Почетна / Култура / ГИСТАВ ДОРЕ – слављен и несхваћен

ГИСТАВ ДОРЕ – слављен и несхваћен

Гистав Доре, Енигма, 1871, уље на платну 130 x 195,5cm, Париз, Musée d’Orsay, © Musée d’Orsay, Patrice Schmidt

Пише Славица Батос

На изложби у музеју Орсе посетиоцу се пружа прилика да нађе одговор на кључно питање у вези са Дореовим стваралаштвом: Да ли се може бити врхунски илустратор а да се притом не поседује аутентичан сликарски дар

Гистав Доре био је вршњак Едуара Манеа у дословном смислу речи. И један и други рођени су у јануару 1832. године, и један и други умрли су почетком 1883. Да коинциденција буде занимљивија, Доре је умро тачно на Манеов 51. рођендан. За живота, обојица су пропатила због ниподаштавања од стране уметничке критике. Али, за разлику од Манеа, коме се историја уметности издашно одужила устоличивши га као родоначелника импресионизма, Доре је остао на једном од њених споредних колосека. Зашто је то тако, можемо да наслутимо: историја уметности размишља „праволинијски“. Њој су углавном занимљиви они сликари којима може да прецизно одреди место на, претпостављеној, узлазној линији историјског тока и у чијем делу може да препозна наговештаје тзв. модернизма. Од момента кад је импресионизам означен као исходиште модерних праваца XX века, целокупном Манеовом опусу призната је неспорна уметничка вредност, а на све остало, што није било „модерно“, почео је да пада пепео заборава.

Доре је, осим тога што је одбијао да се сврста, како у авангарду, тако и у класику XIX века, патио од још једног „хендикепа“. За разлику од Манеа, који је своју креативност уградио у једну јединствену, импресионистичку, визију, он је имао жељу и потребу да се искаже кроз различите облике уметничке креације. А вишеструку обдареност, тј. свестраност, тј. сваштарење, људи вам никад не праштају. Изузетак чини неколико ренесансних генија, тек да се потврди правило. Пошто није хтео сам да се определи, Гистава Дореа определила је историја: остао је упамћен као „највећи илустратор свих времена“, а све што је излазило из оквира илустрације нужно је бивало проглашено за другоразредно.

У овом тренутку, у париском музеју Орсе, може се видети изложба (Gustave Doré – L’imaginaire аu pouvoir, до 11. маја) која у извесној мери исправља ову неправду. Пажљиво око и ухо увериће се, међутим, да су клишеи изузетно отпорни на хабање. Пример за ову ноторну истину може се наћи и у самом каталогу изложбе: најзанимљивија слика са изложбе, ремек-дело тзв. црног романтизма, лоше је репродукована а у текстовима практично није ни поменута. Као да злокобна критичарска жаока из епохе још увек лучи свој отров.

Глобално гледано, међутим, изложба је јако добро организована. Експонати су добављени из музеја и приватних колекција широм света, каталог (у издању куће Flammarion) репрезентативан je и исцрпно документован. Појавила су се, такође, и нека пригодна издања књига и часописа. Све у свему, може се рећи да Француска не заборавља своје велике људе. Претходна изложба посвећена Гиставу Дореу била је у Стразбуру, 1983. године, на стогодишњицу сликареве смрти. Наредну ћемо вероватно видети 2032, на двестогодишњицу рођења.

ГЕНИЈЕ У ПОВОЈУ Гистав Доре родио се, дакле, 1832. године, у француском граду Стразбуру, познатом по катедрали која је у оно време била највиша грађевина на свету. Најранија Дореова сећања била су везана за легенде о катедрали: о чудесном мајстору Ервину који ју је пројектовао, о „дами у белом“ која се ноћу појављивала на степеништима и балконима катедрале, о замађијаним мушкарцима који су настрадали покушавајући да је следе у њеним вратоломним шетњама.

Син угледног и имућног инжењера, Доре је растао окружен пажњом мајке, баке и гувернанте, три жене тотално очаране лакоћом и жудњом којима је дете упијало све што му се прочита или објасни. Сваки наук, била то математика, музика или класична књижевност, падао је на плодно тле и истом давао плодове. Мали геније био је на најбољем путу да израсте у великог генија. Отац је у њему већ видео инжењера који ће градити пруге и мостове, мајка и бака су га замишљале као чувеног виолинисту, оперског певача или академског сликара, гувернанта се потајно дивила његовим враголијама и акробатским вештинама. На изузетан цртачки дар, који се испољио практично оног момента када је дечак први пут узео оловку у руке, породица је гледала као на нешто што природно иде уз генијалност и није га специјално подстицала. Таленат се развијао и гранао сам од себе, онако, као што из семенке израста и грана се раскошно дрво.

Са проницљивошћу и жаром рано пробуђене интелигенције, мали Гистав посматрао је свет око себе и бележио га у своје свеске. Понекад је то био цртеж сељанке која је застала да се одмори на повратку са пијаце, понекад сцене са свадби или вашара, врло често, слободно изрежиране, смешне ситуације из свакодневног живота. Упоредо са њима настале су и прве илустрације на основу прочитаних текстова. Имао је једва осам година кад је његову машту заголицао Дантеов „Пакао“, дело које ће – видећемо касније – занавек остати повезано са именом Гистава Дореа. Та рана верзија, изведена брзим али ефикасним потезом, прилично је комична – примерена детету које пуца од здравља и енергије. Комична је, такође, и илустрована верзија Телемахових авантура. На једном од цртежа (који су увек пропраћени текстом)оматорела и очигледно излапела нимфа Калипсо обраћа се Телемаху, Одисејевом сину, речима: „Одисеју, луче моје, жао ми је да те таквог гледам, изађи већ једном из тих таласа!“

Са дванаест година, сигуран у себе и у квалитет свог рада, Доре је дао да се одштампа његова прва литографија „Вашар у градићу Бру“. На њој је представљено двадесетак свечано одевених варошана (сви имају животињске главе!) како поскакује и весели се уз звуке музике. По атмосфери сцена подсећа на слике Питера Бројгела Старијег, који је исто тако уживао у приказивању народних обичаја и весеља. Примећујемо, такође, да су цртеж и композиција већ на сасвим професионалном нивоу. Три године касније потписаће уговор са једном великом издавачком кућом, за коју су радили најпознатији ондашњи илустратори, међу којима и славни Оноре Домије, зачетник и главни представник реализма у француском сликарству.

Илустрација је у то време била изузетно цењена. Захваљујући технолошком напретку у области штампања, ширењу железничке мреже и појави телеграфа, новине и часописи масовно су продрли у свакодневицу свих друштвених слојева. А популарност штампе – бар то данас знамо – умногоме се заснива на њеном визуелном аспекту. Овде треба да се подсетимо нечег битног: фотографија одштампана на обичном, новинском папиру, појавиће се тек много година касније (пред сам крај XIX века). Све дотле, визуелни аспект базирао се на илустрацијама, тј. на техникама литографије и дрвореза. У том контексту разумљиво је што су добри илустратори били на цени и што су се тим послом бавили и неки врло познати сликари.

[restrictedarea]

Младом Дореу се, међутим, нимало није допадало то што је сврстан у категорију илустратора и (још горе) карикатуриста. Његова жеља била је да се бави сликарством. Са осамнаест година он је финансијски већ самосталан, отац је одустао од амбиције да сина упише на престижни Политехнички факултет и издејствовао је да се са породицом пресели у Париз. Доре ће у Паризу узети нешто мало часова из сликарства и почети да ради портрете и пејзаже. Ти први пејзажи, туробни и мистериозни таман онолико колико је то захтевао романтичарски дух епохе, нису били ни бољи ни лошији од већине сликa које су излагане на чувеним Салонима. Али критика их је сваки пут дочекала на нож. Сваки пут понављао се исти рефрен: „Ви сте одличан цртач, али вам слике ништа не ваљају.“ Што је виши био пиједестал на који је друштво уздизало цртача, то је дубљи био понор у који је гурало сликара. Доре је брзо схватио у којој мери такве исхитрене категоризације могу да буду погибељне по дело и по личност једног уметника. Престао је да ради за новине и, за почетак, решио да своју цртачку вештину подигне на највиши могући ниво. Осећао је да још увек није ни начео огромно врело енергије и имагинације које је у себи носио. Његов потајни, можда чак и несвесни, план био је да свету покаже да се не може  бити врхунски илустратор а да се притом не поседује аутентичан сликарски дар.

Гистав Доре, Данте и Вергилије у деветом кругу пакла, 1861, уље на платну, 315 x 450cm, Bourg-en-Bresse, Musée du Monastère Royal de Brou, © Photo Hugo Maertens, Bruges

ИЗДАВАЧКИ ПРОЈЕКАТ СТОЛЕЋА Гистав Доре је сањао о томе да остави траг у сликарству, али је његов највећи допринос био и остао на плану графике и илустрације, што и није тако мало ако се има у виду реноме који је захваљујући њима стекао широм света. Да бисмо разумели помак који је, заслугом Дореа, остварен, само на техничком плану, треба да се вратимо у прву половину XIX века. У то времe била су јако популарна илустрована издања књига. Да би се одштампала илустрација, цртеж је претходно морао да буде нанесен на литографски камен или урезан у бакарну плочу, затим су те плоче хемијски обрађиване и након тога ишле су под пресу. Проблем са овим графичким техникама састојао се у томе што су биле неспојиве са процедуром штампања текста, тако да је илустрација морала бити отиснута засебно. Осим тога, и бакрорез и литографија, да би резултат био задовољавајући, захтевали су квалитетан папир – много скупљи од оног који се обично користи за књиге. На крају, ни једна ни друга техника нису биле примерене великим тиражима. Једини материјал са којим су ове тешкоће могле бити избегнуте било је дрво, али дрворез је груба техника, неспојива са финесама цртачког умећа. Тако се бар онда мислило, тако многи мисле и данас.

У ствари, није проблем у техници, него у мајсторима, који су одувек били ретки у овој врсти посла. Кад је, крајем XV века, Дирер решио да направи ауторско издање од петнаест графика на тему Апокалипсе, морао је да их гравира сам јер није могао да пронађе довољно веште мајсторе. Да се подсетимо: техника дрвореза састоји се у томе што се цртеж нанесе директно на дрвену плочу а онда се оштрим ножићем дрво издубљује око сваке линије или површине од које је сачињен цртеж. Нетакнута места ће, пре отискивања под штампарском пресом, примити на себе боју и финални производ, графика, требало би да буде идентичан са првобитним цртежом. Дирерове графике, на пример „Четири јахача Апокалипсе“, изгледају као да су урађене пером и тушем.

Претпостављамо да је такав квалитет резбарења и штампе имао на уму Гистав Доре сваки пут кад је пред издавачима изражавао незадовољство због квалитета илустрација, које никад нису испадале онако како је он то замислио. Упоран и бескомпромисан, на крају је ипак саставио екипу од десетак мајстора дрворезачког заната, чији је таленат био на висини његових амбиција. У њих је временом стекао толико поверење да је, уместо детаљног цртежа, на дрвеној плочи изводио скице у акварелу или гвашу, а гравери су разлике у тоновима „преводили“ у одговарајуће линије и шрафуре. Резултат је био запањујући а исто тако и количина Дореових илустрација која је објављена у периоду од само неколико година. Забележена је његова изјава да му је жао што је, до своје тридесете године, урадио само сто хиљада цртежа!

Док су његови вршњаци студирали и забављали се, Гистав Доре се сатирао од посла, радећи понекад и на двадесет графика истовремено. Само за Балзакове „Голицаве приче“ (1855.) урадио је 425 илустрација. За Раблеова Сабрана дела (1854.) преко 100. Али то је само почетак. Његова амбиција била је да, у сарадњи са неким издавачем, објави луксузна илустрована издања свих ремек-дела светске књижевности: „Библије“, Сервантесовог „Дон Кихота“, Дантеове „Божанске комедије“, Милтоновог „Изгубљеног раја“, бајки Шарла Пероа, Езопових басни, Шекспира, Бајрона, Хомера… и свих осталих.

Као увод у издавачки пројекат столећа Доре је одабрао да на ликовни језик преведе нешто што се човек једва усуђује и да замисли: Дантеов „Пакао“! Такву сигурност у моћ сопствене креације имали су само највећи сликари, попут Микеланђела или Тинторета. Али кад се, са својим пројектом, појавио пред једним великим издавачем, био је одбијен са образложењем да тако скупа књига (100 франака – трећина ондашње просечне плате) нема никакве шансе на тржишту. Доре је резоновао другачије. Рекао је директору издавачке куће да „у свим временима кад су уметност или индустрија падали на ниске гране, увек је остајало неколико стотина људи који се нису мирили са општом сликом пропасти и који су били спремни да, чим се појави неко изузетно дело, плате за њега одговарајућу цену“. Полемика се завршила тако што је Доре сав посао обавио о сопственом трошку. Платио је 75 плоча од најбољег, шимшировог дрвета, ангажовао најбоље мајсторе, набавио папир најбољег квалитета… укратко, уложио је у посао сву своју уштеђевину. Књига је изашла у 3.000 примерака и продата до последње – за само неколико дана. За рекордно кратко време књига је издата и код великих издавача широм света. Тако је универзум који је изнедрила Дореова машта и уобличила његова рука постао један од камена темељаца светске културне баштине и нераскидиви део наше колективне свести.

Кад једном продремо у тај, никад виђени а са језом наслућивани, свет демона и проклетника, у којем свака стена, свако дрво и свака сенка сугеришу страх и патњу, кад се укине граница између уметничке творевине и наших сопствених халуцинација – тад схватамо заправо да смо на самом извору креације. Гистав Доре, као и сви велики ствараоци, поседује оно „шесто чуло“ којим разоткрива мистериозну, чудовишну, сумрачну страну света или наше психе. Зато је несхватљиво мишљење оних (многобројних!) ликовних критичара који су дело Гистава Дореа оквалификовали као сликарски незанимљиво јер је „илустративно“. Као да је Доре само прецртавао сцене које је Данте описао до у најситније детаље. Као да му је песник дошаптавао како да игром светлости и сенке дочара атмосферу, како да обликује тела и да их распореди у простору, како да наслика крило палог анђела… Кад бисмо слушали савремене критичаре и одбацили као не-уметничке све слике које су настале на основу књижевних дела или тзв. копирањем реалности, на ђубришту историје завршили би и Леонардо да Винчи, и Рембрант и Каравађо… Вероватно и Салвадор Дали, пошто је „прецртавао“ сопствене снове. Питање које се овде поставља није да ли је Гистав Доре био „илустративан“ или не, него да ли је прекорачио ону границу која безначајни сплет линија, боја и садржаја дели од уметничке креације достојне тог имена.

ОСТВАРЕНЕ МРАЧНЕ СЛУТЊЕ На изложби у музеју Орсе посетиоцу се данас пружа прилика да нађе одговор на сва битна питања у вези са стваралаштвом Гистава Дореа. Сасвим у складу са разноврсношћу његових интересовања (Французи имају обичај да вишеструко обдарену особу називају „човек-оркестар“) на изложби се могу видети илустроване књиге и странице часописа са сатиричним цртежима, акварели и уљане слике са живописним планинским пејзажима, алегоричне барокне скулптуре, цртежи и графике са историјским или фантазмагоријским садржајем, једно огромно платно (површине од 35 квадратних метара!) са Исусом Христом као централном фигуром, сцене са ратних попришта, сиротињски квартови Лондона, шпански просјаци…

Посебно је занимљив део изложбе на којем се види колико филмска уметност, од својих почетака па до данас, дугује Гиставу Дореу. Дореове илустрације одавно су већ окарактерисане као „сјајно изрежиране“ и много пута је речено да је имао „филмско око“. У једној од изложбених просторија, на филмском платну се упоредо показују Дореове графике и сцене из филмова које су њима инспирисане. Видимо, на пример, да је оно чувено антропоморфно лице Месеца (са ракетом заривеном у око) из филма „Путовање на Месец“ Жоржа Мелијеса, било директно инспирисано буцмастим лицем из илустрованих „Авантура барона Минхаузена“. Први италијански дугометражни филм, L‘Inferno („Пакао“, 1911.) у потпуности је базиран на Дореовим истоименим графикама, које су само „оживљене“ уз помоћ неких филмских трикова. Много касније, Жан Кокто је, по сопственим речима, у филму „Лепотица и звер“, применио много тога што је научио и присвојио гледајући Дореове илустрације: динамику између осветљеног и неосветљеног, драмске ефекте засноване на сенкама или контрастима, па чак и Дореов „божанствени лош укус“. Роман Полански, такође. У филмској адаптацији Дикенсовог романа „Оливер Твист“, Полански је целокупну сценографију сиротињских лондонских квартова прекопирао до у милиметар са познатих Дореових илустрација. И тако редом. Од Мајкла Кертиза и Сесила Б. Демила, преко Дејвида Лина и Орсона Велса, па све до „Рата светова“, „Кинг Конга“ и „Харија Потера“, дух Гистава Дореа обликовао је наш поглед на ствари и давао тон нашим фантазмима. То смо мање-више знали и лако прихватали. Оно што нисмо знали и што су многи од нас били спремни да сасеку у корену, јесте чињеница да је Гистав Доре био, или бар могао постати, добар сликар. Само да је мало био охрабрен на том путу и, можда, да је имао мало другачији карактер.

Дореов пријатељ, чувени фотограф Надар, изјавио је: „Убеђен сам да он има огроман сликарски потенцијал. Само кад се не би препуштао тој чудовишној и перфидној лакоћи која од њега прави монструма“. Одиста, док су његова сликарска сабраћа месецима припремала композицију и радила студије на основу живих модела, Доре, тврдоглави аутодидакт, прекривао би за недељу дана платна од неколико метара, без и најмање припремне скице, да би их потом остављао незавршена, привучен неком новом темом, неким новим изазовом. Иако је изгарао од жеље да постане члан сликарског естаблишмента, иако је патио сваки пут кад је био несхваћен и одбачен, непрестано је „ишао уз нос“ и критичарима и публици. На пример, у тренутку кад су његове комичне илустрације доживеле први велики успех, шокирао је и поклонике и пријатеље серијом слика на тему мизерије у сиромашним париским квартовима. Те „неподношљиво реалистичне“ слике нестале су без трага и гласа. Онда је покушао да поправи утисак сликајући призоре из Кримског рата. Критичари су  му тад замерили нетачност у приказивању униформи, оружја и топографије. На крају, када је већ постао славан и ван Француске, почео је да ради велике формате на библијске теме. Енглези и Американци су ова дела са одушевљењем прихватили, али у Француској вртела се и даље иста плоча: све су то само обојене и увеличане илустрације.

Идентичне изјаве чуле су се и у вези са једном сликом из 1861. године, која данас, коначно, почиње да бива примећена. Музеј Орсе позајмио ју је за изложбу од једног малог провинцијског музеја, где, у најдубљој дискрецији, борави још од 1947. године (пре тога таворила је деценијама у једном депоу, на Менхетну). На тој, вероватно најбољој Дореовој слици, представљена је једна сцена из деветог круга Дантеовог „Пакла“. Девети круг је ледени део пакла у којем су на вечну казну осуђене издајице. Једноме од њих, Уголину (тиранину из Пизе који је, кад је био бачен у заточеништво, појео рођену децу) досуђено је да, у паклу, вечно прождире свог крвника, надбискупа Убалдинија. Њих двојицу у крвожедном загрљају видимо у првом плану слике. Остали проклетници, сви допола утонули у залеђено језеро, окружују усправне силуете песника Дантеа и Вергилија, који су се својевољно обрели у царству Сатане. Цела сцена уроњена је у ледену, челично-сиву измаглицу, из које се јасно издвајају само црвена и плава одора двојице песника, одблесци светла на нагим, мишићавим телима и рефлекси на залеђеној површини језера. И крв. Крв која цури из уједене главе и сјакти попут пламичака на тамном и глатком леду.

Крвавим пиктуралним акцентом, Гистав Доре је учинио реалним, физички убедљивим, нешто што по дефиницији не може бити предметом реалистичког сликарства. Та способност да визуелно уобличи, да отелотвори и да пресели у стварност нешто што је код већине људи само нејасна слутња, та моћ да људи поверују да пакао постоји јер су га видели на Дореовим сликама, иритирала је интелектуалну елиту XIX века. А иритира и ову данашњу.

Кад је умро Гистав Доре, овенчан ловорикама, исцрпљен и депресиван, пријатељи су се сетили реченице која се често провлачила кроз конверзације: „Чињеница је да ме нико не разуме. Живећу и умрећу несхваћен или рђаво схваћен, што је још горе“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *