Почетна / Култура / Господинов „ Рођендан“  за незаборав

Господинов „ Рођендан“  за незаборав

„Рођендан господина Нушића“ ПИСАЦ Душан Ковачевић ПОЗОРИШТЕ Звездара театар ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 10. април 2014. РЕДИТЕЉ И САРАДНИК НА ТЕКСТУ Небојша Брадић СЦЕНОГРАФ Миле Јеремић КОСТИМОГРАФ Марина Вукасовић Меденица ИЗБОР И АРАНЖМАН МУЗИКЕ Владимир Марковић КОРЕОГРАФ Вера Обрадовић

Пише Рашко В. Јовановић

Премијера у част великог комедиографа чије дело не престаје да увесељава позоришну публику

Лепо је што се Душан Ковачевић, водећи савремени српски комедиограф, подухватио да у једном специјално написаном сценском делу евоцира успомену на Бранислава Нушића, најзначајнијег српског комедиографа. Ван сумње је да је таквим поступком дао посебан допринос обележавању стопедесетогодишњице рођења писца „Госпође министарке“, „Народног посланика“, „Протекције“, „Сумњивог лица“ и толиких других комедија које се и данас, седамдесет пет и више година после његове смрти, са великим успехом изводе на нашим позорницама, али и на сценама театара у региону и у свету. На тај начин, у овој сезони, током које ће већина наших позоришта приказати нове представе Нушићевих сценских дела, извођење „Рођендана господина Нушића“ Душана Ковачевића знатно ће допринети обележавању великог јубилеја популарног комедиографа. Подсетићемо да је и сâм Нушић учинио 1933. године нешто слично када је, пишући веселу игру у два дела „Београд некад и сад“, инспирисан Стеријином истоименом комедијом увео и личност свог великог претходника, истина само у пролог нове комедије, који говори о томе да се живот људски непрестано мења и зато позива гледаоце да поклоне пажњу овом делу о измењеном животу људи у Београду.

МАЈСТОРСКИ НАПИСАНО Нушић је са горчином прославио свој јубилеј 1924. године. Наиме, надао се да ће га примити за члана Српске краљевске академије наука, што се није догодило. Те године изабрани су Иво Војновић и Јован Дучић, док Нушић, како га нико није кандидовао, није ни могао бити примљен. Будући да га је та околност огорчила и знатно потресла, његова кћерка Гита упутила му је из Беља, где је живела са мужем, Миливојем Предићем, који је тамо службовао, једно писмо у којем је покушала да га охрабри и утеши. Дирнут њеном пажњом, Нушић јој је одговорио једним опширним писмом где је анализовао читав свој књижевни рад супротставивши се негативним оценама критике (Скерлић, Павле Поповић, Драгомир Јанковић, Грол и други). Ипак, Нушић није одустао од прославе јубилеја, утолико пре што због рата није могао обележити своју педесетогодишњицу. Како му је Министарство просвете одобрило да може прославити шездесетогодишњицу живота и четрдесетогодишњицу књижевнога рада, образован је специјални Одбор за прославу са познатим научником, професором и академиком Јованом Цвијићем на челу. Одбор се постарао да се Нушићев јубилеј достојанствено прослави, те су после свечаности у Београду (у великом амфитеатру нове зграде Универзитета и у Народном позоришту) сличне манифестације уприличене широм ондашње Југославије (Нови Сад, Сарајево, Загреб, Љубљана).

Душан Ковачевић определио се да у игроказу „Рођендан господина Нушића“ прикаже како је прошао сусрет у једном скадарлијском локалу на дан његовог рођења а непосредно пре официјелне свечаности у Народном позоришту. Прославу Нушићевог рођендана организује Спасоје, власник локала, уз помоћ келнера и уз суделовање певачице Каће и пратећег ансамбла. Помаже му и млада глумица Љубинка Бобић, која је припремила рођенданску торту. Они нестрпљиво очекују долазак слављеника и срећни су што могу да му честитају рођендан пре званичне прославе. Ако је први део игроказа у знаку очекивања доласка писца, други је разговор Нушићев са Спасојем, Љубинком Бобић и осталима. Мора се признати да је читав разговор у суштини мајсторски написано садржајно језгро комада, који је не једном изазивао асоцијације на наше актуелне политичке прилике. На сцени се говорило о разним друштвеним појавама карактеристичним за двадесете године прошлога столећа у нашој земљи, али је било речи и о догађајима у рату. Разговарало се о Николи Пашићу, који никако да састави владу, није занемарен ни његов син Раде познат по својим малверзацијама и подвалама. Како је Спасоје био црнорукац, и иако одликован у рату, жалио се на своју судбину ражалованог официра који је прихватио да буде кафеџија у локалу наслеђеном од покојнога брата. Љубинка Бобић се, наравно, интересује хоће ли популарни писац написати нови комад у којем би могла добити неку улогу. У разговору повремено суделује Љуба, писац неизведених историјских трагедија, и моли Нушића да му неко дело стави на репертоар, док келнер са глумачким амбицијама демонстрира своје способности! Читав сусрет, поред комичних елемената, има и тужних пасажа, посебно када се поведе разговор о рату. Нушић ће у једном тренутку извући потресно писмо сина јединца, Страхиње Бана, од 30. септембра 1915, којим га он обавештава да је пао на бранику отаџбине „за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године“. Штета је што није прочитао и последњу рећеницу тога писма, написану у виду пост скриптума: „Молим онога, који ме нађе мртвог, да ово писмо неизоставно преда адресанту.“

[restrictedarea]

РЕДИТЕЉСКИ УСПЕХ Редитељ Небојша Брадић успео је да на позорници доследно спроведеним стилизованим реализмом глумачке игре, као и осталих елемената представе – пре свега мислимо на сценографију коју је остварио Миле Јеремић и костимографију Марине Вукасовић Меденице, али и на избор музике и аранжмане Владимира Марковића – оствари једно занимљиво извођење, које је у пуној мери успешно евоцирало атмосферу негдашњег Београда. Драган Петровић био је подједнако уверљив у првом делу као власник угоститељскога локала који, ишчекујући Нушићев долазак, ауторитативно руководи припремама са жељом да све буде у савршеном реду, и касније, када у разговору са Нушићем, као учесник минулога рата и неправедно ражаловани црнорукац, не може да се помири са нападима у „Политици“, нити са Пашићевим понашањем у политичком животу. Бранислав Лечић, са добро погођеном маском и достојанственим држањем, тумачио је Нушића успевши да оваплоти и одређену горчину коју је писац интимно осећао према јубилеју. Умео је да буде ауторитативан и смирен када се противи општим приликама у друштву, али и да успостави саучеснички став према Спасоју у изразима незадовољства актуелним приликама, сјајан је обешењак када разговара са Љубинком Бобић, тактичан у обраћању неоствареном писцу Љуби, радознао у проматрању конобара са глумачким претензијама, мераклијски саосећајан у односу према певачици Каћи. Што је најважније, убедљиво је оживео лик на начин прихватљив савременим сазнањима о генијалном позоришном ствараоцу. Тамара Драгичевић темпераментно и враголасто оживела је лик Љубинке Бобић. Петар Бенчина испољио је лепе могућности за модификовање карактерно-комичног израза, нарочито када жели да представи келнерове предиспозиције за глумца. Иван Зарић приказао је Љубу, писца националних историјских трагедија, које никако да нађу пут до сцене. Фанатичку занесеност овог лика Зарић је дочаравао карактеристичном мимиком, специфичним гестовима и сталном нервозом због ужурбаности на коју га приморавају у ангажовању да доведе Нушића на официјелну прославу јубилеја. Санда Балабан као Каћа је била глумачки и певачки коректна. Милена Живадиновић, Сања Марковић и Миа Ковачевић наступиле су као чланице кафанског певачко-свирачког ансамбла.

ОСТВАРЕН ДЕЛИКАТАН БАЛАНС Душан Ковачевић написао је занимљив историјски игроказ о Нушићу из времена када је почињао да одагнава тужне мисли и осећања, стечене у Великом рату. Писац је поштовао историјску конотацију и успео је да оживи атмосферу тога времена. Очекивали смо да ће у драму увести Жанку Стокић, која ће пет година после Нушићевог јубилеја прославити и њега и себе приликом првог представљања „Госпође министарке“ у београдском Народном позоришту. Међутим, видели смо Љубинку Бобић, која је на тој представи играла Раку, а Живку министарку почела је да игра после неких петнаестак година. Али, то ништа није сметало да „Рођендан господина Нушића“ обузме нашу пажњу управо бројним тачно исказаним чињеницама о рату и о потоњим збивањима у Београду и да нас освоји прикладно оживљеном атмосфером тога времена. Свакако је знатно допринео и редитељ и сарадник на тексту Небојша Брадић, који је умео да оствари деликатан баланс између комичних и трагичних драмских акцената, што се у овом игроказу смењују баш као и у реалном животу. Ово дело и ова представа далеко су од пригодности јер заслужују да буду на репертоару и наредних сезона. И у неком будућем времену, јер ће и сам Нушић као тема бити занимљив док српско позориште постоји.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!