СПОР СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ ПРЕД МЕЂУНАРОДНИМ СУДОМ У ХАГУ (2) ПИРОВА ПОБЕДА ИЛИ ПОТПУНИ ПОРАЗ?

Пише Др Оливер Антић

Скривање чињеница што разоткривају континуитет геноцидне намере и њене реализације, која се само прилагођава промењеним приликама, омогућава ковачима лажне историје да могу да кују оружје до следеће прилике. Зато се само злонамерни и наивни могу радовати одбијању захтева обе стране

Било би, наравно, неосновано тврдити да су за све ове проблеме криви само хрватски политичари. Напротив, традиционално српско странчарење, неслога чак око главних националних питања, борба за власт као једино и најзначајније политичко питање, знатно су допринели, ако не и одлучујуће, успеху хрватске политике. И коришћење недостојних средстава политичке борбе не би могло имати такве ефекте да су се Срби сложили око фундаменталних питања.
Ипак, треба истаћи да је Никола Пашић прозрео хрватску политику и у енглеском листу („Морнинг пост“, октобра 1918. г.) дао изјаву да је намера званичне Србије да уједини Србе у једну јединствену и увећану државу, при чему то треба да учине и Хрвати и Словенци. Пашић је одмах био нападнут од стране Хрвата, али и неких српских политичара да је издао југословенство. Под тим политичким притисцима, како се не би протумачило да не жели уједињење Јужних Словена, Пашић је одступио од свог става. То је била „прва победа хрватства над српством“. Охрабрени тиме, хрватски поличари су убрзо остварили још једну победу, а Срби доживели још једно понижење. Новембра 1918. г, после пробоја Солунског фронта и са напредовањем савезника у Италији, хрватски политичари су организовали састанак са председником српске владе у Швајцарској како би се представило да ни Србија, после окупације, није више суверена држава, већ једнака са другим територијама које су биле под Аустро-Угарском. На тај начин би се понизио и председник српске владе Никола Пашић, јер би оваквим тумачењем био приказан као обичан цивил, а не државни званичник. Хрватски став подржао је и део српске опозиције! Цела ова хрватска акција имала је само један циљ: спречавање уједињења Срба изван Србије са Србима из Србије. Трумбић је отворено тражио да се будућа држава заснива на дуализму: једну државну целину би сачињавао целокупни југословенски простор који је раније држала Аустро-Угарска и то са седиштем у Загребу, док би другу целину чинила Србија. Трумбићев предлог су подржали Корошец, Чингрија, али и представници српске опозиције! Уколико би ускратио потпис, Пашић би био окривљен за распад уније, па је то био разлог што је и он пристао. Ипак, краљ и влада су ускратили потписе, тако да Женевски закључци нису имали правно дејство, али су остали као трајан споменик хрватске превртљивости, али и срамне улоге коју је одиграла српска опозиција.
Победа Срба у Првом светском рату и помало брзоплето а свакако недовољно промишљено (нарочито по начину и правно недовољно утемељеним одлукама) стварање нове државе, прво Краљевине СХС, па Краљевине Југославије, само је привидно умањило већ дубоко укорењене политичке тензије, које чекају нову прилику да се поново разбуктају. Хрватске политичке партије, уз свесрдну подршку католичког клера, временом све више инсистирају на тзв. „Хрватском питању“. Фашистичка Италија и нацистичка Немачка налазе свој интерес у томе да подстрекавањем хрватског шовинизма слабе Краљевину Југославију. Под великим међународним притисцима, већ окружена и фашистичко-нацистичким сателитима, Краљевина Југославија покушава да уступцима хрватским захтевима умањи политичке тензије и притиске, прво 8. октобра 1937. и најзад 26. августа 1939. године.
Последњи „Споразум о привременом решењу Хрватског питања“ сачињен је између Драгише Цветковића и др Влатка Мачека (вође Хрватске сељачке странке – ХСС-а). Овај споразум формално не укида важећи Устав (од 3. IX 1931.) али фактички укида не само поједине његове одредбе већ и његову основну концепцију, јер уместо унитарној држави удара темеље федерализму заокружујући и у доброј мери издвајајући Бановину Хрватску као посебни правно-политички ентитет. Споразум из 1939. године уређује територију Бановине Хрватске, њену нову правну организацију, установљава скупштину, Сабор, и преношење многих надлежности са централне власти на Хрватску. Многи су у томе видели разбијање и почетак краја државе, али било је и оних српских политичара и интелектуалаца који су не само оправдавали већ и, из начелних разлога, хвалили овакво решење (нпр. Јаша Продановић, др Војислав Вујанац, Војислав Гојковић, Драгољуб Илић, Владимир Симић, др Младен Жујовић).

[restrictedarea] Наравно, ово није било решење проблема. Напротив, само је олакшано постизање оног циља хрватских политичара који је и био основни узрок свим сукобима. То се сасвим јасно показало непуне две године после усвајања „Споразума о привременом решењу Хрватског питања“, јер је Други светски рат, према становишту већине хрватских политичара и фактичком понашању већине, пружио прилику за дефинитивно решење „Хрватског питања“, преко познатог рецепта челника Независне Државе Хрватске да трћину Срба треба превести у католичанство, трећину протерати а трећина мора умрети.
Хрватске политичке игре достижу свој зенит у Другом светском рату. Неспорни лидер Хрвата у Краљевини Југославији, др Мачек, као потпредседник владе, честита председнику владе Цветковићу његову одлуку да 25. марта потпише Тројни пакт а два дана касније, када је Цветковић, заједно са намесником, кнезом Павлом, пучем збачен, придружује се пучистичкој влади генерала Симовића која срља у рат са Немачком и њеним савезницима. Његова је намера била јасна – уништењем Југославије (којој је дао заклетву) оствариће се независност „велике Хрватске“. После рушења Краљевине Југославије од стране нацифашистичких сила Хрвати су спремни за све варијанте: огромна већина приступа Анти Павелићу, друга група (др Хрњевић и др Шутеј) седи као део југословенске владе у Лондону и трећа са др Мачеком држи се пасивно и чека крај рата.
Та политика донела је геноцид над Србима, који је по начину извршења, и то треба подвући, био знатно гори него Холокауст, који су Немци спроводили над Јеврејима у својим логорима смрти. Начин истребљивања Срба у Хрватској наишао је на негодовање, чак и згражавање самих немачких официра, који су злочине над српским народом окарактерисали као „најгрознија масовна убиства у светској историји“, како је то рекао у јесен 1943. године Херман Нојбахер, главна немачка личност (специјални опуномоћеник Министарства спољних послова) за цео Југоисток. Нојбахер је констатовао да је она последња трећина Павелићевог плана, која говори о Србима што морају умрети, заиста испуњена и констатује да водеће усташе тврде како је заклано милион православних Срба, укључујући одојчад, децу, жене и старце, али сматра да су претерали у броју, јер према немачким извештајима „број закланих је износио три четврти милиона“. Против злочина које су усташе починиле према Србима уложио је протест и генерал Глез фон Хорстенау а о томе је обавестио и Берлин. Нпр, септембра 1942. пише: „Ова станишта грозе у Хрватској, под поглавником кога смо ми устоличили, врхунац су ужаса…“ О тим страхотама, о том беспримерном геноциду у НД Хрватској над Србима пише научно аргументовано проф. др Виктор Новак у свом чувеном делу Magnum Crimen.
Будући да су усташки злочини, као део званичне политике НД Хрватске, угрожавали и немачке интересе, јер су Срби, спасавајући се од усташке каме, одлазили или у четнике или у партизане, чиме су објективно доведени у положај непријатеља Вeрмахта, Нојбахер је предлагао Хитлеру да расформира НД Хрватску а та идеја се, према Нојбахеру, Хитлеру допала, али није имао поверења у Србе, тако да није узета у дубље разматрање.
У ствари, разматрана је могућност смиривања ситуације на Балкану тако што би се укинула НДХ и створила једна „великосрпска“ федерација са М. Недићем на челу. Хитлер је нашао да је идеја занимљива, али је сматрао да Немачка никад не сме допустити да на Балкану један народ са осећањем за политичку мисију постане премоћан. „А Срби су“, како је то рекао Хитлер, „један такав народ. Они су показали да имају велику државотворну снагу… и ја имам озбиљне разлоге да овај народ нарочито не охрабрујем у његовим стремљењима.“
Није незанимљиво што је готово истоветно неповерење према Србима гајио и Черчил, који у својим мемоарима ламентира над судбином Аустро-Угарске, залаже се за стварање неке врсте дунавске федерације са седиштем у Бечу. Можда је то део одговора на питање због чега је званични Лондон све време рата, иако је примао из различитих извора извештаје о стравичним злочинима, геноциду над Србима у НДХ, то минимализовао и заташкавао. Југословенска влада, премештена у Каиро, трпела је британска понижења (нпр, нарочито од 1943. г, пуштани су искључиво извештаји Брозове пропаганде преко Радија „Слободне Југославије“ а вести које су долазиле од стране генерала Михаиловића стављане су под ембарго као „могући узрочници повреде британских интереса у Југославији“) због наде, подгреване све време трајања рата, да ће искрцавање савезника бити управо на југословенској обали. Није без значаја напомена да се америчка политика о овом питању није слагала са британском, јер је Рузвелт био више за помоћ званичној југословенској влади, па тиме и генералу Михаиловићу.
Завршетком Другог светског рата Срби су се поново нашли на страни победника и још једном, калкулацијом великих сила, прошли горе него други народи који су били на страни сила Осовине. Британска влада је у потпуности издала Владу Краљевине Југославије која је чинила током рата све што јој је Лондон диктирао и довела на власт Броза, који је фактички аболирао Хрвате (посебно кроз паролу „Братство-јединство“ која је спровођена ригорозно, тако да се о усташком геноциду није смело ни говорити а још мање писати) за геноцид над Србима, поделио територију на којој су Срби имали већину и ставио овај страдалнички народ под режим комунистичке диктатуре.
Професор Правног факултета у Београду, др Лазар Марковић кажњен је вишегодишњом робијом због необјављеног рукописа о усташком геноциду над Србима. Умро је непосредно после пуштања из затвора, где се, после кратког времена проведеног на слободи, поново нашао, али овај пут чак и без формалног суђења.
Уз то, Броз је упорно радио на изједначавању кривице Анте Павелића и Драже Михајловића, што је било и формално и суштински немогуће, али је имало за циљ прикривање стравичног геноцида који је хрватска држава учинила над Србима, а било је и основ за злочине над припадницима четничког покрета широм Југославије и за тешку репресију над свим идеолошким противницима његовог режима. Врло ефикасно спровођење овог плана, уз велику материјалну (посебно војну) помоћ са Запада, указује на вероватни садржај договора Броза са Черчилом, који је склопио пре но што му је предата власт над Југославијом. Неповерење Запада (у овом случају посебно британске политике) према српском народу због његове вишеструке блискости са Русима довело је до потпуне негације политике избегличке владе у Лондону (која је, разуме се, радила управо по инструкцијама Лондона) чак и до присиљавања краља Петра II на изјаву којом је уништио и сам себе (када је преко радија позвао четнике да се ставе под Брозову команду). Такав став Запада (уз часни изузетак генерала Де Гола) омогућио је и егзекуцију над генералом Д. Михајловићем (војним министром у Влади Краљевине Југославије) у форми фарсе од суђења, што је био модел и за остале политичке процесе у време Брозове диктатуре. Ускоро потом, 1948. г, Броз прекида везе са сваком врстом руског (совјетског) утицаја и елиминише Србе, високе функционере и официре свог режима, кроз голооточке процесе, формирајући концентрациони логор за кажњенике и, потом, добија енормну помоћ (у храни, новцу и наоружању) Запада, која му омогућава да постане неприкосновени диктатор Југославије.
Многе нацифашистичке политичаре и официре који су спроводили геноцид, нарочито над Јеврејима, стигла је по завршетку Другог светског рата заслужена казна. Међутим, Павелића и Артуковића, хрватског Хитлера и Химлера, као нажалост и многе друге усташке злочинце, којима би по свим правилима тога времена, нарочито имајући у виду Нирнбершки процес, требало судити у нпр. Јасеновачком процесу, Запад је заштитио и дао им уточиште.
Екстремна хрватска политика толерисана је и у време СФРЈ. Тако је 1971. тзв. „Маспок“ ширио антисрпску хистерију због „опасности“ по хрватске националне интересе од стране Србије.
Лидери „Маспока“ (тада чланови Комунистичке парије, тј. Савеза комуниста) нашли су се међу оснивачима ХДЗ-а, тј. Хрватске демократске заједнице, као екстремно шовинистичке, (про)усташке политичке парије са Фрањом Туђманом на челу, који већ тада истиче да је НДХ била израз историјских (повјесних) тежњи хрватског народа.
Иако су одмах по окончању Другог светског рата велике и успешне српске фабрике пресељене у Хрватску и Словенију, ипак су временом предузећа из Србије постала знатно успешнија у привредној утакмици у односу на предузећа из других република, па је под политичким притиском извршена тзв. „оуризација“ предузећа, у ствари отимање имовине српских „фирми“, која се нашла на територији других република, посебно у Хрватској (случај „Генексовог“ хотела „Кроација“ у Цавтату и др.) да би исте године били усвојени Амандмани на Устав СФРЈ, који су били правни оквир за разбијање Федерације, што је потврдио и појачао Устав из 1974. г, управо када је (Хрват) Броз био на врхунцу моћи.
Мика Трипало, један од лидера „Маспока“, истиче да се Југославија не може одржати присилно и да је главни извор проблема концентрација капитала у Београду. Броз даје подстрек таквој „маспоковској“ политици изјављујући да треба спречити „Генексов“ улазак у нафтну индустрију и да хрватски политичари треба да „гурају“ своју политику и на обазиру се на њега.
Све те уставне „реформе“ омогућиле су даље погоршавање положаја Срба у целој СФРЈ и биле увод у даљу дискриминацију. Тако је, нпр, хрватски Сабор маја 1989. г. покренуо иницијативу да се Срби избришу као конститутивни народ из Устава (што је касније и учињено) а Законом о језику из исте године избачен је српски језик и хрватски је проглашен јединим званичним језиком у Хрватској.
Догађаји у вези са рушењем Југославије деведесетих година прошлог века само су били логичан след „свих ових претходних политика“.
Готово је невероватно да се и даље, нарочито на Западу и у Хрватској (наравно и у албанској и муслиманској пропаганди) подржава очигледна неистина да су Срби и Милошевићева политика криви за распад Југославије и посебно за рат на територији Социјалистичке Републике Хрватске (касније без „Социјалистичке“) и да у томе учествују и неки српски „интелектуалци“. Изгледа да треба непрестано понављати ноторну чињеницу а то је говор (Брозовог генерала и потоњег председника Хрватске) Фрање Туђмана од 24. марта 1992. г, који је одржао на Тргу бана Јелачића у Загребу и дословно рекао: „Рата не би било да га Хрватска није жељела! Али, ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо водили политичке разговоре, а иза тих преговора формирали оружане постројбе. Да нисмо то урадили, не бисмо дошли до циља. Значи: рат је било могуће избјећи само да смо ми одустали од наших циљева, то јест, од самосталности хрватске државе.“ Дакле, шеф хрватске државе признаје кривицу за отпочињање рата, јасно открива и мотив, а онда Хрватска тужи Србију за агресију и геноцид! Заиста, да није трагично, било би потпуно комично. Томе треба додати и Туђманов политички програм чији је део изложио на Конференцији у Немачкој 1989. г, рекавши да када он буде председник Хрватске, тло у Крајини ће бити црвено од крви! Да је такве, или бар сличне, изјаве давао Слободан Милошевић или било који српски званичник, убеђени смо да би то била прва тачка оптужнице против њега, одн. њих у хашким процесима.
Хрватска је 1995. године „учинила одлучан напор да сатре и етнички очисти велики број Срба који су остали на хрватској територији“ (ради се о грађанима Хрватске). То су прво учинили српским становницима Западне Славоније у операцији „Бљесак“, у мају 1995. Касније, и у много већим размерама, Хрватска је, у августу 1995, започела операцију „Олуја“ против Срба који су живели у области Крајине, где Хрватска има веома дугачку границу са Босном и Херцеговином. Ове операције добиле су западну помоћ у материјалу, као и обавештајну и дипломатску подршку. У операцији „Олуја“ је, према западним изворима, протерано 250.000 Срба из Крајине (у зонама под заштитом Уједињених нација!) и убијено више хиљада Срба, укључујући децу и жене. Када је Савет безбедности УН разматрао ситуацију у БиХ и Хрватској, амерички амбасадор М. Олбрајт је истакла да је врло важно да се „пажња међународне заједнице усредсреди на лош положај избеглица из Сребренице и Жепе“, не помињући етничко чишћење огромних размера у Хрватској. Да ствар буде гора, у хашким процесима су примењени тзв. двоструки стандарди, што је само друго име за дискриминациону неправду. Наиме, у случају против Србина Радослава Крстића Трибунал је у вези са Сребреницом прихватио геноцидну квалификацију „ако би постојала намера да се искорени група у оквиру ограничене географске области као покрајина или чак општина“ (Пресуда IT-09-33-T од 2. 08. 2001. пас. 589.) а хрватско етничко чишћење четврт милиона Срба, са хиљадама убијених и рањених, укључујући одојчад, децу, жене, старце, није квалификовано као геноцид! Амерички амбасадор Питер Галбрајт је чак негирао квалификацију „етничко чишћење“, иако је она доминирала у извештајима средстава информисања: у изјави за Радио Би-Би-Си рекао је да то није етничко чишћење, јер је „етничко чишћење ако га врше Срби против Хрвата и муслимана, али није ако га спроводе муслиманско-хрватске снаге против Срба“ (sic!).
Начело непроменљивости граница у Европи није поштовано само у односу на Југославију и Србију и то на штету српског народа. Прихватање Републике Кипар у Европску унију као целине, иако постоји факт окупираног северног дела од стране Турске, а одбијање истог тог модела за Републику Србију чији је један део био под управом УН (дакле, лакше решив проблем него што је кипарски) па признавање независности (сецесије) јужној српској покрајини, све то указује на грубу правну дискриминацију од стране Запада према српском народу и Републици Србији. Журба Хрватске да призна независност тзв. „Републике Косово“ не може се сврстати у лекове којима се превијају старе ране, напротив.

Закључак

Продужена хрватска геноцидна политика над српским народом није некакав догађај који је донела случајност прилика, нити безумни акт шачице злочинаца, којих има у сваком народу и то како у редовним, тако и нарочито у ратним приликама. Не може се заборавити чињеница да хрватски политичари нису тражили самосталну етничку Хрватску, већ тзв. „велику Хрватску“ која захвата и велики етнички српски простор са неколико милиона Срба, са планом етничког чишћења тог простора и то путем геноцида. Отуда се узроци, појавни облици и мере такве политике морају научно, дакле непристрасно, објективно анализирати и истинито представити како домаћој, тако и међународној јавности. То је, према нашем мишљењу, conditio sine qua non трајног помирења, јер оно подразумева како правду (за жртве, за њихове потомке, али и за народни колективитет) тако и милосрђе (једна од хришћанских врлина која, уверени смо, треба да спаја православне и католичке хришћане) али засноване на стварним чињеницама.
Сваки разуман човек је за изградњу нормалне будућности, добросуседства, помирења, али прикривати отворену дискриминацију коју чини Хрватска према Србима (тајне оптужнице, монтирани процеси, немогућност повратка отете имовине, проблем станова, ометање, фактичко али и правно, повратка избеглица, избегавање суђења или извршавања правноснажних кривичних пресуда када су жртве Срби и сл.) и према Србији (тужба за геноцид, признање сецесије Косова и Метохије, непрекидна антисрпска пропаганда у средствима информисања, привредна дискриминација, наговештаји хрватских званичника о повратку на изворне принципе Туђманове политике) не може бити пут ка стварном и трајном помирењу.
Коначно, у поступку пред Међународним судом правде у Хагу, наше најјаче оружје је анализа чињеница које недвосмислено, изван сваке разумне сумње доказују постојање геноцидне намере искључиво на страни тужиоца-противтуженог. У том смислу је чудно, а можда и није, обавештење Суда да се ставља ембарго на извештавање о исказима сведока. Коју страну штити такав ембарго? Истину? Нама се чини да истини није потребна таква врста заштите. Напротив, скривање чињеница што разоткривају континуитет геноцидне намере и њене реализације, која се само прилагођава промењеним приликама, омогућава ковачима лажне историје да могу да кују оружје до следеће прилике. Зато се само злонамерни и наивни могу радовати одбијању захтева обе стране.

Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Убиство краља Александра је већ заборављено (те 1939).
    Од успостављања Бановине Хрватске до сепарације и проглашења НДХ (пре капитиулације
    Војске Краљевине Југославије) прошло је 19 (година и седам) месеци.
    Убрзо, после успостављања Бановине Хрватске, крећу прве избеглице преко Дрине, у
    Србију-један елемент геноцида, у току-низу,(трајању), дефинисаног и објављеног.
    Због свега, изједначавање догађаја у једном, релативно кратком периоду, где хрватска
    страна (иако добро зна истину)лаж супротставља најтежем ѕлочину, геноцида, је срамно.
    Наш пристанак и тужба, ограничена на “смутни” (у сваком погледу, а посебно правном)
    период, не само што помаже, да се Хрватска “иѕвуче” из много теже оптужбе и неспорног, дугог тока ѕлочина геноцида над Србима, већ и учешћа а у геноциду над
    Јеврејима и Ромима, на територијама Југославије.
    Нажалост, осећам се “као нико и ништа”, пишући коментаре, “у глувој соби нас-Срба”
    јер не видим (не могу да прочитам) компетентније, дужне и одговорне, да спрече
    срамоту и “опрост”, неопростивог, кроз овај “судски процес-ругање толиким жртвама
    и страдањима, већ преко сто година.
    Деловање “одговорних”, прети да постанемо саучесници у ѕлочину, да се жртве претворе
    у кривце, толике борбе за опстанак и слободу, преокрену у супротност.
    Прихватам кривицу, пре људима и Богом (чак и као “нико”), ако пишем, а да геноцида
    над нама-Србима (ни другима), “уствари, није ни било”.
    Србољуб Савић

  2. Avatar

    Током овог рата, усташки режим нове НДХ је у пракси спроводио велике акције протеривања и ликвидације нежељених Срба, које су школски пример њиховог етничког чишћења.

    Усташки министар Миле Будак је 11. јуна 1941. као „рјешење српског питања“ изнио програм НДХ:
    „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити“.

    Усташки министар Милован Жанић је 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјавио:
    „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима“.[2]

    Следећи докуменат који наводим је издан под
    тачком
    2. која је прописивала ОСНОВНЕ ЗАКОНЕ НДХ:

    а) ЗАКОНСКА ОДРЕДБА О ЗАБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ

    1.
    На подручју Независне Државе Хрватске забрањена је употрба
    ћирилице.
    2.
    Ова законска одредба ступила је на снагу даном проглашења у
    „Народним Новинама“, а њено провођење повјерено је министру
    унутрашњих послова.
    Уредба је проглашена у Загребу, 23.04.1941. а потписао ју је поглавник: Др. Анте Павелић, в.р.

    б) тачка документа ………….(цитирам):

    Проведбена наредба министарства унутрашњих послова законској
    одредби о ЗАБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ

    1.
    Забрањена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју
    Независне Државе Хрватске.То се нарочито односи на цијело пословање сви државних и самоуправних тијела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и на све ЈАВНЕ НАПИСЕ.
    Према томе наређује:
    да се на цијелом подручју НДХ одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу.
    Свако штампање ма какових књига ћирилицом је забрањено.
    СВИ ЈАВНИ НАПИСИ ПИСАНИ ЋИРИЛИЦОМ ИМАЈУ СЕ НЕОДВЛАЧНО, А НАЈКАСНИЈЕ У РОКУ ОД ТРИ ДАНА СКИНУТИ.
    Њихов потпис……Независна Држава Хрватска, КЛЕРИКАЛНО-НАЦИФАШИСТИЧКА.
    Потписао наредбу……министар унутарњих послова: Др.Андрија Артуковић, в.р.
    (који је након Другог светског рата проглашен ратним злочинцем).

    У наведеним документима је тачно било прописано, што све треба спровести, да би се и у пракси реализовала НДХ.

    1990.г. Р.Хрватска, на челу са Фрањом Туђманом, Стјепаном Месићем и другима, је кренула у реализацију прописаних начела, која се и дан данас спроводе, чији смо сведоци о ЗАБРАНИ УПОТРЕБЕ СРПСКОГ ПИСМА – ЋИРИЛИЦЕ!

    Видимо да су ови документи потписивани као ……Независна Држава Хрватска КЛЕРИКАЛНО – НАЦИСТИЧКОФАШИСТИЧКА!

    Из свега наведеног, поставља се питање УН и СБ УН, који су на себе преузели одговорност, за наведена дешавања:

    *
    ЗАШТО СУ ОДУЗЕТА СТЕЧЕНА ПРАВА СРПСКОМ НАРОДУ, КОЈИ ЈЕ ЖИВЕО У Р.Хрватској?

    *
    ЗАШТО СЕ ПРИХВАТИЛО СПРОВОђЕЊЕ НАЧЕЛА УСТАШКЕ НДХ, која је после Другог светског рата, проглашена ФАШИСТИЧКОМ ТВОРЕВИНОМ
    (видимо из цитираних докумената, да се и сама потписививала као КЛРИКАЛНО – НАЦИСТИЧКОФАШИСТИЧКА)?

    *
    Да ли су водили рачуна о поступцима Немачке и њениих савезника, да им се не дозволи, да поновно крену путем НАЦИЗМА, ФАШИЗМА и ОСВАЈАЧКИХ РАТОВА или њихове подршке таквим радњама?

  3. Avatar

    С обзиром да је Генерална скупштина Уједињених нација својом резолуцијом 96 (I) од 11.децембра 1946.г, прогласила да је по међународном праву ГЕНОЦИД – ЗЛОЧИН, било да је извршен у време мира или рата и обавезалa се да ће га спречити и казнити.

    Према овој конвенцији, геноцидом се подразумева било које од следећих дела, почињених с намером да се потпуно или делимично уништи једна национална, етничка, расна или религиозна група:

    а)
    убиство чланова групе (народа);

    б)
    узроковање тешких телесних или менталних повреда члановима
    групе (припадника одређеног народа);

    ц)
    намерно подвргавање групе таквим животним условима који доводе до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;

    д)
    успостављајући мере с намером спречавања рађања у оквиру групе ( народа );

    е)
    принудно премештање деце из једне групе у другу.

    Чланом III, УН су се обавезале да ће следећа дела бити ће кажњива, пошто представљају злочин:

    (а) геноцид;
    (б)планирање извршења геноцида;
    (ц)директно и јавно подстицање на извршење геноцида;
    (д)покушај геноцида;
    (е)саучесништво у геноциду.

    Под кажњивим геноцидним делима , према овој конвенцији, ако су почињена као део политике да се уништи постојање групе (народа), сматрају се:

    *Убијање припадника групе, укључује директна убиства и дела која изазивају смрт;

    *Узроковање тешких телесних или менталних повреда, укључује изазивајући трауму припадника групе кроз широко раширено мучење, силовање, сексуално насиље, принуђивања и сакаћења;

    *Намерно подвргавање групе таквим животним условима, рачунајући да ће узроковати уништење тог народа, укључује намерно ускраћивање извора потребних за физички опстанак групе таквих као што је чиста вода, храна, одјећа, стамбени простор или медицинске услуге.
    Ускраћивање онога што живот значи, може бити кроз одузимање жетве, блокирања испоруке хране, затварања у логоре, принудно исељавање или протјеривање.

    *Спречавање рађања, укључује насилну стерилизацију, насилни прекид трудноће, забрану бракова, дуготрајна одвојеност мушкараца и жена с намјером спречавања рађања.

    *Насилно премештање деце може бити директним присиљавањем или због страха од насиља, затварања, психолошког малтретирања или других видова мучења.
    Конвенција о правима детета дефинише децом особе испод 18 година.

    Према наведеној конвенцији, геноцидна дела НЕ МОРАЈУ УБИТИ или УЗРОКОВАТИ СМРТ припадника групе.
    Узрокујући ТЕШКЕ ТЕЛЕСНЕ И МЕНТАЛНЕ ПОВРЕДЕ, СПРЕЧАВАЊЕ РАЂАЊА и ПРЕМЕШТАЊЕ ДЕЦЕ су ДЕЛА ГЕНОЦИДА, учињена као део политике да се уништи постојање групе на том простору.

    На основу свега горе наведеног, позивам представнике власти наше државе и избегличких удружења Срба са простора Р.Хрватске, да објасне грађанима Србије, Српском народу и избеглицама са читавог подручја Р.Х, жашто су ОПРОСТИЛИ ТОЛИКЕ СТРАШНЕ ЗЛОЧИНЕ учињене над Српским народом унутар целог подручја Р.Хрватске , упаде хрватске војске у српска села, минирања имовине( минирано више од 50 000 српских кућа), паљења имовине, пљачкања имовине, присилна исељавања и уништавања целокупне имовине, убиства, малтретирања, шиканирања, силовања, физичка насиља и тортуре, истјеривања са посла, истјеривања из станова, одузимања докумената, одузимања радних књижица, позивања у полицију на информативне разговоре ради прогона људи, који су узроковали исељавање више од 400 000 Срба са простора Хрватске, изван подручја РСК, на коме је хрватска војска извршила геноцидну „Олују“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *