Почетна / Свет / Истина је прва жртва сваког напада на Русију

Истина је прва жртва сваког напада на Русију

Пише Миодраг Зарковић

Шта год урадили Владимир Путин или Кремљ, у западној јавности наићи ће искључиво на неодмерене осуде засноване на неистинама, прећуткивања или увредљиве измишљотине, а често појачане расистичким исмевањем и изругивањем

Узимајући у обзир то да је слободно исмевање свега и свакога једна од основних одлика америчке јавне позорнице, не чуди што тамошњи комичари имају несвакидашње битну улогу у друштву, која се не исцрпљује пуким „забављањем народних гомила“. Напротив, амерички комичари, нарочито они најсрећнији међу њима којима су додељени ударни термини на телевизијама са националном покривеношћу, врло често у својим емисијама шаљу отворене политичке поруке.

Џон Стјуарт важи за једног од комичара са најотровнијим језиком, пошто често прозива и америчке званичнике, али и своје колеге које, попут у прошлом броју поменутог Била О‘Рајлија, скоро увек држе страну званичног Вашингтона. Стјуарт је, међутим, приметно безобзирнији када исмева странце и стране државнике него када нишани америчке. А посебно је „убојит“ када циља Русију, Русе и руске званичнике, нарочито Владимира Путина.

Стјуартово ругање Русима није од јуче. Пре две године је, на пример, за исмевање највеће земље на свету искористио један од тада најгледанијих прилога са Јутјуба, на којем је био измонтиран низ случајних снимака невероватних догодовштина из руске свакодневице, као што су за длаку избегнути саобраћајни удеси. Оно на шта је Стјуарт тада ставио нагласак биле су крајње млаке реакције руских људи на такве догађаје, а које упадљиво одскачу у односу на прегласну цику и вриску често присутну у западној јавности чак и безазленијим поводима. Гледаоцима навиклим на то да одрасла публика скичи попут балаваца и шипарица сваки пут када им нека позната личност махне док улази у студио мора да је било веома необично то што Руси не показују скоро никакву узбуђеност чак ни када сликају метеор који пада на Земљу у њиховој близини, или док се захуктали теретни камион отет контроли усмерава ка њиховом возилу и промашује их за милиметар. Стјуарт није могао да се начуди руској хладнокрвности, из чега је тада био извукао недовољно прикривени расистички закључак да то – извините због предстојеће употребе слободнијих израза, али ваљало би дочарати сву „раскош“ речника који амерички комичари употребљавају на националној телевизији када желе да се наругају омиљеним непријатељима – мора да је због тога „што су Руси навикли да трпе свакаква срања“, па их више ништа не може прописно узбудити. „Можда смо ми Американци сјебани, али ни приближно колико су Руси“, сажео је на крају Стјуарт своје неувиђавно разматрање руских обичаја и културе живљења, наравно на одушевљење гледалаца.

 

„ЛИЦЕ КОЈЕ УБИЈА“ То је било ономад. Сада, са украјинском кризом у пуном замаху, Стјуарт је само добио додатно штиво на основу којег може да вређа Русију. Наравно да прилику није пропустио, па је протеклог понедељка, 21. априла, разматрао Путиново прошлонедељно обраћање јавности у виду одговора на питања гледалаца.

„Да ли би вас ово лице лагало?“, као бајаги се запитао Стјуарт у једном тренутку, док је Путиново лице било на екрану, да би сместа додао: „Боље не одговарајте, зато што би ово лице могло да вас убије или отрује.“ То што руски председник „лаже“ односило се на то што је Путин у фебруару био порицао да су руски војници присутни на Криму, да би у недавном обраћању признао да одређене снаге ипак јесу биле присутне тамо. Што ће рећи, Стјуарт и америчка јавност изгледа захтевају од Путина да призна сваку државну или војну тајну коју они затраже од њега, иначе ће га прогласити лажовом. И то баш тим речима: „Пазите, он лаже све време“, објаснио је Стјуарт гледаоцима зацењеним од смеха. Цео прилог био је зачињен уобичајено отужним опонашањем руског нагласка, али је изостало поређење са, рецимо, истинитим и много смртоноснијим лажима америчких званичника, који за истима потежу када измишљају разлоге за инвазију на некакву земљу са другог краја света, а притом им, осим у једном једином случају (Ирак) не пада на памет да касније признају да су обмањивали светску јавност.

Стјуарт се такође наругао и Едварду Сноудену, одбеглом америчком обавештајцу који се управо у Москви крије од како је обнародовао да вашингтонске службе шпијунирају буквално све и свакога под капом небеском. Сноуден се у разговор са Путином укључио питањем да ли Русија „икако пресреће, бележи и надгледа приватне разговоре милиона појединаца“, на шта је руски председник одговорио одречно, појашњавајући да и руски закони бране такву могућност. Стјуарт се, предвидиво, оградио од искрености не само одговора него и питања: „Ко би икада помислио да ће Путин надмудрити раније снимљено питање човека чији се живот налази у његовим рукама?“, иронично се запитао комичар на крају прилога – јасно, не улазећи у то због чега је уопште Сноуденов живот толико угрожен да само Кремљ може да га заштити.

[restrictedarea]

НИКАД ПОЗИТИВАЦ Упоредо са Стјуартом, Сноуденово питање исмејала су готово сва гласила на Западу, оцењујући да је реч о „набаченој лопти“ за Путина, односно, о унапред договореном питању које ће руском председнику пружити прилику да испадне позитивац. Није помогло ни то што се сам Сноуден неколико дана касније огласио ауторским чланком у лондонском „Гардијану“, где је истакао да његово питање уопште није било раније утаначено, те да се и по Путиновом магловитом одговору наслућује да му питање није пријало. Исто тако није помогла ни чињеница да руски председник непосредно одговара на непријатна питања одбеглог америчког обавештајца, док америчке власти упорно избегавају да положе ма који рачун због свог оног прљавог веша што га је исти тај Сноуден изнео на видело. Напросто, шта год да ураде Путин или Сноуден, а поготово ако то раде заједно, мора да наиђе на осуде и ниподаштавање у масовним гласилима са Запада.

Постоје на Западу, међутим, и одговорнија гласила. Мада су мање гледана и читана, има их. Међу њих свакако спада и званични сајт Института Рон Пол, установе чији је оснивач истоимени чувени политичар чије су председничке кампање сваки пут биле сурово саботиране. За разлику од ударних западних гласила, овај сајт не бави се ситним подбадањима на рачун Кремља и Путина, већ правим, најопаснијим и најбезочнијим лажима, које редовно долазе од стране америчких и ЕУ званичника.

Тако је овај сајт навелико и надугачко разматрао чувени снимак пресретнутог разговора Викторије Нуланд, највишег америчког званичника за питања Источне Европе, са америчким амбасадором у Кијеву Џефријем Пјатом. Док су ударна гласила покушавала да умање значај онога што су Нуландова и Пјат скандалозно разменили, сајт Института Рон Пол је ишао чак дотле да анализира и пропратне отежавајуће околности које проистичу из снимка. У чланку „Преваре у вези са украјинским скандалом Викторије Нуланд“, од деветог фебруара, аутор Денијел Мекадамс на почетку подсећа да је Викторија Нуланд оценила како је реч о „задивљујућој употреби технике за шпијунирање“:

„Другим речима, Нуландова је одала признање страној обавештајној служби на задивљујућој употреби технологије којом су успели да провале њен разговор са амбасадором. Сви су знали да говори о Русији, делимично и због тога што је администрација кривила Русију од тренутка када је снимак објављен. Нуландова је, међутим, све време знала да то није случај, али није ништа предузела док је администрација настављала да појачава оптужбе против Русије. Џеј Карну, портпарол Беле куће: ¸То што прислушкују телефонске разговоре, доста говори о Русији‘. Џен Псаки, портпаролка Стејт департмента, била је још оштрија, рекавши да је то ¸ново дно руског шпијунирања‘.“

Следи занимљив обрт:

„Али, како смо јуче сазнали, телефонски разговор између њих двоје није вођен преко обезбеђене, шифроване телефонске везе, какву Стејт департмент захтева за тако осетљиве разговоре и комуникације. Напротив, разговор је вођен незаштићеним мобилним телефонима, и стога је могао да буде пресретнут каквом основном опремом која је доступна свакоме. Зато то није била никаква ¸задивљујућа употреба технологије‘ која је омогућила да разговор буде забележен и затим објављен. Нуландова и Пјат су очигледно знали то све време, с обзиром на то да су они и водили тај разговор. Али су њих двоје онда или седели са стране и, не признајући ову чињеницу, допустили званичницима америчке владе да један за другим оптужују Русију како се силно потрудила не би ли провалила разговор, или су обавестили своје надређене, али је администрација ипак одлучила да занемари ову кључну чињеницу и настави да гура оптужбе на рачун Русије. Као што кажу, никада не треба пустити да озбиљна криза пропадне тек тако.“

 

У СЕНЦИ ПСОВКЕ Писац чланка је питао за мишљење бившег званичника Стејт департмента, чије име није наведено, да појасни безбедносне прописе за такве телефонске разговоре између високих државних службеника. Саговорник је био више него јасан:

„Добро ми је позната озбиљност коришћења отворене везе за поверљиве податке од највишег значаја које би очигледно могле да буду непријатне, ако не и штетне, не само за САД већ и за ЕУ. Због тога што су користили отворену везу за разговор о изузетно осетљивим питањима националне безбедности, и Нуландова и Пјат би морали да буду оштро укорени, у најблажем случају. Ако претпоставимо да је разговор вођен преко незаштићене везе, мени је јако чудно, ако не и збуњујуће, то што је у сенку псовке Викторије Нуланд пао не само изгледан безбедносни прекршај већ и могућа штета по националну безбедност због самог садржаја разговора.“

Међу оне који украјинској проблематици, и уопште теми односа Запада и Истока, тј. НАТО земаља и Русије, приступа са неопходном одговорношћу и озбиљношћу, свакако спада и Стивен Коен, професор руског језика и културе на Њујоршком универзитету и несумњиви стручњак за руске и уопште словенске прилике. Гостујући у емисији „Демократија сад“, још једном од малобројних новинарских подухвата који не зазире од непријатних истина, Коен је 24. фебруара овако описао начин на који су гласила широм Америке свесно и смишљено прикрила прави значај пресретнутог разговора Викторије Нуланд и Џефрија Пјата:

„Овде опет имамо пример да се амерички политички медијски естаблишмент, како онај са левице тако и онај са деснице и из центра – јер сви су умешани у ову будалаштину – усредсредио на два аспекта за која они верују да су најсензационалнија у вези са овим процурелим разговором: на псовку изговорену о Европској унији и на то ко је пустио снимак. Али, прави значај је у овоме што сте управо пустили: највиши званичник Стејт департмента, који представља Обамину администрацију, и амерички амбасадор у Кијеву, припремали су, да се изразим потпуно отворено, државни удар против изабраног председника Украјине.“

И заиста, чак и летимичан преглед онога како су гласила на Западу испратила скандалозни разговор двоје високих америчких званичника, показује колико је Коен у праву када тврди да је пажња скренута са кључних на потпуно споредне чињенице. Васколика тамошња јавност била је саблажњавана псовком Викторије Нуланд на рачун ЕУ, док се ни окренула није за очигледним америчким замешатељством и недопустивим чепркањем по кијевским немирима.

 

ОПАСНИ МАНЕВРИ Колико се стварност разликује од извештаја по америчким и другим западним гласилима, одсликао је и чланак са сајта „Каунтерпанч“ (на енглеском – противудар), објављен 11. априла. Под насловом „Украјина: лажи и стварност“, кијевски извештач Андреј Влчек потанко описује шта се све, са самог терена, скрива од Западне публике.

„Представу немам одакле стижу званичне бројке; оне које говоре да је Украјина подељена на равне части, на оне који подржавају Запад, и на оне који осећају да је њихов идентитет блиско повезан са Русијом“, пише Влчек. „Можда је то случај у западној Украјини, у Љвову, или чак у престоници Кијеву. Али, западна Украјина има само неколико кључних градова. Већина људи у овој земљи, од око 44  милиона становника, окупљена је на југу, истоку и југоистоку земље, око огромних индустријских и рударских седишта као што су Доњецк, Дњепропетровск и Криви Рог. Онда су ту Одеса на југу, и Харков као ¸друга престоница‘ на истоку. А људи у тим подручјима углавном говоре руски. И у ономе што се недавно догодило у Кијеву, они виде срамни пуч припремљен и подржан од стране Запада.“

Аутор затим описује како су се накратко упутили ка молдавској покрајини Придњестровљу, тачније ка граду Первомајску, како би проверили да ли се тамо заиста гомила руска војска, како су Западна гласила јављала тих дана:

„Не видим никакве руске тенкове у Первомајску, никакву артиљерију. Нема овде никаквих војних покрета, упркос безбројним извештајима масовних гласила са Запада који (нејасним изразима) тврде супротно. Пешке сам прешао мост и упитао придњестровског цариника да ли је недавно имао прилику да види неке стране извештаче пристигле из Сједињених Држава или Европске уније, како покушавају да пређу границу и утврде чињенице. Погледао ме је зачуђено.“

Завршавајући репортажу, Влчек недвосмислено указује на то која страна заправо изазива могући оружани сукоб:

„Мирна је граница између Украјине и Русије, у близини града Журављева, између украјинског Харкова и руског града Белгорода. Лепо време, пространа поља и скоро потпуно равни пејзажи, омогућили су добру видљивост на неколико километара удаљености. На дан 28. марта, када су масовни медији са Запада и из Украјине галамили о страховитим руским војним снагама који се налазе на самој граници, ја сам видео само неколико преплашених птица и наизглед празну кулу стражару. Саобраћај преко границе био је редак, али постојан, и неколико путничких аутомобила је прелазило са руске стране на украјинску. Оно што сам још видео, међутим, јесте неколико украјинских тенкова дуж аутопута, на удаљености са које могу да пљуну до границе. Било је тенкова и других оклопних возила, а и разних других маневара украјинских војника.“

Као и небројено пута до сада, сваки маневри снага које посредно или непосредно примају наређења из Америке – а, у случају Украјине, то су трупе одане кијевским пулистима – најпре су припремљени „маневрима“ основних јединица Западне моћи: медија. Одавно је речено да је прва жртва сваког рата истина: по тој логици, Западна гласила малтене и не раде ништа друго осим што изазивају ратове широм света. Сада је на ред дошла Украјина, у којој су све могуће и немогуће чињенице извртане или изокретане или измишљане или прећуткиване, како би криза била најпре зачета, а онда доведена до усијања по којем је Вашингтон навикао да плива као риба у води. Али, гледајући да је права мета свих тих лажи у ствари Русија, прилично је очигледно да се тај рат, у којем је истина увелико прегажена, води против највеће земље на планети. И да неће стати тек тако.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Kako fašiste nije stid pretiti Putinu malo je Hitler zla počinio, Nemcima još nije dosta tuđe krvi.Osovina zla Vatikan-Evropa-Amerika, šire ognjem i mačem novi svetski poredak u kojemu su oni jedini gospodar. Brišu suverenost država, pravo na samopredeljenje, pravo na obranu od njihovih plaćenika, terorista i njihovih psi rata formacija. U svetu još postoji samo par slobodarskih država koje nisu porobili i koje se trebaju organizovano i zajedno suprostaviti zlu. Tu mislim na Rusiju, Kinu, Kubu, Venecuelu, Severnu Koreju, Meksiko itd. Ako slobodarske države pobede osovinu zla i novi svetski poredak ( moderno robovlasništvo) za svet ima nade, pod osovinom zla svi gubimo sve.




    0



    0
  2. Ne samo Krim nego i ceo pravoslavni narod Ukrajine želi da se cela Ukrajina prisajedini Rusiji. Šaka pokatoličenih Ukrajinaca, fašista i nacista rade nemire i izvršili su puč po nalogu zapada.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *