Шта се прича у чаршији

Пише Драгомир Антонић

Обилазећи кафане, дружећи се са знанима, некад и незнанима, човек се наслуша разноразних кафанских прича, које по увреженом али никад научно утемељеном принципу, одсликавају став чаршије

Ушли смо у Чисту недељу, прву недељу Часног или Великог поста. Чистимо се од претходне, Сиропусне недеље, када је ваљало кафане обилазити, са пријатељима се дружити, вино, ракију, или пиво пити. По жељи се проводити. О Покладама, по Српском народном календару, дозвољено је и оно што обичним данима није. Ко верује тако се и понаша. Ко не верује – широко му поље! Нема присиле. Све је лични избор. Антички принцип демократије. Знају Срби.

БИЋЕ ГАЋЕ, АЛИ НЕ ЗНАМ КАД ЋЕ Обилазећи чаршијске кафане, дружећи се са знанима, некад и незнанима, човек се наслуша разноразних прича, кафанских прича, које по увреженом али никад научно утемељеном принципу, одсликавају став чаршије према одређеном догађају или појави. Да ли су приче истините или не, није важно. То ће време показати – ако неко има жељу да разговор памти дуже од пребољеног мамурлука. Раније су о кафанским причама бринуле одређене службе. Оне су процењивале веродостојност приче. Ако би вас сутрадан неко „пријатељски“ упозорио на ваше ноћно кафанско бденије, онда сте слушали нешто што садржи доста истине. Кад би упозорење изостало, прича није представљала опасност по систем и државно уређење. Богу хвала, система више нема а државно уређење није дефинисано, те се нема шта ни довести у опасност. Остају само кафанске приче – истините или не – које ће се неко време памтити, ако су на занимљив начин испричане. Занимљивост обезбеђује причи даље препричавање, што је једини критеријум који обезбеђује дужину трајања.
Мада мој друг, родом из Срема, има став „да се ноћни доживљаји никад не евоцирају“. Шта је било – било је. Ко није учествовао, не зна шта је пропустио.
О оном што се говори на телевизији, пише у новинама: шта рече Гузенбауер, шта шеик забрађен марамом, митинзи, предизборни скупови, велике речи, милиони нових радних места, опште благостање које стиже у Србију пре Младенаца, народ је срочио, а Вук Караџић записао у једној реченици: Биће гаће, али не знам кад ће!
Вук је забележио а академик Војислав Ђурић ставио у Антологију српских народних јуначких песама песму „Марко Краљевић и Арапин“ чији први стихови гласе:
Кулу гради црни Арапине,/ кулу гради од двадесет тавана/ украј сињег мора дебелога. Песма је спевана пре двеста педесет година. Градња се, по народном певачу, компликовала те је морао цар из Стамбола да се умеша, као и његова кћерка, беше и велике туче, но будући да је Антологија издата у више од 17 издања, песму ћете лако пронаћи.

[restrictedarea]

ОН ЗА ТАЈНОСТ, ЈА ЗА ЈАВНОСТ Ослушкивање чаршијског пулса кошта. Мора се сести, за џеп ухватити, тура наручити. Зато, кад сам се већ понашао у складу са народном традицијом, за уважене читаоце „Печата“, поготову оне из унутрашњости, саопштићу откривене информације, које се не могу чути на телевизији или прочитати у новинама. Да ли су вести истините, као телевизијске и новинске, не умем вам казати. Процените сами, јер верујем да би грађани по правилу морали знати истину, пошто се о њима ради. Слично мисле господа Сноуден, Асанж и други сарадници „Викиликса“. Супротан став има господин Мајкл Девенпорт, шеф евроунијата у Београду, који каже да преговори између Србије и Евроунијатске организације морају по одређеним питањима бити тајни. Он, демократски Енглез за тајност, ја српски националиста за јавност. Такви су нам карактери.
Прво што сам чуо у кафани када су у питању тужбе за геноцид – верује се да нико неће бити осуђен, што ће Хрватску и усташе аболирати од свих злочина почињених у двадесетом веку. Пресудом ће бити стављена тачка на логор смрти за Србе – Јасеновац. Злочини над Србима се нису десили. Званично. Касније ће бити донет закон којим ће се свако помињање злочина кажњавати.
У кафани се прича да се у Београду налази неколико америчких генерала. У цивилу. Дошли, са женама. Неки са кћеркама. Свратили да се одморе а узгред да провере услове и стање електронске опреме на Копаонику, Суво Рудиште, одакле се, наводно, може видети простор све до Црног мора. Ето, о Белим покладама, кад ваља уживати и шалити се, неки су на дужности. Мора да их је велика мука натерала.

И КАФАНСКИ ГОСТИ ИЗЛАЗЕ НА ИЗБОРЕ Кафански живаљ је уверен, кад победи коалиција око напредњака, нови министар иностраних послова биће Вук Драшковић. По кафанској причи, то је захтев Американаца (у кафани не знају којих: да ли републиканаца, да л‘ демократа, господина Кирбија, неког чиновника из Стејт департмента или неког од „наших“ Американаца). Ову вест, ако је тачна, било би људски бирачком телу пре избора саопштити. Ако није истинита, онда је демантовати. Одговор типа „Немамо времена да одговарамо на кафанске приче“ није задовољавајући. Кафански гости излазе на изборе а бирачи имају право да знају кога у владу бирају.
Што се тиче града Београда, кафанска јавност је уверена да ће Синиша Мали бити градоначелник а Горан Весић градски менаџер. Кафана не доводи у сумњу победу коалиције окупљене око Напредне странке.
Сигурно има још прича, али истраживање кафанских прича није јефтино а кренуо је и Часни пост. Толико од мене.
Часном јунаку, генералу Ратку Младићу честитам седамдесет други рођендан. Радовану Караџићу, генералу Здравку Толимиру, Стојану Жупљанину и другим заточеним Србима честитам почетак Часног поста. Нека знају да их многи Срби нису заборавили. Председнику Српске радикалне странке Војиславу Шешељу желим да се његови радикали врате у парламент. Било би добро за Србију. Архиепископу охридском Јовану нека Бог и његова браћа архијереји православних цркава помогну.

[/restrictedarea]