Светски а наш: углед Србије

Пише Миодраг Зарковић

Непрестано затрпавани кукњавом о томе да је Србија као бајаги усамљена и без икаквог савезника у свету, заборављамо да је то тачно само за Запад, док на осталим странама планете уживамо приметну и веома битну наклоност, стечену крвавим искуствима кроз која смо пролазили деведесетих

На питање постоји ли нешто што би можда могао да замери Србима, народу који иначе, по сопственом признању, воли и поштује без ограничења, амерички професор Џеј Питер Мејхер кратко се замислио, а онда рекао:

„Једино то што људе попут мене, вољне и способне да вам помогну, користите веома слабо, или чак никако.“

Овај разговор вођен је негде по „ћошковима“ конференције „Да се не заборави“, која је од 21. до 24. марта у Центру „Сава“ окупила многобројне угледне званице са свих крајева света. О самом току скупа и његовим закључцима можете да читате у извештају на страни 16 а са некима од учесника објавићемо у овом и у наредним бројевима занимљиве интервјуе; вреди напоменути и да је већина учесника самостално сносила трошкове пута, што такође говори о њиховој посвећености Србима и жељи да се појаве на скупу; поред свега тога, међутим, постоји још један утисак везан за овај догађај, али и уопштено за политички положај Србије у свету а он се можда и не може тако лако приметити из интервјуа и извештаја: тај углед Срба, стечен отпором НАТО агресији 1999. године, увелико одудара од уобичајене жалопојке да смо „сами на свету“ и да „нигде немамо савезника“.

Наравно да је углед плаћен врло скупо – пре свега животима свирепо угашеним НАТО пројектилима а затим и разореном инфраструктуром, уништеном привредом, земљиштем затрованим осиромашеним уранијумом… Само би нечовек толику цену плаћао радо или весело, што са Србијом није био случај. Али би се, такође, само нечовек о њу оглушио и опростио је силницима који су је наплатили: од таквог оглушивања и скрнављења жртава тешко је и замислити суровији или неправеднији однос према сопственом народу.

[restrictedarea]

Терање крваво стеченог угледа устрану јесте један од најчешћих видова нељудског ругања жртвама НАТО агресије. Србија је чинила све што је могла да, чувајући и достојанство и међународни правни поредак који јој је служио као ослонац, избегне сукоб са најсмртоноснијом војном силом свих времена. Али, пошто је та сила, звана НАТО, била решена да сукоб по сваку цену изазове, рат је стога био неминован. А пошто га је стога и било, ваљда бисмо најзад могли да, као држава и друштво, престанемо да из сваког историјског догађаја у којем смо учествовали извлачимо искључиво закључке о сопственој несмотрености, лакомислености и срљању – и доказано неповољне последице засноване управо на таквим закључцима – већ да се окренемо и плодовима, ма колико они можда деловали мали у одређеном тренутку, жртве коју смо као нација поднели.

Један од плодова је и споменути углед, свуда поприлично велики, осим на монолитном и војнички роботизованом Западу, између осталог и због тог отпора који су Срби и Србија пружили НАТО самовољи деведесетих година. Тачније, првенствено због тог отпора.

Никада, да не буде забуне, ни приближно толики углед неће Србија и Срби имати међу „нашим западним пријатељима“. Не само због србомржње, мада ње има у поприличним количинама, већ и главне пошасти данашњег западног друштва, а то је конформизам:

„Када ме питају шта људи у Немачкој мисле о овоме или ономе, ја нажалост морам да одговорим да не мисле ништа“, каже немачки новинар Мануел Охсенрајтер, такође један од учесника поменуте конференције. „Већина мојих земљака напросто не показује никакво занимање за политику, или а слепо следи оно што јој је служе гласила.“

На свим осталим странама света, међутим, углед Србије много је постојанији и већи. Подсетимо се, на пример, са колико је жара покојни Уго Чавез заступао и бранио српску државност на Косову и Метохији: Чавез је буквално до гроба био заклети противник америчког империјализма и као такав је знао да уважава саборце и сапатнике. Погледајмо, исто тако, да Владимир Путин у безмало свакој изјави о актуелној кризи око Украјине, помене и пример дивљачког напада НАТО-а на Србију 1999. године: исто као и многобројни руски интелектуалци и политиколози, који често истичу да је НАТО агресија била преломна тачка, после чега је сваком добронамерном Русу било јасно да се америчкој самовољи мора стати заврат.

Такав углед, па и због жртава које не смеју бити заборављене, не може бити протраћен улудо. Вратимо се зато на професора Мејхера, пензионисаног доктора лингвистике, предавача на Чикашком универзитету: већ двадесетак година он пажљиво сакупља примере хистеричне противсрпске пропаганде у западним гласилима и сада је решио да ту грађу уобличи у књигу и покушаће да нађе издавача за њу. С обзиром на српску бољку коју је и сам истакао, није нажалост извесно да ће његова потрага за издавачем дати икакве резултате.

[/restrictedarea]