Урна за српски Пантеон

Коме смета национална културна вертикала

Пише Невенка Стојчевић

Иако је Никола Тесла у тестаменту написао да жели да буде сахрањен по православном обреду, вест да је потписан Споразум о сахрани земних остатака узбуркала је у Србији духове који будно мотре на померање урне са Теслиним пепелом, док је – тамо далеко, преко океана – натерала чланове Теслине научне фондације у Филаделфији (САД) да сазову хитну седницу Управног одбора не би ли осујетили  нашу државу и Српску православну цркву у намери да остваре наум из поменутог споразума

Дешава се, господо, да човек удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се ја занимам, покаткад сметне с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али, тога господо код мене никада није било. Надам се и да неће и не може никада ни бити… Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора где се испитивањем бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подигнете славу Српства у свијету.
Овако је београдским студентима 2. јуна 1892. године у Капетан-Мишином здању, за једнодневне посете престоници, говорио српски геније, Никола Тесла, један од највећих умова човечанства.
Данас, 122 године после једине његове посете Београду, вест да је потписан Споразум о сахрани земних остатака Николе Тесле у Србији је узбуркала духове који будно мотре на померање урне са његовим пепелом. А тамо далеко, преко океана, натерала је чланове Теслине научне фондације у Филаделфији (САД) да сазову хитну седницу Управног одбора да би се договорили како државу Србију и Српску православну цркву да спрече у науму. И, наравно, директор ТНФ Сем Мејсон хитно је писмом затражио од председника Барака Обаме да се Америка укључи у решавање питања сахране свог држављанина. Као да је, забога, и овим чином угрожен амерички национални интерес у Србији.

„МОЈА ВЕРА ЈЕ МОЈА СНАГА“ Да ли је сахрана земних остатака Николе Тесле заиста амерички национални интерес, или није, показаће се ускоро. Тачније, када видимо да ли ће бити остварен Споразум о преношењу урне са пепелом из Музеја Николе Тесле у порту Храма Светог Саве, који су потписали Српска православна црква, односно Његова светост патријарх српски Иринеј, министарка енергетике Зорана Михајловић (испред владе Србије у техничком мандату) и Синиша Мали, као представник привремених органа Града Београда. Засад је видљиво да идеја о сахрани Теслиних посмртних остатака по српској православној традицији озбиљно забрињава „групе научника и поштовалаца Николе Тесле“ који су се великом брзином организовали на друштвеним мрежама и на Фејсбуку креирали страницу под називом „Оставите Теслу на миру“. Они, заправо (и – надамо се!) не знају да Тесла нема мира од оног тренутка када је његово тело, неколико дана после упокојења на Божић 1943. и сахране по православном обичају, супротно његовој жељи ексхумирано и спаљено.
„Тесла је у тестаменту написао да жели да буде сахрањен по православном обреду а да на вечни починак буде испраћен са Србијом у срцу, уз песму ‚Тамо далеко‘. Опело Николи Тесли у Њујорку служили су протојереј Душан Шуклетовић и прота Милан Мрвичанин.
Противно његовој изричитој вољи из тестамента, неколико дана после сахране тело је извађено из гроба и кремирано. Теслин земни прах се данас држи у кугли, као на каквој изложби. Само још фали да неко куглу украде, па да наша срамота буде потпуна. Сматрам да српски народ треба да прах Николе Тесле достојно, како је било и по његовој вољи, у земљу сахрани. Најдостојније место да у њему земаљски прах Николе Тесле почива јесте Храм Светог Саве на Врачару“, каже за „Печат“ др Божидар Раденковић, редовни професор Факултета организационих наука Универзитетa у Београду, који је објавио велики број научних радова о Тесли, говорио на конференцији поводом 120 година од јединог Теслиног доласка у Београд и био један од иницијатора поновног покретања приче о сахрани Теслиних земних остатака.
Раденковић подсећа да је Никола Тесла рођен на Видовдан 1856. године (10. јула по Грегоријанском календару). Син Милутина, православног свештеника и мајке Георгине, Ђуке, рођене Мандић.
„Ујак Николе Тесле је био митрополит дабробосански Николај Мандић. Никола Тесла је у младости често оцу на Литургији саслуживао. Приликом своје прве посете Лици 1889. године свештенику Ђурђу Орићу говорио је: ‚Моја вера је моја снага‘. Ивану Мештровићу је рекао: „Од детињства па до старости молио сам се Богу на коленима.“ Јовану Дучићу је у дубокој старости у писму написао: ‚Свети Никола и Ви сте моји најбољи пријатељи‘. Године 1938. био је кум Храма Светог Саве у Илиноису. Исте године је постао почасни председник Српске црквено-школске општине у Њујорку. Сваке године је славио Ђурђевдан, своју крсну славу. О томе сведочи обимна преписка са родбином. Проналаске је објављивао о верским празницима. Групу најзначајнијих патената објавио је на Михољдан. Величанствену победу у ‚рату струја‘ против Едисона однео је на дан крсне славе. Био је српски патриота. Рецитовао је ‚Горски вијенац‘ из главе. Волео је гусле. Преводио је српске епске народне песме и песме чика Јове Змаја на енглески језик и издавао их. Својим родитељима је као захвални син подигао достојне надгробне споменике. За материјалне вредности није марио“, закључује Раденковић.
Професор Београдског универзитета др Драган Раденовић, вајар чије је најновије дело Теслин крст висок око четири метра и представља мудрог Теслу у поодмаклом добу, каже да митрополит Амфилохије Радовић скулптуру жели да постави испред новог Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
„Већ је направљен постамент, чека се да скулптура буде изливена у бронзи и да о неком значајном датуму буде постављена. Али, једнако је важно да Тесла заједно са Светим Савом сада буде на Врачарском платоу, јер то ће симболизовати паљење светитељевих моштију у Београду и научникових у Њујорку. Од наших времешних емиграната у Америци чуо сам да је Тесла цео свој живот сматрао Литургијом и зато мора да буде достојно сахрањен као сваки хришћанин“, напомиње Раденовић.

[restrictedarea]

ПОКУШАЈ „ОБЕСРБЉЕЊА“ Међутим, на друштвеним мрежама у Србији доводи се у питање и Теслино српско порекло и верска припадност. У ту сврху помињу се његове реченице: „Поносим се својим српским пореклом и хрватском домовином“ и „Ја нисам верник у изворном (ортодокс) смислу“ коју је изјавио за лист „Либерти“ 1937. године.
„Покушај да Теслу обесхришћане и обесрбе догодио се већ три дана после његове смрти, када су кости ископане и кремиране супротно православној вери и његовој жељи. Од Драгана Јанковића и наших старих емиграната чуо сам да је Тесла кремиран на изричит захтев Саве Косановића, његовог сестрића, који је био афирмисани и веома утицајни масон у САД тога времена, те је масонска идеја универзума била пресудна да се то догоди“, наводи Раденовић који је, пишући докторску тезу, дошао до Теслиног рада и касније на позив секретара Теслиног меморијалног друштва у Њујорку, господина Вуковића, постао његов члан и био озбиљно укључен у рад на Теслиној заоставштини.
Извор „из друге руке“, како је себе у разговору за „Печат“ представила госпођа Милица Швоб Радошевић, такође указује на значајну улогу Саве Косановића у постхумним догађајима везаним за Николу Теслу.
„Мој покојни супруг, Никола Радошевић, професор на Академији визуелних уметности, секретар Друштва ‚Никола Тесла‘ и главни уредник часописа ‚Тесла‘ у Београду, пренео је 50-их година урну са пепелом Николе Тесле из Америке у Југославију на захтев Саве Косановића. Са урном је била и Теслина лична заоставштина, рукописи и друге ствари које су после смрти нађене на тавану хотела ‚Њујоркер‘ где је живео. Али, Николи је током преноса ствари било забрањено да се приближава коферима, па је тек касније био у прилици да код Косановића прегледа Теслине записе. Нико од њих није знао да ли су они комплетни, или су неки у међувремену нестали. Никола је био и уредник јединог двоброја часописа ‚Тесла‘ 1954. године, који је одмах престао да излази из непознатих разлога. Сећам се и да је причао о фотографијама Тесле са младим краљем Петром, али све су то биле личне Теслине ствари и никога оне нису угрожавале“, присећа се гђа Швоб Радошевић.
Она, такође, каже да је Тесла председнику владе Шубашићу писао да је он „српскога рода из хрватског народа“, али истиче да је, упркос томе, био истински православни хришћанин рођен у Аустроугарској.
„Видим да Србија нити у једној области нема национални програм, па тако ни у области заштите имена и дела својих великана. Никако не могу да прихватим ту задртост о очувању урне у музеју, јер хришћанској вери и традицији српског народа не приличи да човекове земне остатке не сахрани у земљу“, наглашава гђа Швоб Радошевић.
Братислав Браца Петковић, доскорашњи министар културе и председник Заједнице музеја науке и технике, подсећа да су иницијативу о сахрани Теслиних посмртних остатака покренула избегличка удружења још 2006. године а сада ју је патријарх Иринеј обновио.
„Кућа Ђорђа Генчића у Крунској улици није музеј, нити је грађена са том сврхом. Урна са Теслиним пепелом ту је донета 1957. и сад је скрајнута у просторију величине шпајза, или у најбољем случају девојачке собе. Први сусрет са урном у мени је изазвао нелагоду, не можете земне остатке човека да држите у кући. Али, извесни кругови већ толике године не желе да буде достојно сахрањен. Они би били најсрећнији да урну поклонимо Хрватској, да она осване на Каптолу, јер у Смиљану сигурно не би, пошто би то била потврда о Теслином српском пореклу. С друге стране, нама се не дозвољава да чином сахране каква доликује Тесли као најумнијем човеку на планети, ту поред Светог Саве, поправимо слику о себи и покажемо да смо озбиљан народ. Ту, поред земних остатака Светог Саве. Онима који се хватају за чињеницу да је он светски човек, а не српски, ја кажем: ‚И Њутн је светски, али ено га у Вестминстерској катедрали, као и Мајкл Фарадеј‘. Они су направили свој пантеон, прославили светску науку, али нису заборавили своје Енглезе. Имам утисак да Тесла ни после смрти не сме да буде Србин. А видите из говора студентима какав је он Србин био. Велики богоборци га сврставају и у атеисте а неки чак говоре да је био будиста, што је ‚немогућа мисија‘. Као дете Тесла је живот проводио играјући се у црквеној порти, кад је поодрастао саслуживао је свом оцу на Литургији и до краја живота, далеко од отаџбине, живео је као православни Србин“, категоричан је Браца Петковић.
Он сматра да питању како ће на сахрану Тесле испред Храма Светог Саве гледати Хрвати, муслимани и остали свет не треба придавати значај, поготово због чињенице да они веома брину о томе где ће и како сахранити чак и своје злочинце какви су били Артуковић и Степинац.
„Исти ти о чијим осећањима ми бринемо похрватили су и великог српског научника из Херцеговине, Руђера Бошковића, одавно већ ‚меркају‘ и Милутина Миланковића а хвале се да је Тесла највећи Хрват свих времена иако Хрвтаска није ни постојала у време када је он рођен у Аустроугарској. А споменике његовим родитељима срушили су два пута – 1941. и 1991. Њима смета да ми направимо вертикалу Свети Сава – Карађорђе – Тесла, јер мисле да би ту могло да постане место српског ходочашћа, што би било добро као знак покајања српског народа за немар исказан према својим најумнијим великанима.
Третирати Теслине земне остатке као музејски експонат потпуно је недостојно, чак и морбидно, и сахрани његових земних остатака коначно морамо да поклонимо пуну пажњу. Јер, једнога дана Тесла ће да ‚призове‘ и Пупина, и Миланковића, да испред Храма буде српски Пантеон“, наводи Петковић.
Њега, како каже, не брину мишљења научника попут Мирка Ђорђевића, са којима Србија, нажалост, нема будућности.
„Таквих је много, али ми с њима само пропадамо. Зато што Тесла по њима ни мртав не сме да буде Србин а ми не смемо да будемо народ који памти“, закључује Братислав Петковић.

ИДЕЈЕ – „ПРАВЕ“ И „ПОГРЕШНЕ“ Утемељење за своје ставове противници сахрањивања урне вероватно налазе и у реаговању проф. др Велимира Абрамовића од пре неколико година у „Политици“, у којем председнику Друштва „Свети Сава“ Зупану поручује да друштво „има о чему да расправља много пре треће сахране религијски потпуно самосталног научника, Тесле, који дословно каже:
„Ја верујем у једног Бога који није описан у важећим религијама.“
Абрамовић у истом писму оцењује да „накнадно сахрањивање космичког патриоте Тесле у дворишту Храма Светог Саве јесте погрешна идеја, типична за ситуацију сужене историјске свести, када се у недостатку правих решења за Косово, политику, економију, духовну оријентацију и уопште смисао колективног опстанка српског народа у савременом глобално организованом човечанству, очајнички и на брзину тражи излаз у томе да се оно што је више (Теслина идеја науке будућности) непромишљено подреди ономе што је ниже (Светосављу које данас упорно понавља српске средњовековне политичке грешке).“
Он каже : „Теоретичарима завере напомиње(м) да Тесла није био слободни зидар, и да Друштво Светог Саве треба да се издигне изнад националистичке гробљанске политике и заложи се за оснивање нове научне религије у крилу наше Српске православне цркве.“
Његову тезу да је „Свети Тесла по значају и дубини своје свечовечанске мисије далеко изнад Светог Саве, нашег локалног свеца… који својим изумом националне цркве није спасао Србију, напротив, гурнуо нас је у сукоб и са Истоком и са Западом, док је Тесла својом науком будућности унапред спасао целу планету“ увелико користе „научници“ са друштвених мрежа, али и чланови Управног одбора Музеја Николе Тесле, потписници најновијег саопштења поводом Споразума, чије делове у наставку цитирамо.
„Управни одбор Музеја Николе Тесле са жаљењем констатује да нико од доносилаца ове одлуке није консултовао нити стручњаке Музеја Николе Тесле у Београду о овом питању, као ни УО Музеја као орган управљања установом, именован од стране Скупштине града Београда као оснивача Музеја, нити научну и стручну јавност. Зато је УО Музеја Николе Тесле на својој седници одржаној 4. марта 2014. године усвојио став да се у доношењу било какве одлуке на ову тему мора размотрити и мишљење Музеја Николе Тесле.“
Урна се, кажу даље потписници саопштења чији смо уводни део управо цитирали, председница УО Ана Панић и чланови мр Драган Тешић и Ивана Зорић, чува, штити и излаже у Музеју више од пола века у складу са највишим професионалним и етичким стандардима струке (Закон о културним добрима, ICOM Code of Ethics for Museums, Recommendations for the Care of Human Remains in Museums and Collections) али и моралним обавезама када је у питању овако осетљив материјал… Премештање и сахрањивање посмртних остатака нашег великог научника на јавној површини испред Храма Светог Саве у Београду (не у самом храму нити у порти храма јер то није у складу са правилима СПЦ) сматрамо потпуно неадекватним и непотребним јер урна уз осталу Теслину заоставштину (оригинална архивска грађа која се састоји од преко 156.000 листова десетина хиљада докумената, преко 1000 оригиналних фотографија, око 1100 предмета и великог броја књига из Теслине личне библиотеке) представља културно добро и са поменутом грађом чини недељиву целину… Сличних иницијатива већ је било (2006. и 2013. године) али су одбачене управо због чињенице да је понуђено место јавно место, зелена површина изван Храма Светог Саве, у непосредној близини главног улаза у Народну библиотеку Србије, без надзора, доступно свима и као такво може постати мета непримереног понашања, вандализације и скрнављења, што је недопустиво… а покушај стављања Тесле у окриље било које цркве је непримерено његовом значају и личном опредељењу.
Из Музеја се позивају и на наводну жељу др Милице Трбојевић, кћерке Теслине сестре Ангелине и наследнице Теслиног сестрића Саве Косановића, „да урна са земним остацима Николе Тесле буде пренета у нашу земљу и смештена у Музеј где ће се чувати, што подразумева и својеврсну обавезу Музеја да ову породичну жељу Теслиних наследника безрезервно поштује“. И сасвим на крају, Музеј скреће пажњу да би свака употреба ове теме у дневнополитичке сврхе подразумевала непоштовање и скрнављење личности Николе Тесле.

ЗАКОН ЈЕ ЈАСАН Међутим, директор Етнографског музеја Мирослав Тасић, донедавни државни секретар у Министарству културе, после више од три деценије рада на музејским пословима наводи да Закон о културним добрима прописује шта је то културно добро, под којим условима то може да постане и када се може јавно излагати као музејски експонат и да ни по том закону ни по нашој културној традицији није могуће људе који су скоро преминули стављати у музејске витрине.
„У Србији, па наравно ни у европској хришћанској цивилизацији није обичај да се посмртни остаци излажу јавно. Ја знам да у свету постоје и други обичаји, али код нас људски остаци само изузетно могу да буду експонат у Археолошким музејима попут, на пример, Крапинског човека. Овде се, наводно, буни научна јавност, али то није научно питање него културолошко и музеолошко. Сетите се само колико је лоше у нашој средини била прихваћена прича да је Тито у дворишту сахранио Даворјанку, свога коња и свога пса. Ово је сада наставак лоше политичке праксе. То је покушај да се девастира нешто што је наша вертикала културе а то је да посмртни остаци треба да буду на освећеном месту – или на гробљу, или као Вук и Доситеј у Саборној цркви, или као цар Душан и краљ Александар Обреновић и Драга у Цркви Светог Марка, или као цар Лазар у Саборном храму“, сматра Тасић.
Он каже да је Теслина грађа у Музеју одлично заштићена, али да је држање Теслиних остатака у музеју нарушавање једнога реда, једне културне вертикале где су присутни и наши обичаји, и наше православље, и наш однос према прецима и поручује да урна може да остане у Музеју а посмртни остаци да буду сахрањени (Земља земљи, прах праху).
Тасићу се, како је рекао, јавила и Бранка Тришић која се представила као „једина Теслина наследница“ и рекла да је њена покојна мајка на реверс позајмила урну са Теслиним пепелом Музеју.
„ С обзиром да се из Америке јавља и извесни Вилијем Тербо (Трбојевић) Теслин сестрић, искрено обрадован намером да Теслу у Србији коначно достојно сахранимо, свакако би требало размотрити ко има право да одлучује о судбини урне. Ја бих највише волео да се вољом поменуте госпође пепео сахрани у Храму Светог Саве“, закључио је Мирослав Тасић.

Матија Бећковић: Нечувено варварство над Теслом

„Над моштима Николе Тесле извршено је нечувено варварство. Он је после Светог Саве једини ископан из гроба и спаљен. Што је још горе, његов прах је нечијом самовољом смештен у музеј и није предат мајци земљи по законима људским и Божјим. Код нас је распамећење толико да само што се не расписује референдум да ли некога треба сахрањивати или не. А постављање питања – шта да се ради са нечијим посмртним остацима – довољно је апсурдно само по себи. Никола Тесла је потомак 40 свештеника од којих су двојица били владике, и по оцу и по мајци. Он нема другог сродника осим Српске православне цркве. На  сахрани у Њујорку певана му је песма ‚Тамо далеко‘, али, та земља која је била тамо далеко остала је за њега далеко до данашњег дана, јер неко има образа и храбрости да га држи међу музејским експонатима уместо да се прах Николе Тесле дода праху Светога Саве, двојице највећих Срба који су сажежени на ломачи пошто су извађени из гробова“, каже књижевник Матија Бећковић.

[/restrictedarea] займ на карту онлайн оформить займ на карту сбербанказайм под низкий процентзайм до зарплаты онлайн

4 коментара

  1. Izvesni i autenticni dokazi o etnickoj pripadnosti Nikole Tesle saopsteni su u “Amerikanskom Srbobranu” od 22 maja 1958 i zagrebackom “Nedjeljnom Vjesniku” od 5. lipnja/juna 1977. godine. Srpski iseljenik Djuro Munjas, iz Filipsburga, Montana, objavio je u faksimilu, jedno originalno pismo Nikole Tesle od 11 juna 1921, pisano na engleskom jeziku. Munjas ga je pitao kako to da ga u Americi oznacuju kao Madzara. Na Munjasovo pitanje, Tesla je doslovno odgovorio:
    JA SAM SRBIN – NIKOLA TESLA
    8 W. 40 St., New York, June 11, 1921
    George M. Mungas, Esq.,
    Box 37,
    Philipsburg, Montana
    My dear Sir:
    I have duly received your kind letter of May 31st and wish to thank you for the interest manifested.
    Of course you know that I am a Serbian, coming from the oldest stock in as much as my mother’s name can be traced almost as far back as any other in our race. The Editor of the Kansas Farmer and Mail and Breeze does not quite realize that the Province where I was born was at that time merely under the political rule of Austria which has nothing to do with nationality.
    Wishing again to assure you that I have appreciated your friendly action in the matter, I remain
    Yours very truly,
    N. Tesla

    Srpski tekst glasi:
    8 z. 40 Ulica, Njujork,
    11 juna 1921
    G. Dzordz M. Mungas
    Postanski fax 37
    Filipsburg, Montana
    Postovani Gospodine,
    Primio sam Vase prijateljsko pismo od 31 maja zelim da Vam zahvalim za interes koji pokazujete.
    Vi naravno znate da sam ja Srbin, vrlo stare loze, jer je ime moje majke staro koliko bilo koje drugo ime naseg naroda. Urednik lista Kansas Farmer and Mail and Breeze ne shvata potpuno da je oblast, u kojoj sam se ja rodio, bila samo pod politickom vlascu Austrije, sto nema nikakve veze sa narodnoscu.
    Zeleci ponovo da Vas uverim da cenim Vas prijateljski postupak u ovom pitanju, ostajem
    Vrlo iskreno Vas
    N. Tesla
    (Vidi: Amerikanski Srbobran, 22 maj 1958, Pittsburgh, Pennsylvania; Isto: Prof. Sava N. Vujinovic, Nikola Tesla i njegovo vreme, Toronto, 1993; Isto: Prof. Lazo M. Kostic, Obmane i izvrtanja kao podloga naodnosti, Hamilton, Ont., Canada 1960).

  2. sekulić vidosav

    Pa dokle će da vlada Američki fašizam nad nama,pa ne mogu oni nama odredjivat gde ćemo se sahranjivati.Oni nas mogu poubijati kao što su radili, ali nas nisu sahranjivali.Što nas nisu pitali kako da prikupimo izginule od njihovih bombi i gde i kako da ih sahranimo.Sramota, to li je američka demokratija i to li su njihove vrednosti.Dabogda pocrkali.

  3. Doci ce i taj dan da tesla bude pored Hrama Svetog Save.Znamo mi Srbi sa koje strane duvaju vetrovi protiv i koja nacija to potpiruje.Ali novo Beogradsko i Republicko rukovodstvo na zelju miliona Srba sprovedsti u delo.Hvala im unapred

  4. Син православног свештеника, рођен у православној породици Никола Тесла је сахррањен по православном обичају, па су га касниј извадили и кремирали???

    Ред је да се земни остаци Николе сместе у храм Св. Саве!, а урна(празна или са честицом Н.Тесле) нека остане у Музеју НТ.

    Србија треба достојанствено да се одужи и Михаилу Пупину, Слободану Милошевићу, цару Николају Другом(споменик) и другим нашим знаним и незнаним херојима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *