Почетна / Култура / Атомски ударац у празно

Атомски ударац у празно

Пише Владислав Панов

Београдски синеаста Срђан Драгојевић представио је публици свој нови рад, филмско остварење које је потписао као комплетан аутор. У њему се позабавио причом о преварантској продаји тајмшеринг апартмана на Јадрану, предстaвљајући ликове са свих простора бивше Југославије, и даље, сада заправо и више, примитивне, прљаве, бездушне, пуне мржње, заостале… 

Нови филм Срђана Драгојевића је одавно сам по себи за многе позив у биоскопе којем се не може и не сме одолети. Често од према њему пословично пристрасних већ на сам помен да је народу подарио још један бисер своје универзалне обдарености (писац, режисер, продуцент…) иду хвалоспеви на невиђено. Његов најновији допринос квалитетној филмској забави зове се „Атомски здесна“. Наслов је, у ствари, Драгојевићев прорачунати цинизам на рачун СФРЈ митологије коју обожава да исмева, подилазећи „културној и интелектуалној елити“ процветалој (као и он) управо у тој уништеној социјалистичкој „тамници народа“, где је свима било лоше осим Србима, а они се због тога данас много кају. Наслов новог филма је команда из војничке обуке социјалистичке армије у случају експлозије атомске бомбе, која је узвикивана на дрилу и налагала је бацање на земљу у супротну страну од имагинарног атомског удара без обзира где сте се задесили. Дакле, служила је и за обуку али и као понижавајући или казнени егзерцир. Називом је Драгојевић с једне стране заједљиво истакао још једно пецкање на рачун СФРЈ, а с друге, њему у овом моменту много важније, убацио га је у контекст исповести босанског јунака филма не би ли послужио као симбол српског ратног греха и вечитог кајања због бомбардовања сарајевске пијаце за време рата. Да је имао ко да им викне „Атомски здесна“, можда би боље прошли, поентира Босанац у својој потресној исповести. Ипак, наслов Драгојевићевог филма може да представља и неуспелу параболу између бесмислених команди с војне обуке државе, тако радо исмеване, и још бесмисленијих либерално-капиталистичких команди, својим коначно од комунизма ослобођеним становницима издатих од „новог доба“ не би ли, ако су послушни и довољно саможиво предузетни, прегурали у западном изобиљу још један дан. Заправо, дакле, он критикује капиталистички напредни свет у којем од комунистичке тамнице ослобођени народи уживају данас. На све то упућује остатак приче, односно читав заплет филма.

Истрошени кредити И кад таква критика дође из овог правца, филм мора да буде занимљив, зар не? Али, није. Бар не колико би требало да би га, као некада, када је Драгојевић стицао име и постајао уверен да је српски Тарантино, одушевљено прихватила милионска публика. Драгојевић је нашој и светској кинематографији оставио један од најбољих ратних филмова свих времена (Лепа села лепо горе) једну од најбољих српских комедија (Ми нисмо анђели) и најбољу урбану ултрареалистичну социјалну критику деведесетих година (Ране) али су ти кредити истрошени, а превисоки стандард њима постављен никада више ни близу није досегнут. Понајмање је то случај са овим филмом, више ТВ-драмом него биоскопским остварењем, слабим у продукцији и најслабијим сценаристички у целокупном Драгојевићевом раду, што је приличан подбачај пошто се аутор, по сопственим речима, најпре представља и препознаје као писац, сценариста, а тек онда као режисер.

[restrictedarea]

Ако вам је у току припремних промотивних појављивања Срђана Драгојевића у медијима запарало уши упорно понављање да његов нови филм није комедија, чим га одгледате, биће вам јасно зашто на томе инсистира. Жеља његова да ослика живот у бруталном капитализму, који је свим екс-ју племенима донела благодетна транзициона трансформација у звери у вечитој јурњави за новцем, пакујући тешке теме и поруке у „драгојевићевски цинични црни хумор“, у овом случају се просто није остварила. Филм се заглавио на клацкалици између жанрова, па није ни комедија ни драма, па чак ни црнохуморни друштвени коментар према којем је баждарен такт приче. Заправо, све је то и није ништа од тога довољно добро да би заинтригирало гледаоце било којих афинитета. Проблем његове представе о људском шљаму окупљеном око преварантске продаје тајмшеринг апартмана на Јадрану и о истом таквом социјалном отпаду који је дошао да буде преварен не би ли искамчио неколико дана бесплатног одмора јесте баш у томе што је аутор инсистирао да тешку причу и наводну социјалну осуду времена у којем сада уживамо увије у свој „шмекерски хумор“ с интелектуалне висине. Од хумора, међутим, остао је само агресивни цинизам, а однос према народима из старе „Југе“ такође је претерано рабљена склоност према стереотипима. Ратне приче у деловима филма који су морали да имају најјачи драмски потенцијал делују као шкартови одбачени из „Лепих села“ па самим тим нису посебно обогатиле однос међу ликовима чији је микросукоб у том хотелу лажи, као попришту борбе за опстанак у новим, „либералним“ друштвеним околностима, заправо оно што је представљао и минули макросукоб. Национална нетрпељивост и неспособност разумевања генерисане су сада тамничењем од стране капиталистичких газди представљених, дакако, љигавим Словенцем, главнокомандујућим у овој фарси, који од свих људских врлина оголелим ликовима, робовским поданицима, непрестано издаје „атомске команде“ најдубљег понижења. Срђан Тодоровић као симбол српског предузетништва (осим што је најбољи продавац преварантске фирме, он је завео и шефову супругу, такође зверску учесницу у пословним преварама) ратује, наравно, са босанским паром примитиваца жељних провода на мору „на муфте“. Тодоровић и чувени ексбосански глумачки суперстар Бранко Ђурић воде двобој, усамљени у одржавању на површини подношљивости непријатне атмосфере филма. Све до расплета, током којега Тодоровићев мангупски Србин, продавац магле године, у нервном колапсу доживљава катарзу поновним падањем у чељусти дроге, од које је наводно успешно залечен, и бива суочен са најуспешнијим преварантским говором у каријери, у тренутку када му клијенти сазнају за смрт детета које се повредило у летовалишту где његова фирма продаје апартмане! Патос и црнило остају неискоришћена муниција за завршно поентирање и успостављање поменуте жанровске клацкалице у неопходном тешком драмском опредељењу. Једним делом и зато што су ликови површни, стереотипни, брутално карикирани, иако су углавном и као такви били пристојно одрађени од својих тумача.

Људске љуштуре новог времена Можда је, додуше, Драгојевић сасвим тачно опипао пулс времена у којем живимо. Није тешко закључити да су свуда око нас љуштуре људи натераних од новог времена и слободе у којој се не може преживети да се понашају као звери. Није тешко осетити на сопственој души свакодневне уједе тих звери, па ни препознати њихове чељусти у филму. Али да би он заиста имао ефекта и да би био тачан социјални отисак времена данашњег, за нека будућа, морао је да буде продуховљенији, интелектуално супериорнији, промишљенији, важнији. Овако делује као скица, као потрошна роба, покушај да се добро изваганим сатиричним осудама сваког народа понаособ с бивших простора социјалистичке Југославије подиђе гледаоцима на свим „слободним“ територијама данас и тако капиталистички предузетнички оствари планирана лична корист. Као, свако ће се радо смејати својим слабостима и бити презадовољан ако види да су оне још израженије код и даље страсно омражених комшија и то ће бити довољно да се филм добро уновчи. Али, „Атомски здесна“ није „Монтевидео“, такође Драгојевићев сценаристички рад, али на основу квалитетне литерарне и идејне подлошке другог аутора. Није, јер не поседује универзалну привлачност. Заправо, Драгојевић је причом о преварантском тајмшерингу у актуелном филму југословенској публици, безбедно учауреној у својим добро омеђеним банана државицама, управо продао тајмшеринг филм, у суштини без икакве поруке. Осим оне да смо и даље примитивни, прљави, саможиви, бездушни, пуни мржње, заостали… О, да, и обогаћени са Запада напредним врлинама у борби за опстанак на „тржишту слободних“, као што су безосећајност, грамзивост, безобзирност, саможивост, нечовечност. Истина, баш какви су његови ликови, такав је и већи део слободног „демократског света“. Али без дубље поруке и било какве наде, коме треба Драгојевићев атомски казнени дрил? Довољно је што га већина трпи у свакодневној капиталистичкој борби за опстанак. Такође без икакве наде и достојанства. И, на крају, ако је већ желео да сними филм о бескрупулозним продавцима магле, кроз чију је нечовечну трку за лаком зарадом преломљена суштина капиталистичког дарвинизма у борби за опстанак, било је боље да је омажирао комад Дејвида Мемета по којем је снимљен и филм „Гленгери Глен Рос“, макар и у контексту примитивних екс-ју креатура из своје осветољубиве маште. Било би боље и за њега, а још више за гледаоце. Овако, овај је атомски ударац ударио у празно и од њега, као ни од оног правог или дрилованог, такође нема спасоносног заклона.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *