Имена луда налазе се свуда

Пише Драгомир Антонић

Сан сваког локалног лудака да постане глобална будала је остварен. Важно је себе сликати спреда, страга, из профила у купатилу, клоњи, соби, на дрвету, пријему… Фотографију затим окачити на интернет

Некад се говорило: Ако је април влажан, онда је и ваљан! Пролеће је на почетку. Трава озеленела, шума олистала, понеко биље већ стасало за брање. Наши преци, мудри Срби, су овом месецу наденули више имена: биљар, биљобер, травањ, лисни.

 

ИСТИНА ЈЕ НА ЕКРАНУ Читајући у новинама извештаје експерата о климатским променама које ће нас задесити у будућности, схватам значај који су наши преци, а ваљда и преци других народа, давали природним дешавањима. Догађаје су бележили сажетим речима у форми пословице, изреке или стиха – да би се лакше памтили – и потомству за наук остављали. Ваља само пажљиво старе текстове ишчитавати. Ништа не почиње од нас, нити ће овоземаљског света нестати кад се преселимо у небеску отаџбину. Зато читајмо и трудимо се да увек нешто научимо, јер највећа елементарна катастрофа је незнање. Од незналица спаса нема. Оне увек мисле да све знају. Нико пре њих ништа није знао. Уверене су да све са њима почиње и да је њихово „знање“ једино што постоји. Данашње незналице су посебно опасне јер су овладале технолошким направама помоћу којих своје „знање“, „истине“ и „вештине“ шире по свету невероватном брзином. Рад са новим направама од човека захтева рутину и брзину. Мишљење и размишљање су искључени из технолошког процеса јер све је већ смишљено. Потребно је само притиснути  дирку и знање је пред вама. Друга дирка га шаље даље. Нема дилема, нема сумње. Истина је на екрану или монитору. Одатле ваљда и онај тупави назив за цинкарење – мониторинг. Зато морамо бити крајње опрезни према речима и сликама, које стижу до нас. Пре него што у њих поверујемо, размислимо, сетимо се шта смо у школи учили или у књигама читали. Проверимо податак у књизи, речнику, лексикону, личном дневнику, сећању. Не узимајмо вест здраво за готово. Не смемо бити лењи.

 

САН СВАКОГ ЛУДАКА Данас постоји нешто што се зове „селфи“. Уз доста труда сам успео, или се бар надам да сам успео некако, да српским речима објасним ову појаву или израз. Откривајући суштину појаве, а она је да своју слику, име, изговорену  реч, интимну радњу учиниш јавном. Закључио сам да је те појаве било у прошлости и да се звала: Имена лудā налазе се свуда! Тако су се називали они који су волели да жврљају сопствено име по зидовима кућа, јавним чесмама, тарабама, клупама у парку. Радња се сматрала непристојном, па иако је била локалног карактера, није са одобравањем прихватана. Жврљање је спречавано реченицом: Чега се паметан стиди тиме се будала поноси! Изрека је имала великог ефекта, јер нико није волео да га средина сматра будалом. Тако је било некад. Модерна времена имају и модерна схватања. Захваљујући технологији глобално је постало локално. Давно је Маршал Маклуан (био лектира на студијама етнологије у социјализму) писао о свету као глобалном селу. Некако у исто време и Енди Ворхол је говорио да ће свако добити пет минута славе. Сад се то остварило. Сан сваког локалног лудака да постане глобална будала је остварен. Важно је себе сликати спреда, страга, из профила у купатилу, клоњи, соби, на дрвету, пријему, са чивавом или мајком. Фотографију затим окачите на интернет и чекате да вам се сан оствари. Неки успеју. Други на трновитом путу до славе страдају. Није важно колико тренутака слава траје. Слављеник ће тренутак претворити у вечност. Док је жив причаће како је све било другачије, кад је био славан. Док је овакво понашање игра и обична спрдња, није опасно, али  све што има много гледалаца или уживалаца постаје предмет интересовања моћних и политичара.

[restrictedarea]

„СЕЛФИ“ ПРАВАЦ Будале јесу будале, али имају право гласа. У демократији се та чињеница не сме занемарити. Веома брзо будалаштине ће бити назване сопственом креацијом; будале – самосвојним ауторима; све данас чему се подсмевамо биће оглашено уметношћу. Нову уметност пратиће критичари, сајтови, кустоси, часописи. Можда се направи и музеј. Све се да преживети и обичан свет не би могао због тога страдати да није једне ситнице. Уметнички „селфи“ правац је прихваћен и на местима где се не би очекивало. Снага масовне културе. Стигао је међу политичаре и људе који о нашим судбинама на неки начин одлучују. Занети чињеницом да велики број особа сам ствара и јавно показује лично виђење себе, поједини државници су почели да јавности представљају догађаје по сопственом нахођењу. Ако може Ким Кардашијан да сама себе слика отпозади, и да маса са уживањем гледа слику, зашто не би Барак Хусеин Обама, нобеловац, испричао како је на Косову и Метохији одржан легалан референдум, а на Криму није. Принцип „селфи“ уметности је да показујемо свету себе и догађаје онако како бисмо ми волели да изгледају. Кад може Ким мало да ретушира позадину, зашто и ја, добитник Нобелове награде за мир, не бих мало ретуширао историју. Малчице, само колико ми у ком тренутку одговара. Његов „селфи став“ су одмах прихватили екселенција Кирби, по дужности и невладин сектор и евроунијате у Србији са вером да ће им љубав према уметничком правцу бити плаћена. Логичан је њихов интерес за нову уметност. Укида се „Глас Америке“ на српском језику. Грга Златопер је прошлост. Ким Кардашијан је са све фамилијом светла будућност. Нека нам је Бог у помоћи.

Господ је једини који може помоћи српским јунацима заточеним у зликовачком Хашком логору и архиепископу охридском Јовану утамниченом у БЈР Македонији. Молимо се за њих.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *