Вилхелм Други: Ударити на Србију без оклевања

За „Печат” из Берлина Мирослав Стојановић

Кад цар грди амбасадора: историјски важан документ из политичког Архива немачког Министарства спољних послова настао непосредно после Сарајевског атентата као увертира за избијање Првог светског рата

Година (пре)пуна историје: 2014. На листи важних датума немачког Министарства спољних послова, као актуелни „изазови“ за националну дипломатију, нашли су се: сто година од избијања Великог рата (Првог светског) седамдесет пет година од почетка Другог светског рата, четврт века од пада Берлинског зида и „мирне револуције“ у Источној и Средњој Европи, деценија од великог „скока“ Европске уније на исток.
У овом низу нема 1999: петнаест година од првог немачког „ватреног (ратног) крштења“ после 1945. године и (веома) ангажованог учешћа у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију. Треба ли се чудити (смишљеној) „заборавности“ веома смишљених и педантних Немаца, ако (такође смишљен) заборав наших политичара и званичника, из (пре)велике обзирности према агресорима, упорно потискује и прекрива најтрагичнији догађај из новије српске историје?
Вратимо се немачкој листи. Реч је, каже се у саопштењу Министарства спољних послова, о догађајима који су одлучујуће утицали на судбину националне државе, Европе, али (неки од њих) и читавог света, па (истовремена) сећања на те датуме имају „посебну историјску димензију“. У том контексту, ово министарство „срочило“ је за себе читав низ специфичних „домаћих задатака“, па ће се под ознаком „1914“ бавити промашајима и успесима дипломатије, посебно питањем колико и како пораз дипломатије 1914. утиче на актуелну спољну политику, на извлачење историјских поука, помирење и европску будућност.
Документ месеца Министарство је извукло из политичког Архива оригиналан документ, означен као „документ месеца“, који се непосредно тиче (ондашње, али и данашње) Србије и представило га јавности на свом сајту, под насловом „Сарајевски атентат“, 25. фебруара. Реч је о депеши коју је немачки амбасадор у Бечу Хајнрих фон Чиршки унд Бегендорф, поводом атентата на Франца Фердинанда (28. јун 1914. у Сарајеву) послао 30. јула 1914. године канцелару Рајха Теобалду фон Бетман- Холвегу. За историчаре је, не само наше, у јеку обнављања све жешће, и контроверзне, расправе о кривици за избијање Првог светског рата, важан податак: оригинални документ објављен је са неколико реских, и веома говорљивих, руком исписаних коментара цара Вилхелма Другог, коме је депеша промптно била прослеђена.
Депеша је послата из Беча 30. јуна. У њој је амбасадор пренео канцелару Рајха да му је гроф Леополд Берхтолд (аустроугарски шеф дипломатије) рекао (тога дана, кад је депеша послата) како све упућује на закључак да конци завере чија је жртва био надвојвода Фердинанд вуку у Београд. И да је тако добро смишљена: нађени су сасвим млади људи за извођење атентата како би били само благо кажњени. (Цар је, уз ову опаску о евентуално благој казни, написао: „Надајмо се не!“).

[restrictedarea]

Сад или никад Амбасадор је јављао да му је министар говорио „с огорчењем“ о српском понашању у том контексту. Пренео је канцелару како је, више пута, и то од озбиљних људи чуо да се са Србима треба коначно и одлучно разрачунати. (Цар: „Сад или никад!“) Најпре ће им се (Србима) поставити низ (ултимативних) захтева а ако их не прихвате, уследиће удар.
„Ја користим сваки повод да мирно, али веома наглашено и озбиљно упозорим да се треба клонити исхитрених корака“, написао је амбасадор, уз објашњење да би се, пре свега, морало бити начисто с тим шта се хоће. Он је, каже, до сада слушао (само) сасвим нејасне, емотивне изјаве. Требало би веома пажљиво одвагати шансе за било какву акцију и имати у виду да Аустроугарска није сама на свету. Поред обзира према савезницима, требало би проценити укупну европску ситуацију. Посебно држање Италије и Румуније „у свим питањима која се тичу Србије“.

Царски арогантно Амбасадорова упозорења званичницима у Бечу наљутила су Вилхелма Другог који је, царски арогантно, на маргини, одсекао: Ко га је (амбасадора) за то овластио? То је врло глупо! Схвата ли он да је то искључиво аустријска ствар шта ће о свему овоме мислити и учинити. Могло би се (на основу амбасадорове уздржаности) протумачити, ако би нешто кренуло како не ваља, да Немачка није хтела да се казни Србија. Чиршки би требало да се отараси тих бесмислица. Са Србима се треба разрачунати, и то ускоро. А уз амбасадорову опаску да се мора повести рачуна о држању Италије и Румуније, у конкретном (српском) случају, цар је записао да се то „ само по себи разуме“ и да је то општепозната ствар.
У депеши коју је послао из Беча Министарству спољних послова у Берлин амбасадор демантује новинске извештаје да је аустроугарска влада већ захтевала од српских власти да покрену истрагу против атентатора. Такав корак до тог тренутка није учињен. Хоће ли уследити касније, зависи од тога да ли ће овдашња истрага доћи до заиста опипљивог материјала против Београда.
Неколико дана касније, амбасадор Чиршки је напрасно „заборавио“ своја упозорења званичницима у Бечу да не треба брзоплето реаговати. По царском налогу и инструкцијама, у разговору 8. јуна 1914, притискао је Берхтолда да Беч што пре предузме „акцију против Србије“. Немачка не би могла да разуме, пренео је царево упозорење, ако би се пропустила (ова) шанса за напад на Србију. Даље одлагање би се у Немачкој схватило као „знак слабости“.
Овај амбасадор је, иначе, припремио Берхтолдовом наследнику у аустроугарском Министарству спољних послова Штефану (Иштвану) Буриану 1915. године предлог да се, између осталог, Италији уступе Трентино и неке мање области уз услов да се обавеже на неутралност и монархији „ослободе руке“ на Балкану и према Русији. Немачка би пак као награду добила делове Пољске. Уступање ових територија би уследило тек после окончања рата и победе у коју се, и у Бечу и у Берлину, још веровало.
Сугестивно дејство атентата На сајту немачког Министарства спољних послова појавила се, уз текст депеше с почетка овог текста, очигледно ненамерно (факсимил је истргнут из збирке докумената) и, такође интересантна, информација: Канцелар Рајха је, као „одговорни царев саветодавац“, инсистирао да кајзер не путује у Беч на сахрану Франца Фердинанда. Плашио се за његов живот, пошто атентати „имају сугестивно дејство на злочиначке елементе“.
У години у којој се, иначе, очекује читава поплава књига посвећених Првом светском рату, посебну пажњу јавности изазвало је, како се у овдашњим медијима једногласно констатује, „мајсторско“ „монументално“ и „свеобухватно“ (ово последње, бар по броју страница, 924 очигледно јесте) дело Херфрида Минклера „Велики рат“. Књига је дочекана као прво тако свеобухватно историјско дело с овом темом у Немачкој после готово четири деценије.

Рат као пораз демократије Разлог за еуфорично медијско аплаудирање овој књизи могао би да буде, поред њене, очигледно неспорне, документарности, и у чињеници да Минклер релативизује (искључиву) немачку кривицу за избијање Првог светског рата, коју је још 1961. изричито констатовао чувени хамбуршки историчар Фриц Фишер. Фишер је, да подсетимо, на основу темељитог истраживања, закључио, и саопштио, да се Немачка озбиљно припремала за рат, да га је по сваку цену хтела, из експанзионистичких разлога, и да је Други светски рат представљао континуитет милитаризма у немачкој спољној политици.
Фишеров став о немачкој кривици је, и међу немачким историчарима, био дуго, све доскора, преовлађујући и неспоран. Сада су у оптицају, опет, нове контроверзе и оспоравања Фишерове истине. Минклер је у неким кључним ставовима у сагласју са тезама аустралијског историчара Кристофера Кларка, чије је (спорно) дело „Месечари“ у Немачкој постало бестселер.
И један и други, наиме, релативизују превасходну немачку кривицу за избијање Првог светског рата, додељујући је и осталима, у Кларковом случају, посебно Србији. И један и други констатују да су европски политичари тога доба „преспавали“ ситуацију и да су следили догађаје „без маште и храбрости“ (Минклер).
Рат је, дакако, био пораз дипломатије. За Минклера је, међутим, централно питање: да ли се немачки Рајх, како тврди Фишер, систематски, и дугорочно, припремао за рат, или је улазак у рат представљао брзоплето учињену грешку. Минклер је ближи другом ставу. Тврди да је Немачка ушла неспремна у рат: није имала довољно муниције ни довољно трупа за вођење офанзивног рата.

Пораз на Марни Стратешки план Немачке, такозвани „План Шлифен“, назван по његовом творцу, начелнику Генералштаба Алфреду фон Шлифену (сачинио је стратешки план, по налогу цара Вилхелма Другог, још 1905.) брзог освајања Француске (за 39 дана) пропао је немачким поразом на Марни већ у септембру 1914. године. Предвиђао је експресно „гажење“ неутралности Белгије и Луксембурга, капитулацију Француза и пребацивање армија на Источни фронт, против Руса, с чијом спором мобилизацијом се рачунало. Превидео је, међутим, неочекивани отпор који су немачким трупама пружили Белгијанци, није рачунао с уласком Велике Британије у рат, иако је Лондон био гарант белгијске неутралности. Застој је омогућио Французима да, железницом, пребаце трупе из Алзаса и Лорене, а Русима (углавном) довољно времена за мобилизацију.
Херфрид Минклер види кривицу за избијање Првог светског рата у серији „бланко чекова“: немачког Аустријанцима, руског Србима, францускиог Русима. Уз тврдњу да се „кључ рата“ налазио у – Петрограду: руска мобилизација (иако се зна да је текла споро!) учинила је, наводно, да ствар у своје руке у Берлину преузме Генералштаб, а не влада.
Оправдава Немачку и кад је реч о њеној милитаризацији. То уопште, тврди Минклер (према немачким медијима) није била „немачка посебност“. Русија је имала бројнију армију, Француска, такође, респектабилну. Одлучујући је, међутим, био исконски страх Немачке која је била „опкољена непријатељима“. Страх од губитничког рата на два фронта условио је стварање офанзивног ратног плана, преточеног у већ споменути Шлифенов план, који је рачунао с избацивањем „из игре“ најпре Француске, а потом, уз снажан удар, целином војске, Русије.

Жал за изгубљеном приликом Немачка историчарка Аника Момбауер из Велике Британије разлог за ескалацију фамозне Јулске кризе у рат види у Бечу и Берлину: тамо је рат, каже, свесно планиран, као што је прорачунат и ризик уласка у рат, бар када је реч о рату између Аустроугарске и Србије. Она подсећа да је ратоборни начелник аустријског Генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф у Сарајевском атентату видео добродошао изговор за сукоб са Србијом. И он је, као његов немачки колега Хелмут фон Молтке „жалио за изгубљеном приликом“ да се са Србијом (још) 1909. „сведу рачуни“. Аустријски изасланик гроф Хојос добио је 5. јула у Берлину уверавања немачког цара Вилхелма Другог да ће Немачка у „свођењу рачуна са Србијом“ у потпуности подржати Беч, уз царево инсистирање да се „ништа не одлаже“.

Симбол бесмисленог рата Минклер, иначе, верује да је, после немачког пораза на Марни у јесен 1914. и застоја на фронтовима у 1915, била прилика да се склопи примирје. Замајац ратнохушкачке пропаганде, покренут почетком рата, био је, међутим, одвише јак. Сви су били за мир, али за „победнички мир“, а победника још дуго неће бити на видику. Настављао се један бесмислени рат, који ће однети двадесет милиона жртава.
Најупечатљивији симбол бесмислености, по Минклеру, јесте Верден: на малој територији (мање од триста квадратних километара) вођена је најдужа (од 21. фебруара до 19. децембра 1916.) и најкрвавија битка (320 000 погинулих Француза, 280 000 Немаца, пола милиона рањених на обе стране) Првог светског рата.
У приказу Минклерове књиге, најутицајнији немачки политички дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, кад је реч о утицају Првог светског рата на актуелна збивања, спомиње став немачког политиколога да још нису искључени конфликти на Балкану. Он у спречавању могућих балканских сукоба види посебну обавезу и одговорност Европске уније.
На глобалном плану, сматра да може доћи до кинеско-америчког конфликта: Кину, наиме, види као велику силу што се наоружава, у позицији у којој се налазила вилхелминска Немачка на преласку у двадесети век.

[/restrictedarea]