Почетна / Преглед / Врли нови порно свет

Врли нови порно свет

Пише Владислав Панов

Овогодишњи ФЕСТ, као ни претходни, није имао велике аргументе, ни нове снаге да до њих евентуално дође. Биће упамћен, можда, по филмовима са прекомерном дозом секса, у скоро свим комбинацијама, чак и оним перверзним. Ако је слоган тврдио да није све црно и бело, филмска понуда минулог Фестивала је оставила утисак да боја није ни било

Судећи по речима које је приликом затварања ФЕСТ-а публици упутио Клаус Едер, председник трочланог жирија задуженог за награђивање филмова из сегмента програма „Европа ван Европе“, ми никако не би требало да будемо инфериорни у односу на напредна схватања, принципе и узвишени новомиленијумски либерални морал новог поретка. Јер, како рече поменути, филм који је те вечери незванично затворио наш фестивал, прошлогодишњи кански победник „Плаво је најтоплија боја“, у Кану је приказан у скоро троструко мањој дворани и тада га је видело око хиљаду и по посетилаца. У Центру „Сава“ је последње вечери ФЕСТ-а тај филм одлучило да погледа чак три и по хиљаде Београђана. Имајући у виду да је значајно бројнија београдска публика поклонила три сата свог живота не би ли гледала уметност промоције нових узвишених идеала и принципа западног просперитетног друштва, остаје само да будемо веома поносни што нас је толико било да Едеру и свету докажемо како знамо да препознамо уметничке вредности у ласцивној порнографској лезбијској авантури главних јунакиња поменутог канског лауреата. Сви су, иначе, били срећни те вечери. И ми и они што су нас посетили. Последњи дани ФЕСТ-а су били врло узбудљиви јер је наш фестивал посетило неколико значајнијих, па и звезданих имена на челу са последњих година стално присутним гостом, Рејфом Фајнсом, коме би ФЕСТ могао да изда и неку врсту плакете за верност. Јер не само да је ове године дошао поново већ нам је довео и звезду свог новог филма „Невидљива жена“, Фелисити Џоунс. Колико је то просечном гледаоцу било привлачно или значајно, сасвим је друго питање. Јер у суштини, чак и са Фајнсовом светском репутацијом, ни овогодишња листа гостију није помогла да публика ужива што су појединци ту а ни да се одавно мршави интернационални статус ФЕСТ-а макар мало поправи. Времешни Франко Неро (јунак домаћег хорора „Мамула“) био је наша овогодишња глумачка „гламур звезда“!? И то ваљда довољно говори о нама…

Мутни прозор ФЕСТ је опет идејно искалкулисан као прозор у филмски свет, чак халапљиво амбициозно, и као врло важна визура савремених збивања у уметности. Као што је од прве године, пре више од четири деценије, био (корак у „врли нови свет“) тај концепт се све до данас упорно понавља. Поглед, међутим, има елитистички смисао, само када је ексклузиван. А већина филмова (погледа) у свет, који одавно није врли ни нови, овогодишњи ФЕСТ је по ко зна који пут у елитистичкој намери оставило на цедилу. Најпре, једноставно нису добри и као такви не заслужују место на фестивалу. Идеја, додуше, која превише дуго стоји иза монтирања репертоара ФЕСТ-а, није да се храбро у „врлом свету“ трага за истинским филмским вредностима, за новинама што потискују хоризонте или се без страха боре за квалитет, већ да се помпезним именима нафилује ударни репертоар. Тако, по присуству нових дела истинских великана седме уметности (Вуди Ален, Полански, Џармуш, Фон Трир, Гилијем, Леконт, Линч, Вајда…) могло би се закључити да је ово био врло успело отворен прозор у филмски свет. Невоља је што је већина поменутих имена у озбиљној стваралачкој кризи, недостатку оригиналности и елана. Као, уосталом, и целокупни културни рад у савременом свету, и овај филмски пати од слабе креативности, неоригиналности и заморне склоности према површности и рециклирању комерцијализованог квалитета. Зато је задатак селектора био да на време препознају такве трендове и супротставе им се, односно да спрече рачунџијско селектовање „на сигурно“ и „низ длаку“. Пуне дворане фестовске публике, која је и даље једина константа верности уметности у овој земљи, не могу бити једини циљ фестивала. Лепо је, наравно, када су пројекције пуне. Али, дирљива оданост публике ипак заслужује много веће поверење организатора у то да ће и неки нови, „врлији“ поглед у „врли нови“ филмски свет бити награђен толико важним интензивним присуством посетилаца.

[restrictedarea]

Нимфоманска вредност Време је комерцијално, капиталистичко, без емоција и искључиво рачунџијско. Закон тржишта таквог времена је једини налогодавац пословних потеза чак и онима који треба да израчунају вредност наших емоција. Њих је ове године провоцирало мноштво наслова − без милости, често и без икаквих скрупула усуђивали су се да нас избоксују суровим ниским ударцима облачећи одежду „важних, уметничких, награђиваних филмова“. Поменути кански победник и „култна“ Фон Трирова „Нимфоманка“ (филм чије су све пројекције на ФЕСТ-у биле распродате) парадигматични су пример поменутог стања у филмском свету а и у фестовском подилажењу таквим односима и вредновањима из увоза. Питање о правим уметничким вредностима, које озбиљан филмски фестивал мора да уме да одгонетне, за наш је ФЕСТ и даље недокучиво, па чак и излишно. Ради се по инерцији и у „низводном“ маниру. Без таласања, односно таласајући, када је оно као овогодишње порнографисање уметности правоверна и правовремена реакција на „светску моду“, репертоарска оријентација према комерцијалном и празном чини да нам и даље фестивал изгледа тако. Уз мршава или никаква пропратна збивања он није чак ни фестивал таштине као већина других слично репертоарски ригидних или изгубљених. Наша је зимска смотра филма тек ревија и даље, барем када је реч о програмима у Великој дворани, дистрибутерских филмова за које постоји највећа вероватноћа да ће их публика поштовати у исплативом броју. Поменута пропратна спољашња мршава дешавања око ФЕСТ-а ове године допуњена су додатно депресивним амбијентом све мрачнијег, суморнијег, празнијег (из њега побегоше чак и чувени „шанерски“ бутици) Центра „Сава“, којега једино, изгледа, никада неће напустити миомирисни задах канализације што дочекује филмске и све остале приредбе чим на главни улаз публика крочи у здање. Дакле, овогодишњи ФЕСТ опет није имао велике аргументе, ни нове снаге да до њих евентуално дође. Биће упамћен, можда, по филмовима са прекомерном дозом секса, у скоро свим комбинацијама, чак и перверзним. Ако је слоган тврдио да није све црно и бело, филмска понуда минулог, четрдесет другог ФЕСТ-а, оставила је утисак да боја није ни било.

О победнику такмичарског програма

Трочлани жири такмичарског дела програма ФЕСТ-а, који је чинила мала али врсна интернационална екипа на челу са немачким гостом Клаусом Едером као председником жирија и двојицом чланова, Гораном Марковићем и Томиславом Курелецом, једногласно је одлучила да силину од две хиљаде евра награде као најбољем филму овог програма додели ауторки Ирам Хак за дебитантски филм „Ваша сам“. Иако је формално ово норвешки филм, пошто је снимљен њиховим средствима и дешава се у овој земљи, реч је о пакистанском делу које управо, као што се може очекивати од некога ко тек улази у свет филма а долази из такве средине, почетнички настоји да у савременим западним друштвима опседнутим културно-политичким коректностима опише како изгледа живот печалбара који не долазе из тако развијених средина. Потпуно је очекивано да су прогресивни и напредни из овог жирија покровитељски и снисходљиво улизички препознали у овом филму нешто „најбоље“. Препун спорих, благо речено досадних и стереотипних деоница о животу Пакистанке, која због усвајања слободних назора западног света бива прогнана из породице свог, пакистанског порекла, наравно заосталих и крајње ригидних схватања, нема баш ничега што би заслуживало било какву награду. И не да није за награду, није ни за гледање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *