Почетна / ТВ коментар / Анатомија кукавичлука

Анатомија кукавичлука

Суочен са љутњом некога кога није познао, Јанко Баљак остао је без оне своје вајне храбрости – тачније, дрскости, којом већ деценију и по из кривице за смрт 16 радника РТС-а изузима НАТО – и побегао, снисходљиво понављајући безначајно извињавање

Пријатељица је била потпуно затечена када сам почео да вичем на човека који се понудио да нам покаже пут. У мрклом мраку недељне ноћи, из којег је он био изронио само допола, није успела да га препозна, па је зато била збуњена када сам његову очигледну љубазност пресекао наглом, наизглед ничим изазваном срџбом.

Тек када је видела колико се човек уплашио, колико журно је похитао назад у мрак, пријатељица је почела да увиђа да то чему присуствује јесте нека врста свођења старих рачуна, и да у том свођењу препаднути незнанац није невин. Било је сасвим очигледно, наиме, да незнанца не изазивам телесно и да немам намеру да га угрозим икако другачије осим да га узнемирим осудама што сам их изговарао. Он је на то узвратио обарањем обрва, затим и погледа, па коначно целе главе, која као да га је целог занела у што неприметније бекство: тако се не понаша човек који није крив. Нарочито ако је само трен раније био поносит на себе због тога што је решио да помогне случајним пролазницима.

 

ХВАЛА, НЕ ТРЕБА Све се то одигравало у најстрожем језгру Београда, на тачки која, чим зађе Сунце, делује као да ју је средиште престонице позајмило из неког од приградских насеља. То је уличица Кондина, што „Радио Београд“ спаја са зградом „Вечерњих новости“. Преко дана, тим сокаком струји небројен радни свет, али је зато вечерима уличица сабласно пуста. Због тога би било очекивано да нас двоје осећамо чисту захвалност према сваком ко би у таквој урбаној бестрагији био рад да нас упути ка траженом локалу. Уосталом, по нашем гласном пресабирању и пратећем млатарању рукама по ваздуху, било је више него јасно да смо се малко загубили и да сами нећемо наћи то место. Зато нам је помоћ била добродошла, поготово што нам је у исту, пре него што смо је и затражили, самостално притекао незнани добровољац:

„То вам је овамо, мало ниже, ту нег…“, смирено нам се обратио наш доброчинитељ, пре него сам га препознао и грубо прекинуо, заледивши му руку у ваздуху, на пола пута ка положају којим је хтео да нас упути на праву страну:

„Нека, хвала! Од вас ми не треба ништа! Од вас ми сигурно није потребна никаква помоћ“, сасуо сам доброчинитељу, хватајући крајичком ока већ описану запрепашћеност моје пријатељице. То што га она није познала, међутим, било је мање важно од тога да ли је он познао мене. А не би било чудо да сам му познат, јер сам на овом истом месту више пута писао о њему, и то сваки пут у изразито погрдном смислу. Ако је читао те чланке, и ако се у међувремену нисам додатно угојио – а трудим се да одржавам „линију“! – онда је лако могао да зна ко је тај брадоња што му се обраћа повишеним гласом.

Авај, у страху су велике очи, што не значи да уплашени боље видимо. Напротив, те велике очи најчешће искривљују слику и спречавају нас да размишљамо. Тако је било и овом приликом, када се моја љутња обрушила на човека који се тих дана шепурио са многих телевизијских екрана. Човек је био Јанко Баљак, режисер славан по неславним документарцима, предавач на Факултету драмских уметности и уметнички директор Београдског фестивала документарног и краткометражног филма – укратко, неко ко је заслужио да се нађе на сваком списку оних који су се бесрамно окористили о несреће и страдања Србије.

 

ВИДИМО СЕ НА УЛИЦИ Баљак је постао познат пре двадесетак година, када је, заједно са новинарима „Црне хронике“, Александром Кнежевићем и Војиславом Туфегџићем, камеру уперивао у тадашње виђеније београдске криминалце, а ови, причљиви какве их бог дао, спремно му набрајали своје смртоносно живописне догодовштине. Те снимке су Баљак, Кнежевић и Туфегџић обликовали у документарни филм под називом „Видимо се у читуљи“, што је, до дана данашњег, једино дело у целокупном стваралаштву Јанка Баљка које би уопште могло да завреди какав озбиљнији осврт. Све остало што је овај вајни стваралац саставио, представља изругивање или здравом разуму, или добром укусу, или – што је најчешће случај – и једном и другом.

Баљак је опседнут смрћу као темом: после филма о криминалцима (на крају којег су, ваљда уверљивости ради, побројани сви саговорници страдали у гангстерским обрачунима пре него што је филм завршен) бавио се погибијом 16 радника РТС-а током НАТО бомбардовања, о чему је снимио два документарца („Анатомија бола“, први и други део) као и смрћу Јосипа Броза Тита, тако што је у играном филму „Плави воз“ (и истоименој ТВ серији) које је снимио по сопственом сценарију, описао доживљаје скупине београдских средњошколаца баш на дан када је југословенски диктатор преминуо.

[restrictedarea]

ПАРАЛИСАНИ „ХЕРОЈ“ Претпоставило би се да стваралац толико пута загледан у заживот, неће да премре од страха када му се на улици, у непосредној близини полицијске станице у Мајке Јевросиме, обрати неко ко се уз то налази у женском друштву – ма колико то обраћање било жустро и непријатно. Али, када му је моја маленкост одбрусила на већ описан начин, Баљак је у први мах деловао као паралисан. Све што је изустио било је отужно:

„Молим?!“

„Немојте ви ништа мене да молите“, наставио сам паљбу, још више ободрен паником своје жртве, а такође и чињеницом да ме није препознао. Знао сам да ће непрепознавање исходовати само још већим Баљковим страхом, јер се такви као он никога и ничега не плаше као обичног, поштеног света. „Лепо вам кажем да ми од вас ништа не треба, ни помоћ, ни да ме молите. Превише сте ви зла нанели овом народу да бих од вас ишта примио. Треба да вас је срамота за све то што снимате и за све како ружите ову земљу.“

Баљак се до тада већ ослањао само на потпуну капитулацију: „Извините, господине“, изустио је док се, сав нагнут напред, давао у бег, мотајући на лево, можда ка свом одредишту, а можда нагонски ка полицијској станици. Било је довољно, ето, да се „смели“ и „одважни“ филмски стваралац сусретне са критиком испорученом насред улице, па да му ишчили сва та вајна храброст и да се његов одговор сведе на снисходљиво извињење којем, да је имало био искрен у свим деловању, никада не би било места.

Мени, међутим, није било довољно, већ сам наставио да га подучавам култури дијалога. Особама попут мене ништа слађе него када им саме прилике потврђују да раде праву ствар:

„Немате шта ви мени да се извињавате“, добацио сам за њим, „већ се извините породицама оних несрећних људи побијених у НАТО бомбардовању, којима бесрамно манипулишете. Срам да вас буде за све што сте снимили о том злочину, а да ниједног тренутка нисте смели да кажете да је НАТО побио те људе. Прво њиховим породицама морате да се извините.“

Већ сасвим из мрака, у којем се једва назирала његова и даље погнута прилика, Јанко Баљак је само још једном прозборио: „Извините, господине“. Можда је помислио да га малопре нисам био чуо, те да ће се он своје ненадане невоље спасити само ако понови своје отужно извињење довољно гласно.

 

СВРХА У НЕВОЉАМА Мене се тада, истина, спасао, мада не због тога што ми се нападно извињавао (то је, истини за вољу, могло само још више да ме ражести), већ зато што ми одиста ни на крај памети није било да га телесно угрожавам, па зато није било никакве потребе да јурим за њим. Од својих невоља, пак, Баљак тешко да ће побећи, јер ће га оне пратити свуда где су разарање доносили ти НАТО пројектили које он правда.

Само у таквим срединама Баљак и може да има сврху. Он нема шта да ради у Америци, Француској или Немачкој: имају они тамо сопствене нестручне филмаџије, који ће им па ђаво да из Србије увозе вајне уметнике чија је даровитост још мањкавија?! Не, Баљак се тим хлебом може хранити само у друштвима које је Нови светски поредак опустошио толико да су изгубили сваку представу о томе шта је пристојно, а шта нељудски. Утолико боље за њега ако му се нуди трагедија коју може да израбљује без икаквог обзира, као што је то убиство 16 радника РТС-а страдалих у поготку НАТО „томахавка“ 23. априла 1999. године.

 

АСАНЖ НЕ ЋУТИ Свака друга прича о гласилима, о пропаганди, о каквоћи телевизијског садржаја, морала би да занеми истог часа када се присетимо тог злочина. Нико од нас који, у непрестаним медијским поделама у Србији, кукумавчемо једни на друге, није остао спржен и згромљен у рушевинама свог радног места које је нечија зверска нарав прогласила легитимним војним циљем. Зато нам људскост налаже да се са дужним поштовањем односимо према најтежем медијском злочину икада забележеном на овим просторима, и према 16 страдалника које је те кобне ноћи пре 15 година бездушно усмртила наредба Веслија Кларка и његових претпостављених. Да, може се расправљати и о томе да ли постоји још нечија одговорност за тих 16 угашених живота, али ако се то ради без икаквог помињања НАТО-а као врховног крвника и виновника злодела – као што то ради Баљак већ деценију и по – онда је реч о беспризорној манипулацији једне трагедије у нечасне, вероватно политичке и дебело плаћене, сврхе.

За разлику од Јанка Баљка, Џулијан Асанж то зна, као што смо видели протекле седмице. Покретач „Викиликса“ дао је видео изјаву београдском издавачу своје књиге Урошу Балову, који је ту изјаву даривао емисији „24 минута са Зораном Кесићем“ на „Б92“. Избор емисије је, да се не лажемо, више него необичан, као и одлука аутора да прилог са Асанжом гурне тек на крај емисије, али да занемаримо сада све то и да се усредсредимо на то шта је Асанж рекао:

„Као што сви знају, пре само 15 година, НАТО је из ваздуха бомбардовао и побио српске новинаре. То је био једини случај да је НАТО признао да је циљано побио новинаре. Јесте, српски новинари били су убијани под Милошевићем, али је српске новинаре убијао и НАТО.“

На први поглед, може да упада у очи то што Асанж помиње српске новинаре који су „убијани под Милошевићем“. Треба, међутим, имати у виду да је Асанж технички у праву: двоје новинара заиста је убијено за време владавине Слободана Милошевића, односно „под Милошевићем“, што не значи да је сам Милошевић или његов режим имао ишта са тим убистима – исто тако се може рећи да је Милан Пантић убијен „под Ђинђићем“, на пример. Такође, ваља држати на уму да истраге о убистима Даде Вујасиновић и Славка Ћурувије још нису завршене, тако да ни Асанж ни било ко други не може са сигурношћу да тврди ко стоји иза тих злочина. Али, оно што свако зна, а само Асанж сме да помене на националној фреквенцији у Србији, јесте да је НАТО побио 16 телевизијских радника у Србији. Нико други, па ни „смели“ и „одважни“ Јанко Баљак, не сме ни да помене НАТО у вези са тим монструозним злочином, почињеним како би се уништио студио из којег су страни дописници слали у свет по НАТО опасне снимке дејства агресорских бомби по Србији.

 

БЕШЧАСНЕ ПОСЛЕДИЦЕ Стога би заиста требало да занеми свака друга прича о гласилима и новинарским правима и слободама, чим дође време да се говори о свирепом убиству 16 радника РТС-а од пре 15 година. Кад оно, напротив: како се помене то убиство, занеми човек који је на дотичном злочину, односно, на прикривању и правдању главног крвника, градио каријеру и згртао славу. Тај човек, Јанко Баљак, способан је само да понавља „Извините, господине“, уколико га суочите са бешчасним последицама његовог рада.

И то је, можда, решење за однос према свима онима који настављају да газе преко мртвих, рањених, прогнаних, Косова и Метохије, Републике Српске, крајишких страдалника, спаљених кућа и цркава… Можда је то начин на који би обичан свет требало да се опходи према појединцима, макар они били и у власти, који, зарад својих уносних лагарија и обмана о „европској будућности“, доливају со на живе ране по ткиву овог народа. На улици, у ресторану или кафићу, у продавници, у биоскопу, где год да их сретнете, јасно и гласно им реците шта мислите о њиховим срамотним гозбама на нашој штети. Када устукну, а то ће им увек бити прва мисао, можда Србија и неће бити слободнија него дотле, али ви хоћете.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Citamo ovaj clanak i umirem od smeha. Ni pretencioznijeg naslova (cuj, „Anatomija straha“) ni nejasnijeg štiva, ni zamuljanijeg motiva. Da li ovaj Miodrag zamera Janku Baljku sto ga nije prepoznao ili sto ga „ne izaziva telesno“ (vec se valjam od smeha) ili mu zamera to sto je napravio neke od najboljih dokumentaraca devedesetih? Ajd sto teskt ima nivo srednjeskolca koji zapisuje svoje iskompleksirane misli u dnevnik a taj dnevnik krije da ga niko ne vidi, nego sta bi ljudima iz Pecata da takav tekst i objave?? Staje ovo? Novinarstvo nije sigurno.




    0



    0
  2. Ovo je tuzan clanak, jer, ovaj „novinar“ je verbalno napao coveka koji se trudi da mu pomogne, jer ga je prepoznao i ne slaze se s njegovom javnom delatnoscu. To je toliko primitivno, neljubazno, nezahvalno i jadno da coveka tera da se zapita sta se dogodilo s ljudima u ovoj zemlji, mislim na one karakteristike koje su dugo krasile coveka sa ovih prostora: otvorenost, zahvalnost, ljubaznost?




    0



    0
  3. Pitam se, čime je ovaj tekst zaslužio da bude objavljen, glupošću, besmislom ili nekulturom, možda svim tim zajedno?




    0



    0
  4. Miodraže,mali vraže,vragu,ha,ha,kako već(mala šala).Čitam tvoje tekstove u „Pečatu“,pa nekad ubodeš temu,nekad ne,i šta,sad se ja ne slažem sa nekim tvojim sočinenijem,i treba da te prepadam po ulici.Ne ide brate.Nije lepo.Mir.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!