Христос Воскресе!

Милорад Вучелић, главни уредник

Био сам, и остао сам уверен да је Србија правилно схватила шта се догодило падом Берлинског зида и нестанком СССР-а. Знала је шта јој се спрема. А то није била либерална вишестраначка демократија, тржишна привреда и поштовање државних граница. Србија је имала право да се бори да очува државне тековине стечене својом јуначком историјском борбом и победама у Првом и Другом светском рату и да не идемо даље у историју. И она је изабрала то право. Право и дужност да се боре за своју државу и слободу је непорецива обавеза сваког нараштаја достојног својих предака. Тако је било и биће тако, па чак и ако нека од генерација, на своју срамоту, изостане у вршењу ове неотуђиве обавезе, и капитулира.

Али, добро, нека за ову прилику остане недирнут овештали стереотип наше политичке и медијски доминантне аналитичарске елите о томе како нисмо разумели шта се 1989. године заиста догодило и да већ четврт века за то плаћамо цену.

Сада је право питање разуме ли званична политичка и медијска Србија шта се догађа у свету и види ли она да се пред свима нама одиграва велика трансформација међународног поретка. Разуме ли она ову епохалну реформу, ако се већ о реформама толико прича, и велику историјску промену? Реч је, пре свега, о непосредној обзнани успостављања нове и драгоцене равнотеже снага а поводом догађаја у Украјини и на Криму. Кажемо непосредне обзнане јер се већ годинама уназад, посматрајући догађаје у Сирији или Ирану, или однос САД и дела ЕУ према Јужном току, могло закључити о каквој је и коликој промени сада реч.

Не може се стећи утисак да се то у политичкој и медијској Србији разуме. Бар не на начин који би био у нашу корист. Већини српских делегата у Савету ЕУ, а пре свега онима из Демократске странке, очигледно је туђинска корист далеко ближа од наше. Њима није нимало помогло у закључивању ни то што је евидентно да су насилним путем, противуставно, противзаконито и мимо избора на власт у Украјини дошли неприкривени и декларисани фашисти. Већ сама чињеница да се неко докопао власти без поштовања иједне европске цивилизацијске тековине морала би бити довољна за недвосмислен закључак о суштини тог дешавања и за асоцијацију на фашизам или на какву десничарску хунту. Насупрот томе, Брисел и Вашингтон су не само признали и подржали овакву власт него су чак и били њени творци и пројектанти. Неприкривена нацистичка природа једног режима је тек занемарљива ситница у односу на територијалну целовитост, успостављену самовољном комунистичком одлуком такве земље коју подржавају српски делегати у Савету Европе. И не само они.

[restrictedarea]

Зашто би онда било чудно што српски званичници и медији у данашњим вуковарским догађајима не препознају да су они у ствари припрема за нову „Кристалну ноћ“ по узору на ону Хитлерову или Павелићеву? И да се непосредно суоче са оживљеним Химлером или Герингом, они би у њему тражили неког истакнутог Руса или Србина. Права је срећа да више нисмо нека респектабилна оружана сила, јер ко зна шта би се догодило, будући да је наткомандант наше војске Наташа Кандић. Она, иначе, једном кратком наредбом може да забрани промоцију књиге у Дому Војске Србије уколико јој та књига није по вољи. Можда би, да су само мало јачи, бројнији и опремљенији, наши војници морали да се придруже НАТО снагама на границама Русије. За сада, прилику да се тако прославе имају само Црногорци.

Страх од узурпаторске нацистичке власти и директно подсећање на оно што се догађало у време Другог светског рата разумљиво су изазвали зебњу код великог дела становништва Украјине који се самоорганизује и вапи за заштитом. Русија се нашла поновно у ситуацији да се уочи 9. маја, Дана победе над фашизмом, суочава, ни крива ни дужна, са једним типичним западним дериватом, баш као и 1941. године.

Али вратимо се другој врсти нашег разумевања или неразумевања актуелних догађаја. Нема видљивих трагова да је званична Србија и начула да ће земље БРИКС-а основати свој Монетарни фонд и своју развојну банку . И да сада постоји и ради и да нам нуди помоћ, наши експерти, економисти и аналитичари би само видели ММФ, Светску банку, бедне приступне фондове ЕУ и ништа више. У њиховом видокругу су само приучени и потпуно заслепљени монетаристи; што нижа и циљана инфлација; улудо сатирање и пржење девизних резерви; баснословно високе камате; слепа фаворизација и заштита страних банака и њихових екстрапрофита; неселективно кресање јавне потрошње без разликовања непродуктивног и продуктивног сектора; одбацивање улоге државе; даља приватизација јавних добара; бескрајно девизно задуживање да би се намиривале динарске обавезе…

Узалуд се зна да су сви успешни развојни модели постали то стога што је у њима снажну улогу имала држава. Узалуд што је општепознато да се ниједна западна привреда из кризе која је почела 2008. године није подигла без огромне улоге одговорне државе. Најотужније делују представници неких асоцијација вајних предузетника и тајкунчића у покушају који из свег гласа са Јавног и других сервиса вичу да им треба скинути државу са грбаче, ваљда зато што су раднике одавно бацили на улицу. Нико од те експертске и предузетничке булументе и не помиње стопу запослености као главно мерило успеха или неуспеха реформи. А они су још неки, поврх свега, „квалификовани партнери“ у социјалном дијалогу!

Укратко, баук експертске реторике последњих месец дана поново кружи Србијом. Нема места не свету осим Србије где би њих неко узео озбиљно. А овде се из дана у дан лицитира ко ће од њих бити на којој министарској позицији. И персонално су у многим случајевима то исти они људи који су почев од 2001. године економски, социјално и просветно сатрли Србију. Просто је немогуће да исти ти људи, који су починили читав низ непочинстава, истом идеологијом и истом реториком, истом рецептуром и истим циљевима, могу избавити Србију. Уз све наше лепе жеље, слутимо да је то једноставно немогуће и нема те политичке воље, ма колико она снажна била, која то може променити.

Непосредно и проверено искуство нам говори да нема идеолошки затуцанијих и политички фанатичнијих и опаснијих људи од оних који стално истичу да су независни експерти и ванстраначке личности. И то, по правилу, увек на општу националну и државну штету а увек у своју приватну и личну корист.

До следећег броја вероватно ћемо знати и састав српске владе, и знати у кога, поред Вучића, треба да се уздамо и с колико ћемо наде испунити првих најважнијих сто дана. Сазнаћемо и то да ли смо или нисмо разумели шта се дешава и шта ће се дешавати у свету.

Христос Воскресе!

[/restrictedarea]