Почетна / Друштво /  Ремонт  по мери Устава

 Ремонт  по мери Устава

Пише Владан Петров

Можда ће усвајање новог Статута бити наговештај да у Србији почињу дувати политички ветрови који крепе, а не кидају

Прошлог децембра, после четири године од покретања поступка, Уставни суд је донео одлуку о неуставности најзначајнијих одредаба Статута АП Војводине. Одложивши објављивање одлуке у „Службеном гласнику РС“, Уставни суд је поклонио шест месеци надлежним органима да ускладе највиши правни акт Покрајине са Уставом.

Од пре неколико дана на интернет страници Скупштине АПВ налази се радни текст „Нацрт Статута“. Текст је израдила Радна група коју је образовао надлежни одбор покрајинске скупштине. Да би овај текст заменио важећи Статут, неопходно је да буде усвојен према поступку који је предвиђен Уставом („Статут аутономне покрајине доноси њена скупштина, уз претходну сагласност Народне скупштине“ – члан 185. став 1 Устава) а прецизније уређен Статутом.

„ГЕНЕРАЛНИ РЕМОНТ“ Ако се има у виду лепа правна изрека Валтазара Богишића „Што се грбо роди, вријеме не исправи“, Радна група је требало да напише комплетно нов текст. Она то није учинила, већ је покушала да изврши „генерални ремонт“ Статута. У садржинском смислу, овај нацрт је значајно кориговани Статут од 2009. У формалном смислу, није јасно да ли је то нацрт новог Статута или нацрт измена важећег Статута. Ако се узму у обзир назив текста („Нацрт Статута АПВ“) назив Радне групе (Радна група за израду радног текста Нацрта Статута АПВ) и налог који је она добила на седници надлежног одбора покрајинске скупштине (22. јануара 2014. године) то је радна верзија новог Статута. Овакав закључак ојачава и поступање Радне групе, која је уклањала неуставне, али је мењала и друге одредбе важећег Статута.

Неписано је правило у раду наших државних органа да се образовањем радних група најбоље ствара привид озбиљне активности и ангажмана. У њима се, углавном, расправља, али ништа не одлучује. Често се распуштају без резултата или уз конфузни текст са бројним алтернативама. То се не може рећи за ову Радну групу.

Нацрт Статута, за разлику од важећег, нема дух и тон малог устава са великим амбицијама. То није ни „сецесионистички“ ни „централистички“ акт. У формалном смислу, Статут је подзаконски правни акт, везан Уставом и законима. У материјалном смислу, то је акт „операционализације Устава“ (Ратко Марковић). Тога су се држали писци Нацрта.

Одредбе у важећем Статуту, за које је Уставни суд утврдио да нису у складу са Уставом и које су правно, али и симболично, изражавале елементе државности АПВ, брисане су или преправљане „по мери“ Устава. То су одредбе о грађанкама и грађанима Војводине, географским областима, Срему, Банату и Бачкој, које чине територију Војводине, Новом Саду као главном граду, Војвођанској академији наука и уметности, представништвима у Бриселу и у регионима Европе итд. У новом тексту, грађанке и грађани Војводине су грађани (Србије) у Војводини; АПВ је неодвојиви део Србије и њену територију чине територије јединица локалне самоуправе; Нови Сад је административни центар и седиште покрајинских органа; нема више ВАНУ, али постоје установе Покрајине у области образовања, студентског и ученичког стандарда, науке, културе, физичке културе, здравствене заштите, социјалне заштите и у другим областима, у складу са законом; уместо представништава у регионима Европе и у Бриселу, може се на захтев АПВ образовати посебна јединица у оквиру дипломатско-конзуларног представништва Републике Србије, у складу са законом, која ће представљати, промовисати и унапређивати привредне, образовне и туристичке капацитете АПВ.

[restrictedarea]

ЕЛЕМЕНТИ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА ОСТАЈУ Промене су извршене и у делу који се односи на покрајински систем власти. Према Уставу, Скупштина је највиши орган аутономне покрајине. Остали покрајински органи морају бити њој подређени. Тиме је Устав поставио основе превазиђеног, скупштинског система. Важећи Статут није „слушао“ уставни налог, већ је успоставио варијанту парламентарног система, у којем Скупштина није највиши орган власти. Измењени текст даје Скупштини истакнут положај и поставља извршни орган (највероватније Извршно веће) испод ње. Нема више појединих институција својствених парламентарном систему (нпр. интерпелације, постављања питања поверења од стране Покрајинске владе, изгласавања неповерења Влади, распуштања Скупштине на предлог Владе). Ипак, пажљиво читање овог дела Нацрта показује да су елементи парламентаризма остали (нпр. институција мандатара за састав „Владе“- „кандидата за председника Извршног већа предлаже председник Скупштине (…) а кандидат за председника Извршног већа предлаже кандидате за једног или више потпредседника и за чланове Извршног већа“; јачање Извршног већа у случају неуспелог разрешења председника Извршног већа – „ако Скупштина не усвоји предлог за разрешење председника Извршног већа потписници предлога не могу поднети нови предлог за разрешење пре истека рока од 180 дана“ итд). Скупштински систем и парламентарни систем имају две различите логике. Стога је можда било боље овај део Статута писати изнова.

Савет националних заједница, који је подсећао на Други дом заснован на етничком принципу, замењен је скупштинским радним телом. Предложени су и традиционални српски симболи, застава и грб од 1848. године, који би се користили уз постојећа обележја АПВ.

ВРЛИНЕ И СЛАБОСТИ Спорно је зашто су у овом тексту остале надлежности АПВ кад им ту није место. Изворне надлежности аутономне покрајине, односно „питања од покрајинског значаја“, уређују се, у складу са законом, у областима које су Уставом утврђене (просторно планирање и развој, пољопривреда, водопривреда, шумарство, лов, риболов, туризам, угоститељство, бање и лечилишта итд). Можда је Радна група сматрала да треба уредити и надлежности како би Статут био комплетнији, али је у том делу одступила од његове природе као основног организационог акта Покрајине (у границама организационе структуре коју је одредио Устав).

Одлука Уставног суда, обима једне студије (140 страна) показатељ је спремности државе да стане на пут унутрашњим, квазиинституционалним чиниоцима који теже дезинтеграцији Србије. Тако треба посматрати и Нацрт Статута, који је производ, за наше прилике, неочекивано усредсређеног и ефикасног рада. Овај текст је повратак уставној концепцији територијалне аутономије. То је његова највећа врлина. Његове слабости, у извесној мери последице специфично тешких околности у којима је писан, могу се отклонити до коначног усвајања текста.

Радном групом председавао је Слободан Орловић, професор Уставног права на Правном факултету у Новом Саду. Њега је, као представника науке и струке, предложио ДСС. Странка је убрзо изашла из Радне групе, али је професор Орловић остао. Од времена Слободана Милошевића, професори Уставног права нису били у прилици да, у стручном делу посла, имају тако важну улогу (члан Радне групе је још један истакнути правник, професор Владан Кутлешић). Изгледа да је захваљујући томе, али и подршци председника Скупштине АПВ, Иштвана Пастора, политички хетерогена Радна група успела да превазиђе политичке супротстављености, дајући могућност „праву да продише“ (Слободан Орловић).

На потезу су Покрајинска и Републичка скупштина. Можда ће усвајање новог Статута бити наговештај да у Србији почињу дувати политички ветрови који крепе, а не кидају. Можда ће то бити добар знак да у доба уставних промена, које ће уследити пре или касније, тежња за европским интеграцијама неће надјачати захтев за поштовањем територијалног интегритета државе. А можда је и писац ових редова само подлегао професорској уобразиљи да је супрематија (надмоћност) Устава још увек највиша, надуставна вредност. Ипак, треба јако веровати. Ови дани у православном календару на то нас подсећају и обавезују!

Аутор је професор Уставног права на Правном факултету БУ

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *