Почетна / Интервју / ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ ЈЕ ПОДЕЛИО СУДБИНУ СВОГА НАРОДА

ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ ЈЕ ПОДЕЛИО СУДБИНУ СВОГА НАРОДА

разговарала Наташа Јовановић 

У поседу Тужилаштва налази се 17 свесака ратних белешки генерала Ратка Младића. Ако је он стварно такав каквим га представљају, само те белешке могле би да понуде довољно доказа да га одмах и по кратком поступку осуде. Али тамо нема једне реченице која би га осудила, напротив!

Режим Бориса Тадића послао је 40 младих правника, који су са високим просеком изашли са Правног факултета, да узму учешће и помогну у раду Тужилаштва у Хагу. То се десило уочи хапшења мога оца. Ова скандалозна чињеница дуго је држана у тајности. Српска деца су ангажована да преслушавају траке, читају оригиналне текстове и на друге начине технички помогну Тужилаштву, а не одбрани, и то у процесу који је унапред, без доказане кривице, осудио генерала Ратка Младића за злочин против човечности, равнајући га са Хитлером и другим нацистима, онима који су му убили оца партизана који се борио за слободу свога народа у претходном рату. Са генералом Ратком Младићем, а то показује и тужба за геноцид коју је Хрватска подигла против Србије, процес стигматизације Срба је ушао у своју завршну фазу, каже за „Печат“ Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, непосредно пошто је Хашки трибунал одбацио захтев његовог оца да, на половини суђења, буде ослобођен оптужбе за геноцид над муслиманима у Сребреници.

Да ли је одговор Претресног већа био очекиван?

Нажалост, морам да констатујем да је пристрасност Већа, а посебно председавајућег судије од самог почетка очигледна чак и лаицима, а поготово стручној јавности. Чак и у неким цитатима које је судија изнео очигледно је учитавање погрешних значења. Хтео бих посебно да истакнем да је код Тужилаштва у поседу 17 свесака његових ратних белешки, али они нису у стању да из њих изведу никакав уверљив доказ. Ако је он стварно такав каквим га представљају, само те белешке могле би да понуде довољно доказа да га одмах и по кратком поступку осуде. Али тамо нема једне реченице која би га осудила, напротив!

Какав третман, с обзиром на здравствено стање, има генерал Ратко Младић од стране затворских власти у Трибуналу?

Судско веће поново је променило сатницу рада и вратило је на пет радних дана, на пуно радно време, што је већ само по себи кршење основних права с обзиром на здравствено стање генерала Ратка Младића. У овој одлуци поновљена је лицемерна констатација судије из августа месеца да је краће и интензивније суђење у интересу мога оца. То би значило да је у интересу болесног човека да буде под што већим притиском. Њихови експерти, усмерено ангажовани да процене његово здравствено стање, узгред, нису били ни сагласни у доношењу те одлуке. Ова одлука најјасније указује да је реч о политичком задатку и интересу који стоји иза самог процеса. Овде није само реч о томе да ли је он мање или више уморан већ о чињеници да толико оптерећење којем је изложен човек са преживљена три мождана удара може довести до смртног исхода. Генерал Ратко Младић је већ неколико пута падао у несвест, имао дупле слике, што су све симптоми који чак и код здраве особе упозоравају на озбиљније проблеме. Иако је већ била донесена једна одлука у жалбеном процесу да суђење траје четири дана, а да средом буде пауза, одлука је поништена.

Чини се да је његово здравствено стање од тренутка хапшења било предмет манипулације.

Прво је режим Бориса Тадића прећутао реално здравствено стање генерала Младића како би могао да га испоручи Хагу. Он у том тренутку није био процесно способан, а сматрам да је то питање и даље отворено. Разлог скривања ових чињеница јесте одлука да се мој отац политички осуди. Отуда се улажу толики напори у прикривање његовог реалног здравственог стања. У тренутку хапшења он није могао да говори, десна страна тела му је била одузета, са тешким напором је ходао, тешко контролисао емоције. Упркос томе, затворски лекар у Београду је, под очигледним притиском, донео закључак да је способан за суђење.

У јуну прошле године било је јавно заседање везано за његово здравље. Тада се мој отац захвалио лекарском особљу у Трибуналу зато што му је спасло живот. Факат је − да није ухапшен, не би преживео више од два-три месеца. На том заседању наш вештак је затражио четири, уместо пет радних дана иако очево здравствено стање захтева мањи напор. Одбрана је подсетила да је у Трибуналу мој отац имао упалу плућа, у јесен 2011, која је била толико запуштена да је инфаркт уследио као последица воде у плућима. Лекари су му тада једва спасили живот. Са скраћеном радном недељом сложио се и затворски лекар кога су многи доводили у везу са великим бројем смртних исхода у Трибуналу. Тужилаштво такође није имало ништа против, и иако су се све стране сложиле, судија је у августу, када је одлучивао о томе, одбио мишљење доктора уз ту фамозну реченицу да је у његовом интересу да суђење буде краће и интензивније. Сама та реченица говори о политичком дневном реду по којем се то суђење одвија. Након тога, нашли смо независну комисију лекара и у том захтеву добили подршку Руске Федерације која ће крајем априла послати три најбоља стручњака. Њихово мишљење биће оно у које ћу моћи да поверујем, јер ће то бити први пут од хапшења да мога оца прегледају лекари који нису под неком врстом политичког притиска.

Да ли генерал Ратко Младић има право на одбрану, као једно од кључних права?

О каквој одбрани можемо да причамо, ако оптужени не може да да упутства свом адвокату!? Његово здравствено стање је злоупотребљено будући да он слабо чује на десно ухо и из тог разлога гласније прича. Судија је то узео као основу да му наложи да једино белешкама може да даје адвокатима сугестије, при чему он због одузетости десне руке споро пише. Док он напише белешку, адвокат је већ на 15. питању. После радног дана постоји предвиђено време од сат, сат и по за разговор са адвокатима, али колико је то време употребљиво, сведоче речи затворског лекара који је рекао да генерал Ратко није у могућности да после суђења устане из кревета и оде на вечеру. Свим правницима је јасно да се у случају генерала Ратка Младића ради о тешком кршењу права и спречавању одбране. Скандалозно је и јавно признање да су ангажовали шпијуне који прислушкују разговоре мога оца и адвоката. Реч је о жени која је после и сведочила. Судија је цинично закључио да се генерал Ратко одрекао свог права на привилеговану комуникацију са адвокатом јер је довољно гласно причао да су сви могли да га чују. Наравно, судија зна да је разлог за повишен тон слабији слух генерала Ратка Младића и чињеница да није добио слушни апарат. Коначно, судија је могао да га пита да ли се генерал Ратко, ту присутан у судници, одриче тога права. Не, судија га то није питао, само се у његово име одрекао тог права.

[restrictedarea]

Да не причамо о механизмима успостављеним за фризирање сведока. Тај механизам у Србији функционише преко неких невладиних организација које су утерале страх у кости властима овде. То је, ваљда, у домену психологије. Јер, како другачије објаснити толики утицај неких организација које су у могућности да демонстрирају своју моћ вршећи притисак и спремајући лажне сведоке.

Да ли се и на који начин врши притисак на сведоке у току самог суђења?

Најилустративнији пример је случај сведока Тужилаштва који је у сведочењу о гранатирању команде једне бригаде АБиХ са два минобацачка пројектила, којом приликом су, нажалост, страдала и деца која су се играла у близини, потврдио тезу одбране да је циљ била команда. Кључно у сведочењу је било време између испаљивања две мине, које је Суд покушао да утврди. Како је сведок рекао да је између две мине успео да претрчи тек 10, 15 метара, што сведочи о непостојању намере да се посебно и циљано гађају цивили, судија, очито незадовољан оваквим одговором, три пута је поновио: „Да ли сте сигурни да сте претрчали само толико? Чини се да сте више.“ Сведок је ову сумануту комуникацију прекинуо питањем: „Да ли ви желите да ми кажете да не знам колико сам претрчао?“ Тек тада је судија одустао од даљег притиска.

Чиме је одбрана образложила захтев за изузеће судија Алфонса Орија и Кристофа Флигеа?

Има много разлога, али само ради илустрације навешћу неколико. Први је, свакако, куриозитет да је судија Алфонс Ори био одбијен да суди у предмету председника Караџића због сукоба интереса јер је Холанђанин. У случају мога оца он је изјавио да није више Холанђанин јер се осећа грађанином света и сукоб интереса је чаробно нестао! Један од разлога за поднесак за изузеће судија био је и тај што исте судије суде о инцидентима о којима су већ раније донели пресуде. Судија Флиге је, рецимо, судио генералу Толимиру и у тој пресуди већ спомињао мог оца. То је сукоб интереса. О непристрасности Суда најбоље сведоче речи председавајућег Суда који је прошле године на обележавању годишњице оснивања, на јавном скупу, упитан како ће функционисати механизам који је наследио Трибунал, одговорио: „Механизам ће се бавити жалбама господина Караџића и Младића.“ Дакле, он је већ тада знао да ће они бити осуђени.

Да ли можемо говорити о равноправности одбране и Тужилаштва, будући да је реч о странама у сукобу?

По дефиницији, овај однос би требало да буде равноправан, али у овом случају није тако. Ту равноправност не негује, нажалост, ни наша држава. Овде се тужиоцу даје значај као да је у питању председник стране државе. Када Брамерц, или раније Карла дел Понте дођу у Србију, примали су их и председник државе и председник владе, док Бранка Лукића, који је главни адвокат одбране мог оца, до сада нико није примио. Нажалост, наша држава није желела да препозна да се у Хагу пласира пропагандна верзија догађаја супротне стране и да је циљ да се дође до пожељне истине која би послужила за контролу овог простора. И не само овог простора. Прича о Србима злочинцима надрасла је ратове на територији бивше Југославије. Кад је почињала сиријска криза, госпођа Клинтон је изашла у јавност да изрази своју забринутост − да се у Сирији мора спречити нова Сребреница. Употреба те конструкције иде даље од наше земље. А генерал Ратко Младић није учествовао ни у либијској, ни у сиријској кризи, ни у Ираку, ни у Авганистану, нити сада у Украјини. За разлику од друге стране са којом смо ми Срби били у сукобу. Та страна је била присутна у свим поменутим дешавањима а такође је и основала Хашки трибунал за своје потребе.

Да ли одбрана може ефективно да ради, да ли јој се благовремено достављају доказни материјали које поседује Тужилаштво?

Одбрана је у тешком положају захваљујући томе што је чине три адвоката и неколико помоћника, док Тужилаштво има 20 година предности, а само у овом тренутку, 30 тужилаца, неколико стотина помоћног особља и огромне ресурсе на располагању. Одбрана има само оно што јој припада по службеној дужности и то је све. Одбрана би, по правилу које је сам Суд донео, требало да пре почетка изношења оптужбе има сав материјал. И овде је правничност поступка прекршена, јер до августа прошле године Тужилаштво је и даље тражило, и добијало дозволу од судија, да обелодањује део по део. То је један од инструмената за опструкцију одбране. Проблем није само у томе што они оптужницу обелодањују са закашњењем у формату који је тежак за анализу јер га чини материјал који броји милионе страница и хиљаде сати видео-материјала, већ и у људском ресурсу.

Какав је однос официра Војске РС према свом бившем команданту? Да ли би се они одазвали на позив да дођу да сведоче?

Посебно велики напори су учињени да се одбрани омогући рад на терену, да се нађу и припреме нови сведоци. Морам да кажем да је, у вези са одзивом људи, одбрана веома задовољна. Велики број људи жели да сведочи у корист мог оца и многе смо морали да одбијемо јер се њихово сведочење не односи на оно што пише у оптужници. То је цинизам своје врсте. Када смо ми поставили питање експерту кога је ангажовао судија  шта је са српским жртвама, он је рекао да се није њима бавио јер му то није био задатак. А понављам, велики број људи жели да каже кроз шта су прошли, са чим су били суочени на почетку рата, каква је била хронологија догађаја, како су изгледали спискови за ликвидацију Срба које су састављале „Зелене беретке“ пре почетка рата па надаље.

Колико објективно извештава медијска кућа самог Трибунала те колико је српска јавност, будући да наше агенције преузимају њене вести, упућена у стварна дешавања?

Као и у многим другим областима, тако и у сфери информисања, Трибунал је поставио специјалне механизме за контролу. Они имају своју медијску кућу, своју телевизију и агенцију. То је агенција коју је формирало Тужилаштво Трибунала и они у координацији са тужиоцем припремају вести које ће пласирати пре него што се догађаји о којима извештавају уопште догоде. Када, на пример, тужилац треба да испита неког сведока, „Сенс“, пре него што испитивање почне, добија информације које ће пласирати. Након унакрсног испитивања, без обзира на стварна дешавања у судници, у свет одлази слика коју су они креирали. Такве прописане информације по инерцији преузимају „Бета“ и „Танјуг“, новине, телевизија. Ова врста котроле мени је постала очигледна са хапшењем мога оца, када су сви медији добили директиве како чланак треба да буде написан. Отуда је у готово свим извештајима формат извештавања био скоро идентичан.

Упоредите однос Србије према својим оптуженима и однос Хрватске, кроз све владе.

Нажалост, Србија је одлучила да не помаже одбрану својих оптужених држављана на начин на који је то урадила Хрватска у случају својих генерала. Иако се генерал Готовина скривао пре хапшења, исто као и мој отац, Хрватска је после његовог хапшења уложила 40 милиона евра у одбрану. Уследио је и резултат који није добар само за Анту Готовину већ и за саму хрватску државу. Те пресуде Хрвати су користили и у процесу против Србије који се сада води пред Трибуналом. То је део истог процеса који за циљ има слабљење и разбијање Србије.

За разлику од хрватске стране, чији је председник још у току суђења Готовини изашао у јавност и рекао да ће мислити и говорити да је генерал Готовина невин све док га не осуде, али и ако га осуде, да више неће говорити али ће то мислити, тадашњи председник Србије Борис Тадић мог оца је пре било какве пресуде назвао злочинцем. На тај начин мој отац је осуђен пре суђења, јер ако председник државе за свог држављанина коме суди нека страна институција каже да је злочинац, зашто би Суд другачије судио. Ако је мој отац злочинац само зато што су се неки злочини десили у рату у време док је он командовао војском, по тој аналогији лако је закључити да ако су неки представници ДС уплетени у криминалне радње и то у време док је ова странка са њим на челу била на власти, онда је и он, Тадић, криминалац.

Да ли и у којој мери невладин сектор помаже рад самог Трибунала?

Као што је „Сенс“ агенција део механизма Суда, тако своју улогу у систему имају и неке невладине организације. Притисак са Запада је константан и сведен на један захтев − да се Србија не брани. Сада смо у фази демократије када се забрањују књиге које сведоче истину о Сребреници и улози генерала Ратка Младића у ратовима на простору бивше Југославије. Каква је то истина и какве су то пресуђене чињенице које се бране забранама књига? Друго, Трибунал декларативно себе представља као инструмент за доношење мира и помирења у регион, али у суштини, резултати његовог рада делују у супротном правцу. С обзиром на то да су пропустили да објективно суде о протеклим ратовима 90-их на нашим просторима, они су допринели одржавању стања у којем неки сматрају да своје захтеве могу да проширују унедоглед и за то траже подршку, а све на штету српског народа. Помирење се не постиже нашим пристанком на пропаганду супротне стране, која жели да полаже право на истинитост неких догађаја. Право помирење мора да уважи све жртве, да обележи све злочинце, а први злочин који би морао да буде означен, а није третиран, јесте злочин против мира.

Да ли постоји разлика између слике створене у јавности о генералу Младићу и онога што он интимно јесте?

Мени је очигледно да постоје два генерала Младића. Један је мој отац кога познајем и који је сву своју животну енергију посветио свом народу, породици и професији и који је један високо моралан и генијалан човек. Други је виртуелни лик створен у пропагандним кухињама наших ратних непријатеља, на чијој се изградњи и до данас интензивно ради јер је то и даље некоме потребно. Различитост између слике створене о њему у јавности и онога што стварно јесте сведочи један догађај из 1994. Те године је наша војска из Горажда позвана да помогне девојчици са супротне стране којој је перфорирало слепо црево. Како је то захтевало хитну операцију, мој отац је послао хеликоптер који је девојчицу пребацио у војну болницу на Соколац. Оперисана је и после опоравка од три месеца један официр је добио задатак да је врати на линију раздвајања. Када су дошли до линије, на њих је отворена ватра. Тек из другог пута девојчица је враћена породици. То је интимно мој отац.

Да ли је породица Младић кроз рат, страдање, смрт ћерке, оптужбе и хапшења заправо понела крст свог народа? Да ли је Србија данас тамо где је генерал Ратко Младић?

Породица је од почетка рата стала уз њега, како првог дана тако стоји и данас. Он је тај рат водио не да би се конфронтирао са неким, већ да би бранио свој народ. Изгубили смо члана породице, били смо лажно оптуживани и још увек смо, прошли смо вишегодишњу тортуру од које се и данас опорављамо… Али он нас је научио да никада не гледамо колики је непријатељ против којега се боримо, већ који задатак је пред нама. Пред њим је био задатак да одбрани свој народ и да не дозволи нови Јасеновац или Јадовно. Он се јавно за то залагао и противио се идеји да се води рат против наше дојучерашње браће и сестара. Ти његови ставови су познати како онима који га познају тако и јавности, али Суд игнорише или изврће и лажно тумачи његове речи. На неки начин, он јесте симбол страдања српског народа. Ми смо лажно оптуживани, против нас је вођен рат, убијани смо, страдали смо. Он је у позицији где су наше државе и народи у њима сада. Као и он, и Србија и Република Српска су уцењене и под притиском на више начина. Али када је нама у историји било лако и падало са неба? За садашњу слободу генерације су се жртвовале много више него ми сада и ми данас не смемо да заборавимо на њихове жртве.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Ima li Srbin veceg neprijatelja od Srbina? A o Tadicu uopste ne treba pricati, on je sramota Srbije.




    0



    0
    • Nazalost,puna je Srbija srpskih neprijatelja.Ako imalo znamo istoriju srbije,(a tice se izdajstva)upravo neprijateljsvo i izdajstvo dolazi iz srbije.Setimo se Obrenovica sto ubi najveceg srpskog viteza Karadjordja,secu knezeva,pa sve do sada.Srbija je centar za izdajstvo srpskih junaka i vitezova zarad tudjih interesa,sto su dokazali i sada.Hag je pun srpskih junaka zahvaljujuci izdajstvu.NAZALOST.Od toga se nemozemo izleciti,to nam je izgleda u krvi.




      0



      0
  2. Никада нећу заборавити наступ Б.Тадића поводм хапшења генерала Младића. Глас му је дрхтао од узбуђења, говорио је енглески, увек би рекао „ми“ као да је он лично учествовао у акцији али најтужније је било то (злу)радовање, нескривени тријумфализам, без трунке достојанства, без имало уздржаности, као псетанце које је извршило неку заповест газде, па сада чека да га овај помилује по глави и да му кексић. Мислим да је тај ТВ тренутак симбол онога што нам се нажалост догађа од петог октобра, односно, како рече један ој друг, ваљда се може бити издајник са стилом али нама ни то није било дато.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *