Почетна / Интервју / Драган Матијевић /председник Уније синдиката просветних радника Србије/ – Црна слика српске просвете

Драган Матијевић /председник Уније синдиката просветних радника Србије/ – Црна слика српске просвете

Разговарао Владимир Димитријевић

Научници, спортисти и малине су најчешћи извозни артикли Србије. Но и томе ће наша премудра школска власт доскочити. Смислили су ново гесло: „Заглупимо децу да бисмо спречили одлив мозгова“

Недавно се, у издању Уније синдиката просветних радника Србије, појавио зборник „Колико коштају илузије/Либерализација образовања у Србији“ (већ седма књига у издању овог, веома активног синдиката, још један покушај да се укаже на убрзани пут у пропаст који чека српско школство). Зборник је, на основу реферата са скупа одржаног 1. јула 2013. у просторијама Удружења књижевника Србије, приредио Драган Матијевић, професор филозофије у Гимназији у Чачку и председник УСПРС, који се од многих синдикалних вођа разликује по томе што није напустио службу и бирократизовао се, него и даље ради са ђацима.

Откуда да се један синдикат бави тако крупним темама као што су неолиберализам, глобализација, интегративни техноглобализам?

Не ради се ни о каквој интелектуалној знатижељи, већ пре свега о оној Блоховој да нужда човека учи мислити. Проблеми који су задесили српско образовање у претходне две деценије натерали су просветне раднике да се баве овом темом, не да би проучили токове савремене цивилизације због њих самих, већ да би препознали место образовања у њима и шта нам се то, у ствари, догађа.

Наиме, оно што се догодило у претходној деценији у српском образовању није се догодило нигде и никад. За само осам година донета су три потпуно нова и потпуно различита закона о образовању. Такав преседан није забележен у историји законодавства. Карактеристика свих њих је да је сваки наредни био све либералнији према ученицима и њиховим обавезама, а све строжи, ригиднији према наставницима. Тако се напокон дошло до законских одредби по којима непослушне и недисциплиноване ученике ниси могао никако укорити; да су са наставе могли одсуствовати колико су хтели, а да за то не сносе никакве последице; да је владање ученика избрисано као оцена, а да за то што не уче и не знају, одговорност сносе наставници.

На другој страни, и најмање одсуство наставника са посла драконски је кажњавано отказом, директорима школа дата су неограничена овлашћења у пријему и отпуштању радника, и што је најдрастичније, уведено је чак једанаест институција које контролишу рад наставника: школски одбори, савет родитеља, ђачки парламент, ученици, школске инспекције, школски надзорници, родитељи и друге разноразне комисије и инспекције. Као да нисмо наставници – васпитачи, већ припадници радикалних навијачких група. Врхунац лицемерја и одијума законописаца према просветним радницима је законска одредба да ће, уколико родитељ или старатељ пребију наставника, бити прекршајно кажњени са 30 хиљада динара. Подсетићу вас да у Закону о заштити животиња стоји да ће вас за малтретирање пса казнити са 300 хиљада динара. Било је то као позив на сезонско снижење!

Морали смо се тада упитати: откуда тако страшан притисак, неповерење и одијум према наставницима? Не ради ли се можда о томе да у ствари школа служи да они, а не ученици, буду преваспитани и преобразовани? Да ли то значи да су за неке „нове људе“ потребни неки „нови васпитачи“, а не ови стари и конзервативни, школовани на традиционалном систему моралних вредности? Да ли (де)конструкција неког новог света захтева и де(кон)струкцију традиционалног образовања?

Слушали смо да у лудилу које нам се догађа има неког система, али га сами нисмо могли докучити. Зато смо потражили помоћ од других. Организовали смо научни скуп на који смо позвали доказане стручњаке из сфере образовања, универзитетске професоре, публицисте, културологе, демографе, директоре, наставнике – практичаре…

Који би био генерални закључак скупа о улози школа у неолибералном светском поретку?

Неолиберални свет није успео, нити му је то заиста био циљ, да испуни своје обећање да ће остварити највеће добро за највећи број људи. Успео је само да упрегне већину у остваривање трговачких циљева мањине. За тај циљ требало је направити човека кога карактерише уклопивост, поводљивост и грамзивост, индивидуу којој не смета недостатак људске перспективе. Штавише, нико не сме да брине за општељудско благостање, јер свако мора да јури за својим индивидуалним задовољствима.

Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супротстављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима, сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита не само да не цени већ их сматра штетним. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник кога треба, у интересу савремене организације друштва, де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника. На томе треба озбиљно порадити.

Рушење освешћујуће улоге школе и наставника има подршку и оправдање у ученицима који не желе да буду освешћени, јер то наводно изазива бол. Колико сте пута само чули да им се деца у школи муче?! Штитећи ученика од бола, савремена педагогија штити појединца од „трагедије сазнавања“. Ученику се, у ствари, брани да постане човек.

[restrictedarea]

Какво је тренутно стање у српском образовању?

Почнимо најпре од материјалних услова у којима се образовање одвија. У Србији су школе старе преко 40 година и у веома лошем стању. Од четири и по хиљаде школских зграда, само хиљаду и по је исправно. За две хиљаде је потребна поправка, за 800 реконструкција, а 200 је неупотребљиво. Осим тога, половина школа нема фискултурну салу, 40 одсто нема мокри чвор, а многе немају ни двориште. То и не треба да чуди ако се зна да наша земља најмање издваја за образовање у целој Европи. Просечно издвајање за образовање у земљама Европске уније је 6,5 одсто БДП-а, код нас је 3,18 одсто, са тенденцијом сталног смањивања. Још када се има на уму да је БДП у тим земљама пет до 10 пута већи од нашег, то значи да оне за образовање издвајају 10 до 20 пута више него наша држава.

Сиромаштво и немаштина су хроничне болести српских школа. У 70 школа су блокирани рачуни па немају ни за креду ни за тоалет папир. У школи у Лозовику код Велике Плане то финансирају наставници и родитељи. Пре неки дан пошта је искључила телефоне свим школама у Нишу, тако да школе више немају интернет. Директор једне од тих школа каже: „Нас могу да зову, али ми не можемо никога.“ То и јесте слика српске просвете – нас могу сви да п(р)озову, ми не можемо да п(р)озовемо никога.

Говори се о великим платама у просвети?

Први пут после ко зна колико година државна власт је истински обрадовала просветне раднике. Донела је закон по којем су опорезоване све плате веће од 60.000. Нама нису могли ништа, јер су наше плате далеко испод те цифре. Каква срећа. Имамо најмање плате у окружењу, дакле, најмање у Европи, мање и од Македонаца и Албанаца.

Просечна плата у образовању је 42 хиљаде динара, дакле пет одсто испод просека у држави; а образовање просветних радника је далеко изнад просека. Како нам се цинично догађа она Конфучијева максима: „Ако хоћеш да будеш сиромашан, а ти се образуј!“

Какав је онда квалитет образовања у таквим околностима?

Ту постоје два критеријума – унутрашњи и спољашњи. По овом првом критеријуму, образовање је највиталнији сегмент нашег друштва. Па која то држава може да школује десетине хиљада у високообразованом кадру и да их поклони другима? У протекле две деценије пола милиона људи је напустило Србију, од чега су 50.000 образовани стручњаци. Најмоћнијим земљама данашњице „поклонили“ смо 6.000 доктора наука за чије школовање је Србија утрошила 12 милијарди евра. Научници, спортисти и малине су најчешћи извозни артикли Србије. Но и томе ће наша премудра школска власт доскочити. Смислили су ново гесло: „Заглупимо децу да бисмо спречили одлив мозгова.“ Наиме, од сада, ко жели да положи малу матуру (а мора да положи) не мора да зна ниједан одговор. Какво епохално достигнуће!

По другом, спољњем критеријуму − нимало задовољавајуће стање. Из извештаја интернационалног истраживања PISA види се да је просечно достигнуће ученика из Србије, у домену математичке и језичке писмености као и вештине решавања проблемских задатака, на једном од последњих места у свету. У конкуренцији 41 земље обухваћене истраживањем, Србија се пласирала на 36. место. Али, ту није проблем ни у ђацима ни у наставницима, већ у актуелним наставним плановима и програмима по којима се ради. Ти програми су конципирани тако да је тежиште на теоријској утемељености знања, док се код других инсистира на функционалности, практичној применљивости знања. То су два потпуно различита модела и сасвим је природно несналажење наших ученика. То је као када бисте припремали децу за такмичење у фудбалу, а пошаљете их на рукометно првенство. То је неозбиљно, али и сурово према деци и наставницима. Већ годинама молимо Министарство просвете да организује семинаре на којима би се наставници обучили за овај облик учења, али узалуд, у моди су неки други семинари. Тако ћемо наставити да се и даље брукамо пред светом, иако за то нема никаквог разлога.

Ако је такво стање у образовању Србије, предузима ли нешто тим поводом Министарство просвете?

Предузима управо оно што не треба. Уместо да се Министарство просвете стара о функционисању образовног система, унапређењу материјалног стања у школама, побољшању друштвеног и финансијског положаја просветних радника, те увећању квалитета образовања, оно се бави увођењем новотарија које мало или нимало немају везе са образовањем.

Тако, рецимо, најактуелнији семинари су о некаквом развојном планирању, самовредновању, екстерној евалуацији, писању портфолија, те разноразне развионице, радионице, играонице. Тешко је рећи шта од свега тога доприноси унапређењу образовања, али знамо да све то поприлично кошта, да су се захваљујући пројектима многи овајдили и да сироти наставници све то морају  да посећују како би стекли бодове за стручно усавршавање. А све је то далеко и од стручности, а од (у)савршености поготову.

Открили смо из оног што је Министарство просвете објавило да је у последњих десетак година за разноразне пројекте у образовању држава позајмила стотинак милиона евра и за то дала још толико својих пара. Заједничко за све те пројекте је следеће: све паре су потрошене; паре су узели просветним властима блиски људи; пројекат се гаси када се потроши планирани новац; утицај пројекта на образовање – никакав. Сетимо се само пројекта о инклузији, односно да се у редовну наставу уведу и ученици са посебним потребама. Синдикат и стручна јавност су молили да се не чини таква непромишљеност, јер за то нема ни услова, ни особља, ни уџбеника, нити су наставници обучени за тако нешто. Узалуд, пројекат је на силу прогуран, а нас су чак оптужили за фашизам. Ко сад помиње инклузију? Нико! Ко је имао корист од тога? Људи блиски школским властима и (бајаги) невладине организације.

Колико нас је и колико ће нас још коштати овај пројекат, нисмо, а изгледа никада и нећемо сазнати.

Да ли је универзитетско образовање изузето од ових проблема?

У повесно надолазећој плими неолибералне комерцијализације целокупне стварности свакако да није изузет ни универзитет. Или како каже проф. Милан Узелац, комерцијализација високог образовања је најважнији феномен нашег времена. Та меркантилизација доводи, понајпре на приватним факултетима, до претварања просветних установа у тржишна, профитабилна, па често и трговачка предузећа. Универзитет није више интелектуална заједница професора и студената који аутономно изграђују и преносе знање, већ интересна заједница власника новоформираних приватних универзитета и родитеља студената чији циљ није знање, него диплома. Универзитет, место где се врхунило све образовање, полако, али сигурно, постаје дно, захваљујући акредитованим шарлатанима образовања. Или што би рекао један старији колега, некада су деца са села хрлила на факултете, данас факултети хрле у свако село.

Наслов последњег поглавља зборника Уније звучи помало апокалиптично: „О будућности, ако је има“. Па има ли будућности за српско образовање?

Ако је неко смишљао сценарио за уништавање једног народа, бољи од овога није могао смислити – упропаштавање образовања и демографско нестајање. Или, што је говорио Черчил, не верујем у теорију завере, али што сам старији то сам више параноик.

Сведоци смо демографског старења наше нације, што је само корак до демографског нестанка. То се и те како види у школама. Наиме, број ученика у школској 1995/1996. у основним и средњим школама био је милион и сто четрнаест хиљада. Ове школске 2013/2014. године има негде око осамсто хиљада ђака. Дакле, за непуних 20 година из образовног система нестало је преко 300.000 деце. То је цео један град, већи од Ниша.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *