Почетна / Култура / Цуца Сокић и брижно отечество

Цуца Сокић и брижно отечество

Пише Дејан Ђорић

Великом ретроспективном изложбом (траје до 20. Априла ) обележено је сто година од рођења једне од најзначајнијих српских сликарки

У Галерији Српске академије наука и уметности до 20. априла се одржава изложба једне од најзначајнијих српских сликарки. Великом ретроспективном изложбом обележено је сто година од рођења Љубице Цуце Сокић а ове године навршава се и седамдесет пет година од њене прве самосталне изложбе. Свако веће приказивање опуса 2009. године преминуле уметнице у ликовном свету је догађај првог реда, реч је о професорки београдске Ликовне академије и члану САНУ од 1968. године. Зато је скандалозан пропуст који се догодио на овој изложби.

ПРЕПУШТЕНИ ЋУДИМА БИРОКРАТА Ускоро ће четрдесет година како писац овог текста са највећим поштовањем ходочасти на изложбе у Галерији САНУ, једном од последњих упоришта српске уметности незагађене сумњивим произвољностима разних агресивних експериментатора. Памтимо Галерију из времена када се састојала од само једне веће просторије, садашњег првог одељења. Никада до сада није се догодило да изложба оваквог нивоа буде организована без каталога. Морамо се упитати у каквој то земљи живимо када за изложбу Цуце Сокић и Академију наука нема средстава, а има за разноразне певаче који се аче по београдским трговима на прославама Нове године? Не урадити већи каталог за овакав јубилеј исто је као када би Енглези приредили ретроспективу Тарнера, Французи Пикаса а Италијани Тицијана без било какве публикације. Недопустив је немар ове врсте а за то није крива САНУ. Академици, међутим, нису смели да дозволе овакав пропуст јер је он поуздан знак да и њихово дело може задесити слична судбина.

Галерија САНУ је запала у кризу и током ратних девесетих када ју је водио најмудрији српски историчар уметности, др Станислав Сташа Живковић. Никада се не предајући пред невољама, поседујући дар врхунског дипломате, пронашао је решење. Ангажовао је успешног младог менаџера који је уз свој проценат обезбедио потребна средства. Академици су, међутим, одбили такав даљи начин рада и последице су сада видљиве, Галерија САНУ препуштена је на милост и немилост ћудима службеника државне администрације, којима врхунска култура све мање значи.

[restrictedarea]

ОАЗА ЛИКОВНЕ ТИШИНЕ Љубица Цуца Сокић била је толико омиљена управо зато што је умела строго, али са много такта и опреза да заснује своје дело. Као сликарка прошла је пут којим су ишли многи, не само наши модернисти, прешла је поносно стазу двадесетог века, надживевши све из своје генерације. Умрла је у деведесет петој години говорећи да јој је тешко да живи јер више никога не познаје, сви које је знала су помрли. Њен стваралачки пут био је у знаку свођења и поједностављивања ликовне материје па је као и многи од почетног академског реализма Београдске сликарске школе, одушевљена Сезаном, Бонаром, Вијаром и Париском школом, постепено откривала чари чисте боје, поједностављеног тона и мирног геста. Њено је дело постало оаза ликовне тишине, одраз мистерије атељеа као монашке ћелије. Сликарство ове надарене жене израз је чисте ликовности, говора боја и линија без било каквих спољних утицаја, приче, симболике, религије, претеривања и драме. Настојала је да дође до слике која би била то што јесте са што мање елемената и неликовних средстава, као вид једноставног и суштаственог говора. На том епохалном путу ка језгру ликовне представе, у дубљем заснивању сликарства, имала је правог сабеседника само у сликару и академику Недељку Гвозденовићу. У њеном опусу очарава мера коју је уносила у огољавање стварности, најпре као израз личне скромности. Полазећи од реалног, не удаљавајући се превише од појавног, Цуца Сокић никада није ушла у замке бројних видова обезљуђене апстракције, од сликарства „тврде ивице“, енформела, до супрематизма. Њој је као и Пикасу био драг свет и веза са њим, мада то не објашњава откуда толико интиме, топлине и тајне у њеном делу. Немајући наследнике, чини се да је мајчински брижно стварала сваку слику. Срето Бошњак, стари зналац такве врсте деловања српских уметника, у том смислу је истакао: „Естетско је за Цуцу хумано.“

Могле би се њеном сликарству упутити и критике од којих би кључна била недостатак колорита, свођење слике на неколико пастелних, меких тонова, али без тога вероватно не би ни било толико поезије у њеном схватању ликовности. Тачно је да стари мајстори као и већина модерних нису ни помишљали да сликају само помоћу сивоплавих тонова са покојим мрким акцентом, али велика уметност може и тако да настане, сетимо се поезије Момчила Настасијевића или музике коју на фрули изводе суфи мистици и Индијанци.

СЛИКАРКА МОНАХИЊА Цуца Сокић је била нека врста сликарке монахиње, посвећенице свог умећа, затворене ка спољњем свету а отворене према унутрашњем, у који је реалност продирала само у својим племенитим моментима. Створила је дело у којем има понешто од дамара вечности схваћене на женствен начин, поезије и финоће карактеристичних за старе српске ткаље. Њено сликарство за разлику од многих има будућност пре свега зато што није знала за компромисе и што је била окренута ка људској димензији стварања, не покушавајући да буде несхваћени геније или рушилац револуционар. Ако је као такву представници садашње државне власти не воле, публика је прихвата онакву каква је била – тиха и ненаметљива, одана и строга.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *