Почетна / ТВ коментар / Кад народ проговори

Кад народ проговори

Пише Миодраг Зарковић

Из свеприсутних расправа о Украјини, Криму и Русији, потпуно је изостављен глас грађана Србије, које нико и не пита шта они мисле о овом, најважнијем светском питању данас

Има већ пет месеци како Украјина не мирује, али, за све то време, рекло би се да у српским гласилима није објављено нити једно испитивање јавног мњења које би открило шта о свему мисле овдашњи грађани. То је заиста чудно у земљи анкета као што је Србија: небројене агенције за (наводно) испитивање јавног мњења из дана у дан засипају гласила којекаквим народним одговорима на разноразне питалице – а ипак нису нашле за сходно да провере расположење грађанства у вези са украјинским питањем, иначе убедљиво најважнијим за целокупно човечанство у датом тренутку.
Ако сте помислили да то неко покушава да сакрије и скрајне мишљење народа Србије, сасвим је могуће да сте у праву. Том неком, наравно, ово чак и не би био први пут да народном вољом барата као да је Алајбегова слама, према којој не мора да покаже или искаже ни трунчицу поштовања. Поставља се, међутим, следеће питање: шта ли говори глас народа, када га толико прикривају? Одговор је, сва је прилика, опасан по оне који су своју политичку и друштвену делатност поставили тако да је у супротности са народним становиштем. Пошто је огромна већина политичких и друштвених чинилаца у нас недвосмислено окренута ка Западу, може се, без неке нарочите смелости, претпоставити да је глас народа усмерен на супротну, источну страну света.
Ако је судити по анкети коју је међу Београђанима спровео Борис Малагурски, претходни закључак је више него оправдан. Анкету приказану у његовој емисији „Револуција“ на ТВ „Хепи“ у петак, 18. априла, Малагурски је спровео у самом средишту Београда, у Кнез Михајловој улици. Од десетак испитаних, само је један младић био против припајања Крима Русији – али и он зато што мисли да је то становиште у складу са нашом одбраном територијалне целовитости на Космету. Сви остали су били потпуно одушевљени руским држањем и одлукама Кремља, оличеним у Владимиру Путину, према којем су Београђани изражавали не само подршку већ и дивљење.
Ево, уосталом, неколико својствених примера из ове анкете. Најпре један средовечни човек, који је у камеру најпре рекао: „Да је био Путин, ни нас не би бомбардовали.“ Затим је Малагурски (надаље – БМ) који је, занимљивости ради, глумио ђавољег адвоката, тј. оспоравао мишљења испитаника, иако се лично можда и слаже са њима, поставио следеће питање: „Реците ми, да ли подржавате то што Русија ради на Криму?“

[restrictedarea] „Што је Путин урадио? Нормално! А да није Путин то урадио, НАТО би се ту набио. Па ту је НАТО, дечко, како не знаш?!“
БМ: „Али, повређен је суверенитет Украјине…“
„Ма какав бре суверенитет! Нико није дирао Украјину док НАТО и Америка нису почели ту да чачкају. Као што су Косово чачкали. Ко је дирао Косово наше? Ко је нама отео Косово?“
БМ: „Али, Украјина није признала Косово.“
„Ма чекај бре, јесмо ли ми признали Косово? О чему причаш?“
Б. М: „Да ли смо ми признали Косово?“
„Нисмо, него ћемо да признамо. Ево, овај узео Вука Драшковића који ће мало ту да прочепрка. Да призна мало војску, па ће ово, па ће оно… То иде постепено. Како не знаш, бре, ти си интелигентан, видим по теби.“
БМ: „Добро, али реците ми, зашто мислите да суверенитет Украјине не треба да се поштује, а српски треба?“
„Не, не, не, ниси разумео суштину. То је била контра, јер ту је требало да се стационира НАТО. То је само била контра Путина, да спречи базе НАТО-а.“
БМ: „Али опет, Путин је заузео…“
„Ма, бркаш појмове. Хајде, питај ме неко друго, ниси то разумео.“
Онда је једна госпођа рекла да потпуно подржава Русију, а када ју је Малагурски упитао због чега, овако је одговорила:
„Можда зато што ја волим Русе.“
БМ: „Значи, шта год да ураде?“
„Не, не слажем се са тим што кажете. Али, ја мислим да све што Америка каже да није у реду, то је у реду.“
БМ: „Значи, то је мерило.“
„То је мерило.“
БМ: „Ако Америка каже да нешто не ваља…“
„Значи да то ваља.“
Потом је ред дошао на младића у рокерској одећи, који је био јасан да јаснији не може:
„Ја сам за Путина, конкретно. Не из разлога што сам проруски настројен. Јесам, знаш, није то проблем, али из неких других разлога, само зато што лик контрира са истом фором којом они нама контрирају. Јер, они нама ту нешто причају о Косову. Шта они знају о Косову, човече? Јесу ли били на Косову? Немају појма где је Косово. А ти Руси, барем их има 50-60 одсто на Криму. Путин се само позива на исте законе којима су они нама одузели Косово, и још са већим правом.“
БМ: „Исто кршење закона?“
„Па, да, али ово са Кримом чак и није кршење закона, јер је ту био законски референдум, а на Косову није било референдума.“
БМ: „Добро, ал‘ да је одржан?“
„Наместили би га, и да је било против и да је било за. Али, могло је доћи до дељења Косова, могло је нешто да се искомбинује. Што би северни део Косова био под албанским, косовским ауторитетом, кад није?! А ево имате на Криму, колико је изашло, 86 одсто људи, 93 одсто је било за Русију. Шта ми причамо о томе? Шта је ту спорно? Конкретно, неће људи да буду део Европске уније.“
БМ: „Али, неће ни Албанци на Косову да буду део Србије?“
„Али они су украли то. А ови с Крима, они ту живе већ хиљаду година.“
БМ: „Па добро, живе и Албанци тамо дуго…“
„Шта живе?! Немој да се лажемо. Ево шта се дешавало, ево како су Албанци доспевали…“
Ту је у разговор улетео младићев пријатељ, нешто робуснијег изгледа, који је до тада само пратио разговор:
„Крим је историјски руска територија, која је распадом Совјетског Савеза додељена Украјини. Косово никада није било део Албаније.“
Пред крај, један старији господин одговорио је на питање водитеља да ли припајање Крима Русији јесте кршење међународног права:
„Није, зато што је то Хрушчов дао без икаквог основа, у време комунизма то је могло да се ради, као што су ови наши српски комунисти дали Косово, прво је била област, па је онда била аутономна покрајина, па им је и то било мало па су им дали овај део око Копаоника који никад није био у саставу Косова.“
Цела анкета је била у сличном тону, при чему су људи показивали задивљујућу обавештеност и спремност да не устукну ни пред незгоднијим питањима. Са тим у виду, очигледно је да народ у Србији размишља упадљиво мање шаблонски од политичких и друштвених „елита“, које нам свакодневно парадирају екранима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *