Почетна / Култура / Иво Андрић и „Млада Босна“

Иво Андрић и „Млада Босна“

Пише Жанета Ђукић Перишић

Двадесет осмог јуна 1914. године, када је Чабриновић покушао, а Принцип „починио“ атентат на престолонаследника Хабзбуршке монархије, ударајући, како вели Црњански, „свима нама на чело жиг убица“, у Андрићу се пробудио затомљени инстинкт револуционара и конспиратора, и он жури на поприште историје

Прве две деценије 20. века биће у историји забележене као време артикулације идеје југословенства. Око те идеје окупиле су се различите етничке и конфесионалне групације, с мање или више јасно уобличеном представом о уједињењу Јужних Словена, оних који имају самосталну држaву и оних што живе под капом Двојне монархије. У време када су све националне идеје у Босни – српска, хрватска, муслиманска, па и јеврејска, партиципирале у идеји југословенства која је, како је говорио Тин Ујевић, имала „да буде Месија“, политика и уметност, историја и књижевност, узајамно су се прожимале. Практични, револуционарни занос првих деценија 20. столећа био је тесно повезан са књижевним идејама времена које је, више него икада до тада, било обележено потребом да се, с једне стране, искаже национално биће, а са друге – унутрашњи, духовни свет појединца сазрео у историјским турбуленцијама.

Анексиона криза из 1908. године и Сарајевски атентат из 1914. године, повод Првом светском рату – два су одлучујућа догађаја који су одредили судбину јужнословенских народа.

Анексија Босне и Херцеговине, самовоља једне царевине на умору, огорчиле су народ и узбуркале целу Европу, јер је тиме почело остваривање пангерманског програма Drang nach Osten. Под несумњивим утицајем независне државе Србије, одакле су стизале идеје о јужнословенском јединству као историјској неминовности и падале у Босни на плодно тло, сазревала је међу босанском омладином свест о потреби мобилисања свих интелектуалних и организационих снага.

ПРОГРАМ Године 1912, један од најватренијих присталица југословенства у Босни и Херцеговини, а свакако и један од његових првих идеолога – Димитрије Митриновић, чувени Мита Динамита – пише „Програм за омладински клуб ‚Народно уједињење‘“, заузимајући се за програм борбене акције. Он формулише и поставља конкретне задатке пред босанску омладину, постајући њен духовни вођа. Омладина у то време представља реалну политичку снагу, која је у горућим политичким борбама породила читав један нараштај хероја, ребела и жртава.

Оснивање Српско-хрватске напредне организације крајем 1911. године у Сарајеву, на недвосмислен Митриновићев подстицај, било је одиста револуционарно, јер до тада није било заједничких српских и хрватских удружења у средњим школама. Гимназијалац Иво Андрић испрва је био председник у Хрватској напредној организацији, да би потом постао први председник Српско-хрватске напредне омладине, која је чинила духовно и револуционарно језгро „Младе Босне“. „Млада Босна“ никада није била организован покрет са јасним програмом, већ више снажно револуционарно стање духа младе генерације. Осим заједничке основе – изразитог, борбеног антихабзбуршког става – у њиховим погледима на свет мешале су се најразличитије идеје – од социјалистичких до митско-националних. Дружећи се са револуционарима и песницима, са Димитријем Митриновићем, Милошем Видаковићем, Владимиром Гаћиновићем, Боривојем Јевтићем, Јованом Палавестром, Мустафом Голубићем, браћом Чубриловићима и другима, Андрић је, као најмлађи, могао много да научи о револуционарној борби и о уметности, ишчитавајући истовремено томове лепе књижевности с једне, те историјских и политичких публикација, социјално интонираних памфлета и дневничко-мемоарске прозе, с друге стране.

Драго Љубибратић бележи да је Андрић као председник удружења „тактичким држањем знао да отклони несугласице и зближава ђаке, а већ је имао књижевну репутацију међу њима и уживао је нарочит углед и поверење“. Већ тада, „писац у настајању“, дипломата in spe, уме да акцију саобрази идеји, да пацификује супротности унутар групе, развијајући свој преговарачки дар и моћ толеранције, па и способност да постане „невидљив“ онда када је то потребно и корисно.

После именовања Славка Цуваја за бана Хрватске и распуштања хрватског Сабора у јануару 1912. године, вирус демонстрација захватио је и Сарајево. Млади председник Андрић, у завршном разреду гимназије, желећи „да букне рат на Балкану“, укључује се са великим револуционарним жаром 18. и 19. фебруара 1912. године у Штрајкачки одбор и постаје један од вођа ђачких антимађарских демонстрација. Демонстранти су пред Катедралом у Сарајеву исцепали мађарску заставу, певајући песму „Хеј Словени“, и жестоко се и крваво сукобили са полицијом, након чега ће из гимназије бити избачено десетак ученика, а Андрићева стипендија друштва „Напредак“ бити доведена у питање. Андрићева мајка сећала се да је фебруара 1912. године њен син сав цептео од узбуђења: „Нема га данима кући. Мало дође, мало оде. Зграби само комад љеба па излети. Ништа не говори. А тек сам касније и то од других дознала да је Иво био коловођа свему томе.“

У путописном тексту о Пољској – 1. и 3. маја – објављеном 1914. године, за време студија на Јагелонском универзитету у Кракову, писац се сећа једног од најексплицитнијих облика отпора у свом животу, када је улетео у средиште побуне: „Као гимназиста бомбардовах – с тисућама – камењем магистратске прозоре и у један незабораван сумрак придржавах – док нада мном звиждаху жандарски меци – млада радника, који је умирао без гласа и с крвавом пјеном на уснама.“

[restrictedarea]

ЗАНОС „Ја сам за југословенство још од дана када је Аустро-Угарску требало отерати са нашег огњишта (…) Ми, сарајевски гимназијалци, били смо против хегемонизма било које вере и било којег народа“ ‒ сећа се Андрић младалачких заноса своје генерације. Судећи према стенограмима са суђења припадницима „Младе Босне“ у Сарајеву 1914. године, после атентата на надвојводу Франца Фердинанда и његову жену Софију, готово сви младићи изјавили су да су југословенски националисти, да су се борили за ослобађање од Аустрије и уједињење југословенских народа. На питање председника Сената, Алојза Куриналдија, каквог је политичког уверења, Гаврило Принцип, за кога је Црњански рекао да носи име „састављено од имена принца и архангела“, тада је одговорио: „Ја сам националиста Југословен. Моја је тежња ујединити све Југословене у којој било државној форми и ослободити их од Аустрије.“

Године пред велики прасак Првог светског рата – 1912. и 1913. – са балканским ратовима и српским страдањима и победама, биле су значајне не само за Иву Андрића и његове другове који су сањали сан о јединству Јужних Словена већ и за његове јунаке што сазревају на капији вишеградског моста и маштају „занесени осећањима горде смелости (…) и понесени идејама о праву народа на слободу и човека појединца на уживање и достојанство“, како стоји у роману На Дрини ћуприја.

Као што су једни горели од жеље за делом и личним жртвовањем, а други се, једнако занесени, борили са сазнањем о сопственој немоћи, тако и Андрићеви јунаци из вишеградске хронике – Тома Галус, Јанко Стиковић, Фехим Бахтијаревић, Јаков Херак, Милан Гласинчанин, Владо Марић, учитељице Зорка и Загорка, живе животе „племените гордости побуњеника“. Говорећи о том „нараштају побуњених анђела“, Андрић као да приповеда о сањарима и херојима с којима је поделио сопствену младост. „Није било одавно покољења које је више и смелије маштало и говорило о животу, уживању, и слободи, а које је мање имало од живота, горе страдало, теже робовало и више гинуло него што ће страдати, робовати и гинути ово“ – описује у вишеградској хроници Андрић нараштај којем је и сâм у стварности припадао. „Само најбољи и најјачи међу њима бацали су се заиста са фанатизмом факира у акцију и ту сагарали као мушице, да би од својих вршњака одмах били слављени као мученици и светитељи (јер нема нараштаја који нема своје светитеље) и подизани на пиједестал недостижних узора“ – говори Андрић o генерацији која је на историјску позорницу романа На Дрини ћуприја ступила почетком 1913. године.

Као и писац сâм на почетку друге деценије 20. века, и његови јунаци са вишеградске ћуприје не само да ослушкују покрете историје чији бурни таласи покрећу касабу него, сваки на свој начин, прилажу обол епилогу вековне борбе за уједињење Јужних Словена растурених у неколико држава. „Смисао нашег народног уједињења у једну велику и моћну, модерну националну државу и јесте у томе што ће тада наше снаге остајати у земљи и развијати се ту и давати свој допринос општој култури под нашим именом, а не из туђинских центара“ – говори Тома Галус, један од младића који на капији моста кују планове о великом повесном преокрету. „Али кад ми једном стечемо своју народну слободу и државну самосталност, онда ће наш новац и наша крв бити само за нас и остајати нама. Све ће бити само и једино за подизање националне културе која ће носити наш печат и наше име и која ће имати у виду срећу и благостање најширих слојева нашега народа“ – збори занесено Галус друговима на вишеградској ћуприји, завршавајући свој монолог речима: „Нама је суђено да остваримо оно чему су сви нараштаји прије нас тежили: државу, рођену у слободи и засновану на правди, као један дио божје мисли, остварен на земљи.“

МОЋ КЊИЖЕВНОСТИ Готово да нема сумње, ако се узму у обзир историјске околности Андрићеве младости и политичке идеје његове генерације, да писац у лик Томе Галуса пројектује збир идеја како својих, тако и оних за које су се борили и његови младобосански другови. Они су писцу и послужили као прототип за јунаке који у освит Првог светског рата дебатују на дринској ћуприји. У лику свршеног сарајевског гимназијалца, који у родном Вишеграду проводи последње лето пред студије у Бечу, Андрић сабира кључне идеје о националној самосталности нараштаја младобосанских револуционара. Аутобиографски интониран, лик Томе Галуса без сумње је пишчев alter ego. Незнатног практичног удела и малог учесничког искуства у превратничким збивањима, али са високом духовном и историјском самосвешћу, Иво Андрић је Томи Галусу приписао прецизну и јасну мисао о уједињењу Јужних Словена: „Он је живошћу која му је била урођена и речником који је тада владао у омладинској националистичкој литератури набрајао планове и задатке револуционарне омладине. Све живе снаге расе биће пробуђене и стављене у дејство. Под њиховим ударцима распашће се Аустро-Угарска Монархија, та тамница народа, као што се распала европска Турска. Све антинационалне и реакционарне силе које данас спутавају, деле и успављују наше националне снаге биће побеђене и потиснуте.“

Делатност младобосанског покрета ни издалека се није исцрпљивала у револуционарно-политичкој активности….Књижевност и тајни дебатни књижевни клубови били су делатност од прворазредног значаја за њихов рад. Полазећи од схватања да револуција у духовном животу појединца мора да претходи свим политичким и друштвеним променама, они су књижевност разумели као поље на којем ће се водити прва и одлучујућа битка за афирмисање прогресивних и револуционарних идеја.

Младобосанци су песништво схватали као врхунску могућност изражавања новог духа: појединац настоји да изрази бунт не само против националног угњетавања већ и против свих окошталих конвенција у друштву и култури. Иако, и због своје уздржане природе несклоне заносима и ексцесима, и због своје несигурне социјалне позиције, најмање лично ангажован у практичном деловању револуционарних, националистичких удружења, Андрић 1914. године, у време када више нема никаквог директног контакта са средином из које је поникао, на завршетку некролога Матошу, ипак пише: Сва Хрватска нелијепо хрче. Будни су само пјесници и атентатори.

Очигледан је суштински раскорак између историјског, друштвеног бића песника из круга „Младе Босне“ и његове духовне, поетске суштине. На једној страни је револуционарни, ентузијастички дух са тежњом за превазилажењем историјског фатума, млад човек, нарасле, бујајуће енергије пред могућом перспективом бољег живота, опредељен за борбену акцију. С друге стране је усамљени, меланхолични песник, растрзан питањима смисла живота, узнемирен стварношћу која му се указује у непријатељском обличју, са мутним слутњама и срцем које је „тамно језеро“ како пише Андрић у својој првој песми У сумрак. У Андрићевој позицији с почетка друге деценије 20. века, уочава се својеврсни дуализам између спољашњег ангажмана – „за друге“ – и песничког стварања – „за себе“, који ће, истини за вољу, бити кратког века, јер ће се писац убрзо окренути својој стваралачкој суштини. Готово сви припадници „Младе Босне“ покушавали су да остваре прокламовани идеал: бити револуционар и песник истовремено. Неки од њих имали су већи дар побуњеника (Митриновић, Гаћиновић) код других је, као код Видаковића и Андрића, на пример, превагнуо уметнички дар и стваралачки импулс, који су, упркос окренутости друштвеној стварности, резултовали интимистичком и меланхоличном поезијом.

У песничким и критичким текстовима из ране стваралачке фазе, Андрић нам се указује као изразито контемплативна личност, несклона револуционарном младобосанском патосу. Нема сумње да је песник потребе друштвеног ангажмана и борбене акције доживљавао искрено и да су оне проистицале из аутентичне жеље за променом. Због тога је и учествовао у раду омладинских удружења, сањајући сан о јединству Јужних Словена. Међутим, са осећањем разочарања и тескобе, Андрић долази до сазнања о властитој неспремности, недостатку одлучности и о неспособности да се укључи у акцију и практично деловање. У дневнику конфискованом од аустријских власти у Босни, поводом неуспелог атентата који је 8. јуна 1912. године извршио студент Лука Јукић на хрватског бана Славка Цуваја, двадесетогодишњи матурант Андрић забележио је: „Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности и доброте и жртава пролази мој живот. Али волим добре. Нека живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте, заједничке. Нека живе они, који повучени, ћутљиви у мрачним собама спремају буну и смишљају увек нове варке. А ја то нисам. А нека живе они.“

Већ 22. јануара 1913. године, на путу да разреши потенцијални дуализам између акције и контемплације, имајући потребу да сасвим порекне свој револуционарни ангажман и избрише његове трагове, поводом позива да сведочи у процесу младобосанцу Милошу Пјанићу, Андрић из Загреба пише Војмиру Дурбешићу: „Ти добро знаш да ја немам ништа с том несрећном политиком.“ Међутим, сви, па и Дурбешић, његов друг и саборац из сарајевског Штрајкачког одбора, добро знају да Андрић некад јесте имао нешто са политиком. Али, он сада и себе хоће да убеди да је са политиком коначно готово, да себе на неки начин амнестира од револуционарне одговорности, и окрене нови лист. Јер, његов пут био је на другој страни.

РЕЗИГНАЦИЈА Са свешћу о ограничености својих моћи и осећањем резигнације, песник схвата да његово место није на страни борбеног радикализма босанскохерцеговачке националистичке омладине. Са жаљењем увидевши да нема дар борца за пропагирање националне или политичке идеје, Андрић у складу са својом природом бира позицију деловања из другог плана, да би аутентичност, постојаност и исправност тога младалачкога избора потврдио и много година доцније: „Ја нисам био рођен да се борим за слободу, да тражим правду, да откривам истину. Овакав какав сам, ја сам од оних што долазе на свет само зато да на безмерно и несхватљиво дело божије величине кажу своје слабо: да; али да га прошапћу само или тек дахом својим потврде. Али то моје нечујно и скромно ‚да‘ имало би своје место у шумном мору гласова људских и важило би на свој начин, тамо негде у далеком, крајњем обрачуну колико и тешке борбе и велике заслуге бораца и праведника. Толико ме је напора стајао сваки дах.“

Међутим, идеал личног жртвовања за опште добро, који је имао високо место у хијерархији моралних вредности „Младе Босне“, има корене у националној традицији и био је везан за евокацију косовског мита. Будућност утемељена на новим вредностима за које се залажу младобосанци почива на традицији прошлости: „Је ли кад било нараштаја и у нараштају појединца на ком би почивале овако тешке баштине и неминовна проклетства расе и крви? / Страховит је ход хисторије; претешки су терети прошлости и захтјеви будућности на овим уским плећима“ – пише Андрић у Ex Pontu за време тамновања у мариборској казнионици, суочен са свешћу о тежини националне митологије и терета прошлости који, да би се остварио национални и историјски континуитет, захтевају повезивање на плану индивидуалне акције и жртве. Код Андрића се, међутим, не осећа спој револуционарног духа и песничке контемплације. Све више напуштајући идеју о непосредном учешћу у борби, Андрић настоји да изнутра, у себи, разреши драматичан комплекс односа акције и рефлексије.

У рану јесен 1912. године, Андрић напушта Сарајево и Босну, заувек за собом остављајући идеју о промени света. Он престаје да машта о подвижништву, жртвовању и слави рушитеља Царства, почиње да се спрема за борбу у другој области и 14. октобра 1912. године уписује зимски семестар (1912‒1913) прве године студија филозофије на Мудрословном факултету у Загребу. Априла 1914. године прелази на Јагелонски универзитет у Кракову.

Боравак у Кракову, за који писац каже да му је један од најлепших периода живота, нажалост, није дуго трајао. Грубо пробуђен из сна, млади студент славистике морао је да прекине своје духовне универзитете и своју пољску животну авантуру. Двадесет осмог јуна 1914. године, када је Чабриновић покушао, а Принцип „починио“ атентат на престолонаследника Хабзбуршке монархије, ударајући, како вели Црњански, „свима нама на чело жиг убица“, у Андрићу се пробудио затомљени инстинкт револуционара и конспиратора, и он жури на поприште историје. Не подухвата се акције – од тога вида ангажовања одавно је одустао, препустивши га способнијима и борби вештијима – али потреба да буде са својима доводи га у земљу. Крајем јула, бивши младобосанац, сумњив полицији са своје револуционарне, младалачке прошлости, бива ухапшен и на робији проводи девет месеци. Тај трауматични догађај, тај неправедни пад иза решетака, оставиће дубок траг у Андрићевом бићу. Шкљоцање с ону страну браве означава други смер Андрићевог живота и стварања обележен стресом услед животних околности. Простор између зидова тамнице биће место формирања новог стваралачког гласа, који ћемо препознавати у његовим потоњим делима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!