Велика српска кладионица

Пише Никола Врзић

Србија у недељу гласа на изборима чији се победник унапред зна. Али победа је СНС-а, после читаве предизборне кампање у којој се понајвише говорило о економији а да о економији није речено баш ништа, и једино што заправо може да се предвиди да ће Србији донети њен недељни избор. Све остало, од питања ко ће ући у Скупштину Србије, преко будућег састава владајуће коалиције па до онога што изгледни победник намерава да нам уради у годинама што следе, остаје под великим знаком питања

На интернету је ових дана освануо непотписан сајт velikaizbornatajna.com који тврди да је – „шокантно“ – открио „тајни план СНС за освајање апсолутне власти у Србији!“. Оно што следи испод овако помпезне најаве није нимало шокантно и још мање представља тајну, али јесте згодан подсетник на замку која се крије у избору који ћемо начинити у недељу 16. марта, на ванредним парламентарним изборима у Србији. Није реч о замци коју су осмислили неки мрачни умови из СНС-а, већ о замци уграђеној у сам изборни систем, по коме се – да упростимо – гласови странака које су остале испод цензуса донтовски пропорционално преливају странкама које су цензус прешле, што ће рећи да највеће међу њима пролазе кудикамо боље од осталих. А како ће – по свим прогнозама – Српска напредна странка у недељу победити како нико пре ње поодавно није, компликовани Донтов систем расподеле гласова и посланичких мандата за победника ће радити и више него икада раније, и разлику ће у његову корист учинити убедљивијом него што она то у ствари и јесте. Што значи да би СНС врло лако могао да освоји натполовичну већину у Скупштини Србије иако није добио више од, рецимо, 44-45 одсто гласова на изборима; а да ли ће се то заиста и десити, понајвише зависи од броја и резултата странака које су остале испод цензуса. Наизглед парадоксално, али, што их буде више и што више гласова буду освојиле а да цензус ипак не прођу, то ће СНС проћи боље, што у крајњој консеквенци глас за ма коју од тих странака заправо претвара у глас за Александра Вучића и његову странку.

ЕКОНОМИЈА БЕЗ ЕКОНОМИЈЕ Тако да и о томе треба размишљати у недељу 16. марта. И камо лепе среће да је ово и једина замка с којом се суочавамо пред надолазеће парламентарне изборе. А главна се замка састоји у томе што не знамо ни за кога гласамо – због доследне недоследности највећег дела српске политике – а ни зашта гласамо, будући да су, са изузетком ДСС-а на који смо указали у прошлом броју „Печата“, све остале странке које ће ући у парламент своје економске програме, у кампањи којом је доминирала економија, сакривале још пажљивије него што крију своје финансијере. С том разликом што основано сумњамо да финансијере стварно имају, док опипљивих доказа о постојању њихових економских програма заправо и нема.
И није узрок томе само чињеница да нашу економску политику ионако неће кројити сами већ ће то чинити под диригентским надзором Брисела и ММФ-а до последњег долара који буду могли да позајме за наш рачун, већ су – том необавезујућом тишином око конкретних потеза које намеравају да повуку – себи дали простора да причају шта год им падне на памет а да притом може да им прође код лаковерног народа. Што је најгоре, и проћи ће.
Ивици Дачићу, лидеру СПС-а који се пред ове изборе досетио да постане борац против отпуштања и заштитник радних људи и грађана, пензионера и остале сиротиње, проћи ће (и) ова политикантска рачуница иако је у последњих шест година био једина константа у две владе које су нас задужиле за скоро 13 милијарди евра, а притом створиле армију гладних од барем 300.000 људи који су у том периоду отпуштени. Проћи ће и СНС-у борба за доношење 20 – беше ли их до пре неки дан 21? – реформских закона, премда не успесмо да пронађемо функционера СНС-а који зна барем да их наброји; има их, додуше, који тврде да Александар Вучић то уме, али ми смо успели само да детектујемо успех Зорана Бабића, шефа посланичке групе напредњака у досадашњем сазиву Скупштине Србије, који их је набројао пет: „Променићемо законе о раду, осигурању, планирању и изградњи, канцеларији за брзе одговоре, о државним службеницима, и још пуно закона.“ Пролази кроз наше уши и бушне џепове и економска мисао Бориса Тадића која се углавном састоји у тврдњи да нас Дачић – Вучићева власт задужује још брже од његове, и „посао“ Чедомира Јовановића иако би Законом о утврђивању порекла имовине понајпре требало утврдити на какав он то тачно посао мисли, док се идеја (онога што је остало од) ДС-а о успешној економији ваљда своди на банковне рачуне Драгана Ђиласа, пошто другу идеју од њих – забављених кампањом која им се свела на нападе на Вучића и позивање на Зорана Ђинђића – нисмо имали прилике да чујемо. А Млађан Динкић и његов УРС нас у овом изборном циклусу – после хиљаду евра од акција и неолибералног убијања Србије отвореним тржиштем без правила која би ограничила пљачку – сада маме државним протекционизмом, субвенцијама и бесплатном ужином пошто је захваљујући досадашњим Динкићевим рецептима од редовног доручка, ручка и вечере добар део Србије већ одустао, и то не због очувања добре линије.
Да, огољено и жестоко лицемерје које својом баналношћу затире и последње упорне остатке смисла у беспућима српске политичке клептократије.

[restrictedarea]

УПОТРЕБА ЂИНЂИЋА А кад смо већ код лицемерја, овогодишњи 12. март пружио је прилику свим самозваним наследницима покојног премијера Србије Зорана Ђинђића да се за потребе овогодишње предизборне кампање окористе његовим именом и украденом баштином. Колико је то, само, беспризорје било кад је сред свега онога што смо ове среде видели Борис Тадић испао најсведенији; он је само, скрушен за ту прилику, положио цвеће на Ђинђићев гроб. Чедомир Јовановић, кога је пре само неколико дана Душан Михајловић пред судом раскринкао као човека који је тражио ослобађање Душана Спасојевића Шиптара из затвора 2001. године, предводио је „Шетњу за Зорана“, све са Ненадом Милићем поред себе, иако је Ненад Милић, заменик министра унутрашњих послова у време атентата, по сведочењу Владимира Бебе Поповића знао да Спасојевићеви Земунци припремају атентат на премијера, а није наредио да се подигну мере безбедности којима би атентат, онако како је извршен, био спречен. А шта тек рећи за уплаканог Зорана Живковића са листе Драгана Ђиласа, који је, када је после атентата постао премијер, Ђинђићеву политику – од Косова па до фабрика цигарета у Нишу и Врању – окренуо наглавачке? Но, о убиству Зорана Ђинђића, па и о ономе што се често назива „политичком позадином“ његовог убиства, Србија ће ускоро имати прилику да чита, детаљно и документовано, у књизи „Трећи метак. Истина о убиству Зорана Ђинђића“, коју пишу Милан Веруовић, премијеров телохранитељ који је и сам тешко рањен у атентату, и потписник овог текста.
Али вратимо се сада причи о изборима. Велика српска изборна кладионица говори да је уверљива победа СНС-а сасвим изгледна, при чему напредњацима Вучић сад задаје задатак да освоје и натполовичну већину у парламенту; да ли је реч о остварљивом циљу или је пак у питању позив члановима странке да се не опусте јер унапред знају да су победили, знаћемо тек у недељу увече. Дачић и његова коалиција, осокољени политичким лупинзима од којих су, против закона гравитације, само ојачали, сада делују самоуверено јер им је друга позиција – иако нисмо сасвим у стању да схватимо на основу чега – сигурица, како то Дачић рече својим кладионичарским жаргоном којим опсењује лакомислену рају; док је Тадићев ДС 2008. године тријумфовао захваљујући лакомости српских бирача који су, после неколико година све бољег живота, поверовали у његово обећање још бољег још брже, а Вучићев (тада и Томислава Николића) СНС победио 2012. играјући на карту наде тих истих бирача у тек нешто боље и праведније сутра, Дачић и његови предизборни левичари сад своју наду полажу у страх бирача од још горег сутра.
У парламент ће ући и ДС, уз питање колико ће се у том процесу уласка олупати у односу на изборе 2012, и ДСС који – иако му није успело да осталима у кампањи наметне и нешто политике да се о њој расправља аргументима – гаји опрезну наду да ће на овим изборима остварити бољи резултат него на претходним. Анкете кажу да ће цензус сигурно прећи и листа Бориса Тадића, али они су још зелени и своју снагу тек треба да докажу, тако да спрам његовог резултата извесна здрава доза скептицизма ипак није сасвим наодмет.
Свима осталима се, у најбољем случају, предвиђа грчевита, неизвесна и више или мање узалудна борба за цензус. Најближи му је, поново, Чедомир Јовановић са својим ЛДП-ом, коме би појачање у виду Моамера Зукорлића могло да се обије о главу, уосталом, баш као и отворено набацивање Александру Вучићу да га прими у будућу владу, које је заправо и представљало окосницу његове предизборне кампање све док му није свануо 12. март и „Шетња за Зорана“. Динкићу, до сада често потцењиваном у предизборним испитивањима јавног мњења, сада се дају и значајно мање шансе него иначе, и нико неће бити изненађен, а кладионице понајмање, ако му цензус овог пута – боље икад него никад – измакне. И један и други су, притом, добили неочекиваног такмаца који се обраћа углавном истом, мазохистички настројеном бирачком телу које жуди за суровим реформама по сопственим леђима, екс министру привреде Саши Радуловићу, који шанси да пређе цензус има утолико што учествује на изборима, али би са својим процентом-два освојених гласова могао да жестоко помрси рачуне макар једноме од ове двојице. Ако то учини, збиља, што се њега тиче, доста је било, с тим што га профилисање као Вучићевог противника и оштрог критичара чини конкурентним и Драгану Ђиласу, који је то постао тек када је смењен са места градоначелника Београда.
На другој страни политичког спектра, СРС и „Двери“ имају подједнако тежак задатак да понове макар и сопствени резултат са претходних избора, на којима им је за по свега неколико десетина хиљада гласова цензус остао предалек. Што због објективне медијске запостављености – на коју се иначе жали и Саша Радуловић – што због чињенице да нису успели да произведу убедљивог лидера после Војислава Шешеља, Томислава Николића и Александра Вучића (када је реч о радикалима) што због неуспеха у формулисању јасне политичке платформе када је реч о „Дверима“, неће бити превелико изненађење ако – противно својој вољи, али систем је такав – постану део оне замке о којој смо говорили на почетку текста.

БОРБА ЗА ПАРТНЕРА Али све је ово само занимљива предизборна кладионица, од које ће нам после 16. марта додуше зависити животи, али која ће се и окончати у недељу увече. А тек онда предстоји прави окршај: борба за улазак у нову владу. Илити борба за Вучићевог партнера, пошто вероватно ни он сам не верује да би сви остали заиста хтели и могли, све и ако би хтели, да се удруже против њега једнога. Тако да ће заправо он један бити у позицији да бира између њих осталих.
Иако потпредседница СПС-а Славица Ђукић Дејановић самоуверено најављује да ће њена партија „поново бити део власти“, Дачић је у финишу кампање изненада почео – додуше, устежући се од жешћих речи – да се представља као једина алтернатива СНС-у (он, као, левичар, они, као, десничари), чак поручује и, самоуверено или блеферски, „нисам ту да будем пратиља СНС-а“, и велико је питање да ли је нова коалиција СНС-а и СПС-а тако свршена ствар како би то Ђукић Дејановић желела. Тим пре што је СНС, такође у финишу кампање, упадљиво кренуо да насрће на СПС-ПУПС-ЈС-ово пензионерско и јужносрбијанско бирачко тело, а Александар Вучић је дан пред завршетак кампање и отворено оптужио „високе функционере“ СПС-а за неопростиви грех: да су „штитили (Мирослава) Мишковића или његове ближе сараднике, попут Драгана Ђурића… Могли сте током кампање да видите како расте подршка Мишковићу. Прво се јавио Шутановац, па Стевановић из Крагујевца, па се јављао Ружић. Увек су се јављали потпредседници, зато што су те партије морале да докажу лојалност Мишковићу.“ А додајмо свему томе и неугодно сведочење Бранка Лазаревића, некадашњег шефа Дачићевог кабинета, о везама са наркокланом Дарка Шарића, којим је Пандорина кутија тамне стране српске политике напокон отворена, и са нестрпљењем ишчекујемо, обрађујући оно што је досад доспело до јавности, шта ће из ње још изаћи…
Тако да је Дачићев опстанак на власти заправо поприлично неизвестан, а такав је и мимо свега побројаног већ и зато што ће Дачић у новој скупштинској већини бити заменљив, што његову цену у старту чини далеко мањом него што је била 2008. и 2012. Распоред снага, моћи и утицаја се за ових шест година, односно четири године заправо толико променио да је од најпожељнијег партнера, кога нико није нападао ни 2008. ни 2012. јер је с њим желео/морао у коалицију, Дачић је сада постао омиљена мета свих осталих претендената на његово место, Ч. Јовановића и Б. Тадића пре свих. У недељу увече ћемо видети како ће се овако измењена позиција одразити на његов резултат, премда су се његови бирачи досад показали запањујуће имуним на све рационалне разлоге за гласање против Дачићевог СПС-а.
Како је Вучићева потпредседница Зорана Михајловић још на почетку кампање одбацила ДСС као могућег партнера због ДСС-ове непоткупљиве (влашћу) антиевропске оријентације – што значи да је та коалиција могућа само у случају нове СНС-ове преоријентације, која је пак могућа само у мери у којој је неискрена његова тек усвојена еуРОПСКА реторика – СНС-у на располагању остају још Борис Тадић и Чедомир Јовановић, наравно под условом да пређе цензус као што је навикао. Е, сад, како би странка која је лавовски део своје популарности изградила на хапшењу Мирослава Мишковића – СНС – оправдала коалицију са странком коју води „адвокат Мирослава Мишковића, чувени пропали политичар Чедомир Јовановић“ који је (саопштење СНС-а од 6. децембра 2012.) „још једном показао да се бави политиком искључиво због пара које добија од Мишковића и ни због чега другог“, остаје нам да нагађамо. Као што нестрпљивом ишчекивању препуштамо и оправдавање могуће (изгледне?) коалиције са Борисом Тадићем, не само зато што је СНС своју прилику да дође на власт добио баш зато што се представљао као алтернатива власти персонификоване у Борису Тадићу. Правдање коалиције са Тадићем ће, међутим, бити још и теже због докумената којима нас је „Политика“ запљуснула у недељу па у среду, а која су показала како је Демократска странка Бориса Тадића, Микија Ракића, Душана Петровића, Снежане Маловић, Слободана Хомена, Бошка Ристића… кадрирала у српском правосуђу, и уз помоћ својих партијских апаратчика и тајне полиције правила спискове подобних и неподобних судија и тужилаца. Па како ће СНС са таквима у отварање Поглавља 23 и 24 о независности правосуђа и људским правима?!
Што ће рећи да је пред Вучићем заправо избор између лошег и још горег, и за свој ће избор он и сносити последице. Али пред избором је и Србија, и питање је хоће ли она имати снаге да истрпи последице избора који ће направити у недељу 16. марта. И зато гласајте паметно, јер је сасвим могуће да ћемо прилику да изборима нешто поправимо добити тек за четири године.

[restrictedarea]