. Ударне јединице „Десног сектора“ које су својим дивљањем, Волфсангелима, претњама Јеврејима и Русима, довели терор на улице, у куће у свакодневни живот Украјинаца. Што је најгоре подршке су добили од свих водећих западних лидера. У јавност су доспели пресретнути разговори, попут разговора Викторије Нуланд (помоћнице државног секретара САД за Европу и Евроазију) са америчким амбасадором у Украјини Пјатом у коме амерички званичници кадрирају будућу украјинску власт. Или, разговор баронесе Ештон са Естонским министром спољних послова (Пает) који нам је открио да су снајперисте који су побили недужне људе у Кијеву унајмили Мајдановци. Међутим, за утицајне медије који и овај пут показују тесну повезаност са државним институцијама САД то су биле неприхватљиве чињенице које је требало „покрити“ класичним медијским спином.

Постојало је решење, и Русија је понудила излазну стратегију (попут ситуације у Сирији) за САД. Био је то повратак на постигнути споразум од 21. фебруара. Међутим, Америци очито тај споразум није био у интересу. Стога, како истиче Коен: „Путин није желео ову кризу“!^vii И то је јасно, као и невероватни промашаји Америке да убеди како своје европске „партнере“ тако и јавност у исправност свог „циља“. Наиме, више него очигледан је све већи талас озбиљних критика интелектуалне јавности на рачун „неинформисаности“ америчког председника и његове администрације. Напросто, не можете небрањиво бранити на дуже стазе. Кад-тад морате дићи руке и окренути се чињеницама. Поготово у присуству непосредне ратне опасности која ће имати последице по целокупну међународну заједницу: „ За Џона Керија, и његову тврдњу да је за Украјинску кризу одговоран Путин је решење проблема тако што га пориче. Или, дозволите да питам: Шта је, забога, директор ЦИА радио у Кијеву? Чак и мој унук зна да је украјинска тајна служба пуна људи који су проруски орјентисани. Упркос томе они шаљу шефа ЦИА (у тајну мисију) у круцијалном, горућем моменту у Кијев и тиме само дају додатни доказ руским тврдњама да све што се догађа у Украјини је америчка провокација. О чему уопште они размишљају?“^viii са чуђењем и резигнацијом закључује професор са Принстона.

Да не буде било какве забуне, Стивен Коен кога у последње време „прозивају“ поједини амерички медији апологетом Путина нимало не спада у ту категорију. Напротив, ради се о човеку који потписује књигу попут Soviet Fates and Lost Alternatives: From Stalinism to the New Cold War и који изражава своју забринутост због последица које ће донети актуална ситуација по „демократизацију“ руског друштва. Он сукоб Истока и Запада смешта у контекст повратка „времена које је мислио да је оставио иза себе“. Седамдесетих година прошлог века Коен је живео у дисидентском делу Русије, био сведок једног времена за које је веровао да је демократска борба. Дакле, сасвим сигурно не спада у ред оних који су на Путиновој линији. Напротив, он време руског председника доживљава као време које може да врати „ретроградне“^ix политичке моделе. И то због чињенице коју су створили САД и њихови партнери кроз пројекат НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА. Али, то не спречава емеритуса да постави ствари и догађаје на место које им припада:

„Ми нисмо на почетку Хладног рата. Ми смо добро зашли у њега…Путин ово није желео!“