Почетна / Интервју / Др Слободан П. Орловић – Устав чува Косово и Војводину

Др Слободан П. Орловић – Устав чува Косово и Војводину

Разговарала Невенка Стојчевић 

Сепаратистичке тенденције у Војводини су, ако су некада и постојале, сада скрајнуте. Оне су мање-више политички минорне и углавном се обелодањују на веб сајтовима и информативним порталима који се баве аутономијом Покрајине на „државнички“ начин – у смислу да Војводина треба да буде република, па потом да прерасте у државу

Годинама уназад Србији се смишљено потура флоскула да је „Косово отишло“, да је то „одавно завршена прича“. Вероватно због психолошке припреме српског народа на следећи корак који власти у том циљу треба да учине, а то је промена Устава Републике Србије, о чему се данас све чешће говори. Међутим, др Слободан П. Орловић, ванредни професор Уставног права на Правном факултету у Новом Саду, каже да је устав чврст правни акт чија промена мора да буде добро промишљена, јер би у супротном својим заговорницима могла да донесе губитак политичког легитимитета. И што је још важније, незамислива је без претходно спроведеног референдума. Са проф. Орловићем, који је био на челу Групе за израду новог Нацрта Статута Војводине, разговарали смо о покушајима нарушавања суверенитета и територијалног интегритета Србије преко две њене аутономне покрајине, Војводине на северу и Косова и Метохије на југу.

Професоре, какву концепцију територијалне аутономије предвиђа важећи Устав Републике Србије?

Аутономија у Републици Србији данас је уставна категорија и право свих грађана Србије, а не само право грађана који живе у Војводини. Концепцијски, она је једно колективно право грађана да се организују у одређену територијалну заједницу која представља ограничење централне власти. У том смислу постојеће аутономије су и основане по уставу, и опстаће захваљујући уставу, или ће бити основане неке нове по поступку за доношење устава.

Колико је тачно да је Уставом Србије од 2006. аутономија Војводине знатно сужена, па у извесном смислу и доведена у питање?

Аутономија Војводине јесте ужа у односу на неки ранији период. Мислим пре свега на социјалистичку југословенску уставност и уставност после 1974. и донетог Савезног устава, па Републичког и први пут Устава АП. Тада је аутономија била максималистичка категорија, чак подржављена, и заправо је била равноправна са другим федералним јединицама које су елементи сложене државе. То није било добро решење, па је аутономија сведена на меру Устава од 1990. године. Уставом од 2006. она је само „затегнута“ по „дефиницији“ аутономије каква јесте у компаративном праву. Концепт аутономије сада се заснива на изворним надлежностима које се тичу организације власти и утврђивања симбола, има надлежности у одређeним пољима друштвеног живота које јој је дао устав, а која се уређују законом. У том смислу она је наставак аутономије Устава од 1990. и ни у ком случају није доведена у питање садашњим Уставом.

Уставни суд је после четири године донео одлуку о неуставности најважнијих одредаба Статута Војводине. Какав значај има ова одлука с обзиром на њену садржину и моменат у којем је донета?

Формалноправно, ова одлука Уставног суда се и данас чека јер још није објављена и није ступила на снагу. Међутим, одлуком да остави одређени рок Покрајини да усклади Статут са Уставом, Уставни суд је поступио у складу са својом природом. Он је и политички и правни орган, тако да је донео једну политичко-правну одлуку, са исто таквим образложењем, додуше, не на време, али ни сад није касно! Ми смо се садржине те одлуке држали приликом писања Нацрта новог Статута АП Војводине и она нам је, поред уставног права, била путоказ.

Које сте карактеристике из неуставног Статута заобишли у Нацрту новог Статута, а шта сте му додали?

Пре свега, избачени су делови који су подсећали на државност – као што су на пример „грађани и грађанке Војводине“, па и „главни град Нови Сад“, јер у једној држави постоји само један главни град. Такође, и организација власти је била пресликана са републичког нивоа, а Уставни суд говори да на нивоу Покрајине власт мора да буде грађена на Скупштини као централном органу па је тако конципирано и у новом Статуту. Замењене су још неке одредбе као што је она о Војвођанској академији наука и уметности, јер се сматрало да је Академија национална институција, дакле једна у држави. А представништва Војводине, посебно оно у Бриселу као седишту ЕУ, остављена су унутар наших дипломатско-конзуларних представништава. Тако да Војводини овим Статутом нису везане руке, него су из њега само одстрањени они елементи који су подсећали на државност и изазивали антисепаратистичке реакције.

Очекујете ли да усвајањем новог Статута сепаратистичке тенденције у Војводини спласну?

Сепаратистичке тенденције у Војводини су, по мом дубоком уверењу, ако су некада и постојале, сада скрајнуте. Оне су мање-више политички минорне и углавном се обелодањују на веб сајтовима и информативним порталима који се баве аутономијом Покрајине на неки „државнички“ начин у смислу да Војводина треба да буде република, па потом да прерасте у државу. Све групације које се тиме баве немају више од једног до два процента подршке грађана па им уопште не бих придавао никакав публицитет јер тиме само изазивају крајње ставове на другој страни, који се образлажу ставом да је аутономија Срба у Србији беспотребна. Ниво који је Устав дао аутономији је одржив у једном одређеном периоду, ако се промене околности, промениће се и она.

Колико доношење новог Статута, Закoна о надлежностима и осталих аката везаних за аутономију Војводине доприноси њеном повратку у уставноправни оквир Републике Србије?

Мислим да аутономија није ни излазила из уставноправног оквира Устава Србије, и да она треба да се спроводи у оним друштвеним областима и у ресорним законима где ће се један део закона односити на саму аутономију. То је много боље решење него да се једним законом уреде целокупне надлежности Војводине, јер онда тај закон морате стално да коригујете у складу са неким другим законима које доноси Република. Овај радни текст Статута ни у ком случају не крши границе које је дао Устав за аутономију Покрајине.

[restrictedarea]

Да ли би доношење Закона о финансирању АПВ демаскирало флоскулу „Војводина ради, Београд се гради“, коју су користиле и све сепаратистичке снаге из времена СФРЈ?

Да, ту је било више флоскула које су сви одреда користили против Београда и Србије. То да све паре иду у Београд, а да Војводина ради, јесте прича која се протеже још од Велике скупштине у Новом Саду 1918. након које су одређене незадовољне групације заправо протурале тезу да је, почев од неправедног паритета српског динара и аустријске круне, Војводина оштећена, па су онда Војвођани плаћали већи порез него сви остали делови тадашње Краљевине и да се континуитет израбљивања Војводине наставио све до данашњих дана. Мислим да је то јефтина и неаргументована политикантска фраза која у једном систему већ дуге кризе изазива незадовољство код незапосленог човека који има велике расходе и лако га је убедити да је неко други крив што он има низак стандард. Питање је ко може да поднесе толико „усисивача“ својих прихода ако има администрацију на локалном нивоу, па на покрајинском и републичком нивоу. У том смислу држава велике регионализације је јако скупа ствар и нисам сигуран да та антитеза „Војводина ради, Београд се гради“ има икакво оправдање.

Модерна Србија је настала у Војводини коју је створио српски народ. Шта се то догодило да у до данас већински српској Покрајини српска идеја мора да се брани од такозваног војвођанског националног идентитета, и колико је он реалан?

И тај такозвани војвођански идентитет није ништа ново и ништа оригинално. Он је грађен по угледу на неке друге нове идентитете настале на простору бивше Југославије, где се рађају нове нације и нове вере. У том смислу потура се једна основа да су Војвођани нешто друго, да су то Срби али Војвођани, а Војвођани могу да буду и неки други – који нису Срби. Тако се као аргумент користио барокни стил православних цркава по Војводини који је другачији од византијског у другим деловима Србије и Српства, а да је тек мењан византијским стилом нових цркава. Међутим, постојало је на последњем попису нешто што бих ја назвао неуспешном иницијативом опредељивања народа − ја сам Војвођанин, или Војвођанка, али веома мали број људи се изјаснио тако. Значи, наводни војвођански идентитет нема никакво етничко оправдање.

Како објашњавате чињеницу да поред Мађара и војвођански Срби, наводно, масовно узимају мађарско држављанство?

Уверен сам да је то искључиво питање економске емиграције. Мађарско држављанство узимају Срби, али и сви други који су у прилици да испуне услове од којих је најтежи знање мађарског језика. Али то држављанство њима треба да послужи као филтер за одлазак у богатије земље Европске уније. Влада Виктора Орбана је у претходном мандату дала широку могућност двојног држављанства, али та одлука је пре свега поспешила одлазак великог броја Мађара који су вековима уназад живели у Војводини, тако да се и њихов број рапидно смањује.

Какав став имате према Уставу Србије од 2006? Припадате ли групи „уставобранитеља“ или оних који заговарају озбиљне реформе Устава?

Ја припадам групи „уставобранитеља“, бранећи пре свега овај систем који је установио Устав, а који је усвојио широку палету слобода и права и систем власти који у континуитету прати решења Устава из 1990. године. Устав из 2006. има ту несрећу да чим је донет, подвргнут је одређеним критикама, а те критике су биле пре свега политички мотивисане јер је он већим делом „брат близанац“ претходног Устава. Ја бих га бранио и у погледу положаја АП, и у погледу људских права и слобода, а негде бих га и мењао као, на пример, у делу о судској и уставносудској власти.

Шта нам најављује будући председник владе Александар Вучић када каже да ће један од њених приоритетних задатака бити доношење Уставног закона о суштинској аутономији Косова и Метохије?

Овај посебни закон у Уставу Републике Србије је мртво слово на папиру.  Не знам колико је целисходно доносити такав закон за КиМ, када не постоји могућност његове примене. Донети закон којим ће се уредити одређени односи на територији где има још само мало српске суверености по мени су „Потемкинова села“. Најава је очигледно усмерена на јавно мњење, на бираче, али правно, реализација таквог једног закона на терену је немогућа самим тим што такозвана „Република Косово“ има свој устав и њих никакав закон Републике Србије не интересује. А ово тим пре јер је фактицитет српске државе и на северу Космета у нестајању.

Да ли су најновији догађаји у међународним односима, превасходно у вези са ситуацијом у Украјини и на Криму, прилика за државу Србију да снажније стане у одбрану свог државног и националног интереса на КиМ?

Свакако да су прилика, али Србија у том смислу мора да буде јединствена у одбрани својих националних интереса. Србија мора да напада оно што је узрок свега, а то је тај косовски изузетак од међународног правила да се чува територијални интегритет држава чланица УН. Пошто нема основа да Косово буде изузетак, мислим да је ово прилика да се поново нападне такав резон међународне заједнице, пре свега САД и ЕУ, односно НАТО снага. Дакле, ја бих наша настојања поводом украјинске кризе усредсредио на ту једну тачку, и да она буду јединствена од свих политичких фактора Србије.

У јавности се стално прича да је „Косово отишло“, да је то „одавно завршена прича“. Као професор Уставног права, молим вас да кажете може ли Косово да „оде“ док неко на такву одлуку не стави свој потпис?

Косово и Метохија не може да „оде“ док год је на снази овај Устав. И ниједан орган не може да потпише нешто што би значило дефинитиван одлазак Покрајине зато што је то просто немогуће по слову Устава, које налаже државним органима да штите интерес Републике Србије на Косову и Метохији. То је изричита одредба Устава у преамбули а Космет је тема и нормативног дела Устава. У том смислу може се потписати шта год хоћете и то је сада више морална него правна одлука, али то се у уставном праву назива флагрантни деликт или велеиздаја. Ми не знамо да ли ће то неко и када да уради, али то је сада уставноправно немогуће јер Устав поима Косово као део Републике Србије. Додао бих да устав не мора да одсликава само садашње стање, устав је с једне стране традиција, а са друге стране план и програм за будућност. Он је програмско-политички акт, не само прост правни пропис, даје смернице и поставља циљеве. Значи, није сада фактички под влашћу Србије, Устав нам говори да је то наш дугорочни, стратешки циљ.

Шта онда значе све чешће најаве измене Устава, да ли се то спрема терен да Косово и стварно оде? 

Устав је чврст правни акт и мења се по сложеном поступку у којем је референдум незаобилазан. Он је обавезан када се устав мења у целини и када се мењају најважнији делови устава. Одлука о промени устава мора да буде добро промишљена, а јавно мњење у потпуности припремљено да прихвати оно што се нуди као промена. У противном, имаћете негативан исход референдума, што би значило и губитак политичког легитимитета за оне који су референдумом одлучили да промене устав. Дакле, промена устава није нимало једноставна ствар и носи политички ризик за иницијатора.

  Као неко ко је писао о реформи правосуђа, како оцењујете тренутно стање у правосуђу и шта би требало учинити да се обезбеде јаче уставне гаранције независности судства?

Правосуђе је рак-рана савременог српског друштва. Више и не верујем да у наводној реформи, осим што је урађена незнањем, није било и зле намере. Незнање производи одређене лоше последице, али удружено са нечасном намером доводи до колапса какав сада имамо у правосуђу. За неколико година уништена је једна читава структура и систем судства тиме што је метлом почишћен велики број судија који су опет, после голготе, враћени у судове, а за све то време долазе нови и нови предмети који се не решавају, а живот не стаје тиме што ви спроводите реформу правосуђа. Уколико носиоци ове реформе не буду сносили одговорност, укључујући и материјалну, а ту мислим на тадашњи естаблишмент од Министарства правде до председника надлежног скупштинског одбора и председника Високог касационог суда, до чланова Високог савета судства и Уставног суда, бојим се да то неће бити добра превентивна мера ни за будуће реформе. А јаче уставне гаранције тичу се пре свега смањења утицаја политике на избор судија као најосетљивију тачку, јер кад вас бира одређени политички орган, ви увек имате у глави одређени потенцијални дуг некоме ко је исходовао да ви постанете судија.Како видите улогу професора Уставног(државног) права у доба када се Устав крши политичким актима и споразумима, попут Бриселског?

Професори Уставног права, уколико нису у извршној или некој другој власти, могу само да указују на кршења устава. Међутим, можда би и професори Уставног права требало да имају више иницијативе у томе да преузму, ако им се то понуди, важне државне функције у области у којој су стручни, а то је заштита устава. Пре свега мислим на састав Уставног суда, па и само руковођење Министарством правде јер они у сваком случају треба да се држе неприкосновености устава као највишег правног акта и извора народне суверености, па се онда не би дешавало да се обичном уредбом Устав склања из сопственог поретка, што је ништа друго до нека врста државног удара.

Колико Уставни суд својим, често закаснелим одлукама, уноси додатни хаос у наш правни поредак?

Мислим да Уставни суд у овом саставу има велику одговорност за овакво стање правног поретка. Ова реформа правосуђа покренута је након што је Уставни суд рекао да је читав тај концепт по Уставу, тако да је он ту први степен одговорности за све што се десило, а он је истог састава и дан-данас као и на почетку реформе и истог састава као онај суд који је враћао судије чије је разрешење омогућио. Он са својим одлукама касни делом због пренатрпаности, али превасходно зато што политички ослушкује каква је воља оних који су на власти. Уставни суд то ни по свом положају ни по свом персоналном супстрату не би смео да ради. Дакле, судије Уставног суда морају бити независни сами по себи, морају да имају интегритет онога ко је спреман да каже – ви јесте политичка власт, али то не може. Овај Уставни суд ме у то није убедио.

Од 2000. власти изгубиле меру

Велике силе преко амбасада и на друге начине утичу на мање државе. Тако је у целом свету, па ни Србија није изузетак, а питање је да ли је уопште икада уживала суверенитет у потпуности. Међутим, између тог утицаја и националног интереса сопственог народа и државе треба наћи меру. Од 2000. све мање имам утисак да то наши политичари чине − закључује проф. Орловић. 

Конструктивност Радне групе

Скупштински одбор је од Радне групе захтевао да постојећи текст Статута усклади са Уставом, односно одлуком Уставног суда. Тај посао у почетку се чинио као поприлично далек циљ, међутим странке, упркос различитим ставовима о Статуту и аутономији Војводине, нису опструисале рад и ми смо у датом року написали један целовит текст Статута. Суштински је најважније да Статут више нема неку меру устава у форми подзаконског акта − наводи саговорник „Печата“.

Млади су, срећом, свесни и разумни

Срећом, уверио сам се да млади људи имају свест о свему што се догађа у Србији више него што мислите! А имао сам предрасуду да су они у тим својим електронским комуникацијама потпуно изгубљена генерација. Из разговора с њима схватио сам да ту има поприлично разума. Они врло добро разумеју поредак, његове вредности, врло су критични према одређеним стварима које им се сервирају. То ми заиста даје наду − каже проф. Орловић.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Мртви параграфи на папиру не чувају државно устројство ако се константно ти парафраи крше Гос, Слободане. Слобода се брани свагда и на сваком месту помоћу власти која ради и поштује свој устав власти Србије стално крше саму себе тако дасмо сад и без устава и правне државе, јер смо потписали отцепљење КОСМЕТА ОД МАТИЦЕ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *