Српско-украјински вектор

Пише Драгомир Анђелковић

Балкан је увек био продужетак „украјинског фронта“ Русије, односно налазио се у фокусу са тим повезаних антируских настојања одређених западних кругова, па су и за нашу судбину и те како битна актуелна дешавања у Украјини

Са јачањем Русије – почевши од Петра Великог а поготово у доба Катарине Велике – драстично расте, како начелно тако и у домену практичног деловања, руски интерес за Балкан. У томе су се преплитали реалполитички и идеолошки мотиви, без чега, уосталом, никада није ни било „велике политике“. Југоисточна Европа је имала велики значај за Кремљ као пут ка топлом мору. С друге стране, у духу доктрине Трећег Рима, то је била зона где је Русија могла да се наметне као наследница Византије и заштитница православних народа. Све то важи и за Украјину. То је такође простор на којем су православни Словени – још и руског порекла – вековима били угрожени а налази се на путу руског излаза на Црно море које, додуше, има велики геополитички хендикеп пошто је готово огромно слано језеро. И ту смо поново стигли до Балкана чији југоисточни завршетак је Босфор – капија Црног мора.

УКРАЈИНСКИ ПРОДОР Раст руске моћи и ослобађање Украјине – руске југоисточне Крајине – од вековних пољско-литванских освајача, што је и логично, подударили су се. Нека врста увода у Петрову политику искорака ка морима и преко њих, ступања на велику европску (гео)политичку сцену, било је уједињење Московског царства са Украјином. То се десило средином 17. века пошто су се малоруски (украјински) устаници, подржани од Русије, одлучили за издвајање из састава Пољске која је ниподаштавала православно становништво са намером да му наметне католичанство (у грко-католичком виду). После тешког рата, Левобережна Украјина са Кијевом (источни део државе, као и део централних области) постала је део Русије. Тако, учврстивши се на источној континенталној половини Украјине, она је дошла у позицију да за мање од две деценије, под влашћу цара Петра Великог, одатле отпочне прву офанзиву ка топлим морима.
Русија крајем 17. и почетком 18. века није успела да загосподари источном обалом Црног мора, али је тај покушај ипак био иницијални фактор њене нове политике на основу које је убрзо постала једна од значајних европских држава. Додуше, то је постигла на северу, где је остварила први значајнији продор ка „Европи“, потиснувши Швеђане са источне стране Балтика. Што се тиче Украјине, њој се са успехом вратила велика руска царица Катарина II. Током њене владавине Русија је од велике регионалне силе постала суперсила. Пред крај 18. века припојила је Крим – и тако постала доминантни чинилац на Црном мору – а потом и Белорусију и већи део неослобођених украјинских земаља. Тако се Русија, како то каже Збигњев Бжежински, аутоматски претворила у империју која се простирала и преко Европе, и преко Азије. Новоприпојене земље су имале бројно становништво и солидну економску базу, односно значајну стратешку димензију. Русија је избила на ободе Средње Европе и Балкана а њене везе са Србима улазе у потпуно нову фазу.

[restrictedarea]

РУСИЈА И СРБИ До ослобођења Украјине, руско-српске везе углавном су биле културолошке и црквене природе. Од краја 18. века руска држава не само што добија територије које су представљале одскочну даску за потенцијални продор на Балкан (посебно битан због Босфора и Цариграда) већ од ослабљење Турске добија и статус заштитнице њених православних поданика. Да свега тога није било, уз сву добру вољу Русија не би била у стању да подржи вожда Карађорђа и његове устанике, односно и наредне етапе обнове српске државности која је отпочела са Првим српским устанком.Помоћ Русије и њене намере понекад нису биле онакве какве смо желели, али Санкт Петерсбург нам није учинио ништа нажао. С друге стране, западне силе, које су имале снажне интересе на Балкану, по правилу, биле су негативно усмерене према нашим националним претензијама. Тако је било делом зато што су у нама виделе, на основу етничке и верске сродности, природне руске савезнике. Аустрија је имала намеру да оствари експанзију на Балкану. То није било компатибилно са развојем српске државности. Опет, Турска је била довољно снажна да излази на крај са српским устаницима. Без неког вида подршке са стране ми бисмо се много касније ослободили отоманске окупације.
То што смо се нашли у зони руског интересовања привлачило је непријатељство западних сила које су контрирале Русији, али без њеног окретања Балкану били бисмо у још већем проблему. Остављени довољно снажним и бројним непријатељима а без икаквог релевантног пријатеља. Тако је било у прошлости, а тако је и данас. Зато је за нас од огромног значаја руски тзв. „украјински фронт“. Ми смо његов наставак!

ГЕОПОЛИТИЧКА КОМБИНАТОРИКА Бжежински тврди да је Русија са Украјином прворазредна сила, али без ње то више није. Тако је можда било у прошлости. Данас није. Са својим енергетским и нуклеарним капацитетима, у условима када се тежиште светске моћи постепено измешта из евроазијског у пацифички простор – Русија, само када није изнутра паралисана као у доба Јељцина, свакако је суперсила. Но, за нас је важно да има значајне интересе и на нашем простору. Тако се битно редефинише наш геополитички положај. Речено подразумева да Русије има што више у Украјини, односно да је Украјина што ближа Русији. Из тог угла гледано, ма колико то деловало парадоксално, и за Србе, и за Русе – има позитиван ефекат оно што се сада дешава у Украјини!
Русија је дуго живела у илузији да ће од Запада бити прихваћена као део „породице“. С једне стране, Москва се надала да ће Вашингтон, суочен са све већим проблемима, променити однос према Руској Федерацији. Уз то, веровала је да ће се убрзати еманципација Старе Европе од САД, што би се позитивно одразило на односе ЕУ и Русије. Рационално гледано, такав развој догађаја добар је и за ЕУ, и за Русију. Но, како је својевремено далековидо констатовао Предраг Николић: „Док други геополитички мисле, Англосаксонци геополитички доследно делују.“ Отуда, они су упорно радили на томе да забију клинове између Русије и Немачке, односно да нанесу што већу штету интересима Москве где год је то било могуће на њеним ободима. Русија, надајући се смиривању тензија и преовладавању разума, томе није адекватно парирала. Уосталом, већ много пута смо се бавили руским несхватањем значаја „меке моћи“, од Балкана до Украјине.
Кад је већ тако, добро је што је Русија прекомерном агресивношћу водећих евроатлантских кругова доведена у ситуацију да мора да скине рукавице. А Москва је тада опасан противник. Када су већ „наранџасти пучисти“ урушили носеће стубове украјинске државности, Русија ће бранити своје позиције у крајевима Украјине – то су њен исток и југ а не само Крим – где преовлађује рускојезичко становништво и где постоје прворазредни војно-политички и економски интереси Русије. На основу фактора „меке“ или класичне моћи, Русија ће бити много присутнија у скоро половини Украјине, и то у оној која је од далекосежног геополитичког значаја за нас.
Већ када је припојила Крим (1783) и тако заокружила зону где мање-више и данас има доминантан утицај, Русија је повела активну политику продора на Балкан. И без остатка Украјине Русија има одскочну даску за Балкан. А пошто се поново опекла, ваљда ће имати и много више воље да се код нас ангажује у НВО, медијској и свакој другој сфери, од којих данас зависи утицај неке државе. Коначно, позиције што Русија чврсто држи у Украјини, осигуравају, макар стратешки, изградњу „Јужног тока“ и јачање руског енергетског присуства на Балкану, у Италији и јужном делу Средње Европе.

СПОЈЕНИ СУДОВИ За нас има огроман значај то што Русија чврсто држи део Украјине (уместо да има само флуидан однос према тој земљи у целини) као и чињеница да Кремљ није пристао да пређе у дефанзиву, већ је показао зубе. Као што би руска „капитулација“ за нас имала потпуно депримирајући карактер, отпор Москве охрабрује српску ширу па и политичку јавност. Друго, Русија која делује у Украјини – по принципу спојених судова – како нам историјско искуство указује, добациће на неки начин и до нас. То је поготово важно сада када се спрема озбиљан удар на РС, који је посредно већ започео по украјинском сценарију у муслиманском делу БиХ, са намером да се хаос пројектује и на Српску.
Док се Украјина изнутра дезинтегрише уз негодовање Запада, који је то и изазвао политиком „тихе окупације“, исти инострани центри моћи планирају комадање српских земаља. Прва на удару је РС, али неће проћи много времена док се поново не отвори и тзв. војвођанско питање. Ту су и друге области у Србији о којима неко снује. Да не говоримо о настојању да се Црна Гора, БиХ, па и Србија увуку у НАТО како би се постмодерна окупација, ради што дужег трајања, додатно учврстила споља.
Да не би било тако, важно је да Србија не подлегне притисцима да се дистанцира од Русије. Одмах после формирања нове владе бићемо под још снажнијим притиском да осудимо политику Русије. Ни по цену тзв. ЕУ интеграција Београд то не сме да учини јер тако би се, посредно, одлучио за даље дезинтеграције српског простора. Србија не треба да чини било шта што би револтирало Запад, али мора да истраје у развијању што ближих односа са Русијом. „Јужни ток“, као што смо више пута говорили, биће најбољи гарант интегритета Србије. Русија ће тада имати интереса да иза нас стане скоро колико и у случају Крима. Такође, јака Русија са потенцијалом да подржи Србе најбољи је гарант државности РС.
Коначно, осврнимо се и на КиМ. НАТО је учино преседан када је извршио агресију на Србију и промовисао косовски сепаратизам. Ми и даље не треба да признамо ту отимачину, али макар у форми de facto самосталности не смемо да занемаримо учињени преседан када се ради о РС па и северу КиМ, као што Руси чине у вези са Кримом. Американци су у праву, између Косова и РС или Крима – нема сличности. Крим и РС (као и већи део остатка БиХ и Украјине) историјски су руски, односно српски, док Косово није албанско. Међутим, кад Албанци већ имају право да буду „своји“ на туђем, будимо спремни да се упорно боримо да ми будемо своји на своме, као што то раде и Руси на Криму! Због тога нам је потребна одлучна Русија, без илузија да може да задобије добру вољу Вашингтона и Лондона. Таква Русија ће онда, верујем, убрзо почети постмодерни продор и на српском простору. То би променило нашу психолошку и (гео)политичку ситуацију!
Украјинска дешавања представљају шансу за тако нешто, али и опасност од негативног тока догађаја код нас. Српски и украјински простор су спојени па или ће нам се десити оно негативно што карактерише Украјину, или ћемо на реалан начин, али непопустљиво бранити своје позиције (а оквири реалности ће се ширити зависно од спремности Русије да брзо делује и на Балкану). Трећег нема!

[/restrictedarea]