Почетна / Свет / Случај селективног слепила

Случај селективног слепила

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Данашњи јастребови у Америци и Британији, у свом „таблоидном“ познавању историје, имају једноставну, али опасну формулу: „Путин је Хитлер; ви (који оклевате) сте Чемберлен, а ми смо Винстон Черчил; чујете ли како грмимо!“ Оваква необавештеност није у стању чак ни да се запита зашто би Британија требало да буде непријатељски одређена према Русији

Како време после кримског референдума одмиче, на Темзи као да се неке узавреле главе помало хладе, али јастребови се и даље добро држе. За сада су у надмоћној већини. Лијам Фокс, бивши министар одбране, припадник конзервативне елите у вестминстерском парламенту, има план напада свих азимута на Русију све док Запад Путиновом тигру не испегла шаре и не приведе га памети у Украјини.

Империјална Русија „аншлусом“ Крима прети целом демократском и дубоко пацифистичком Западу; Владимир Владимирович је „силеџија“ на челу „беспризорног режима“, кога (Путина) треба унакрсном ватром зауставити пре него што нанесе још већу штету. „Овакво понашање Русије Запад је већ имао прилику да види на Балкану“(!?) а све се то очитује и у Босни, где Москва, вели Фокс, новцем и политичком субверзијом настоји тренутно да у Републици Српској потхрани идеје о  отцепљењу од остатка Босне и Херцеговине.

ПОКАЗАТИ „НАТО МИШИЦЕ“ Све је ово Лијам Фокс написао у лондонском „Мејлу“ прошле недеље преко целе странице, са централном тезом која је, уосталом, синхрона са општим тоновима у Вајтхолу. Теза гласи да се руској „експанзији“ мора стати на пут удруженим, комбинованим средствима а да је Владимир Путин осетио слабост Барака Обаме у Америци и „фрагментиране Европе“ која је са своје стране пак занемарила стратешке обавезе према природној „интересној сфери“ Запада, а посветила се неким краткорочним циљевима. Ма шта то значило.

Према аутору, ово слепило Запада жање сада плодове и брутално се очитује у „окупацији“ Крима – случај у директној паралели са Хитлеровом окупацијом чешких Судета пре почетка Другог светског рата.

Ситуација је крајње озбиљна. Лијам Фокс има решење у шест тачака а прва је да Британија и Запад морају да без оклевања заједничкој политици према Русији и Путину врате „солидну дозу реализма“. Јер, по њему, већина западних политичара заробљена је погрешним, оптимистичким мишљењем о Путину и демократској Русији. Ово је скуп промашај, време је за буђење и разлаз са таквом заблудом.

Пример: „Док сам био министар одбране, стално су ме из Форин офиса упозоравали да улазак руских трупа у Грузију (2008) не називам окупацијом.“

Британија, Америка и ЕУ морају одмах да престану (тачка два) са третманом Русије „као  разумног, равноправног економског и војног партнера“. Од сада „не сме више да буде војне сарадње са Русијом; Г8 од сада мора да буде Г7 све док се Путин не поправи. Ово подразумева, истина, по Запад „штетни раскид“ у односима са Русијом, што јесте политика која сама по себи носи тешкоће, али (тачка три) Запад мора да смогне снаге и претрпи „привремени бол“, нарочито на економском плану како би избегао дугорочне стратешке  штете.

У следећој тачки програма обрачуна са Путином, по свим азимутима, „унакрсном ватром“, уводи се у игру и оружје, али за сада би дошло у обзир само транспарентније присуство НАТО трупа у граничним земљама са Русијом и упућивање ратних авиона НАТО, Ф-22, у балтичке земље како би се Путину показале „НАТО мишице“ и подигао морал тамошњим рањивим савезницима западне војне алијансе. Лиценца за идеју о слању „Фантома“ у Финску, Естонију, Летонију и Литванију припада, истина, америчком државном секретару Џону Керију, за кога, овим поводом, „Мејл“, без дипломатских финеса каже да је „изашао из азила“.

[restrictedarea]

Следећи НАТО самит мора да се – нова тачка удара на Русију – фокусира на заштиту НАТО граница са Русијом, а у духу члана пет НАТО уговора, по којем се напад на једну земљу чланицу сматра нападом на све земље чланице.

Све је ово потребно предузети без одлагања, јер Украјина носи знамења „тужне али предвидиве трагедије“, при чему је Русија одавно већ почела да повећава војни буџет, „зато што је пред собом видела млитави Запад“, па је, стога, „одлучила да крене у напад“. Тај напад је пак израз „чисте параноје и ирационалног страха да ће је Запад опколити“.

Будући да је, по владајућем мишљењу на Темзи, Путин дефинитивно кренуо у офанзиву, Фокс понавља да – „ми ово морамо да зауставимо“, с обзиром на то да је Путинова „параноја“ болест која мора да се решава радикалним третманом. У програму од шест тачака („Мејл“,  23. март) указује се да је Путин страх од Запада узео као претекст да задоминира оним што он сматра руском сфером интереса. Зато Вашингтон, Лондон, Берлин, Париз „морају да му јасно ставе до знања како је ера Совјетског Савеза давно окончана и да – nota bene – суверене државе морају саме да одлучују о својим пословима, без мешања страних сила!“

 

ОБРАЧУН ПЕТАРДАМА У  општој грмљавини труба против Путиновог „империјализма“(!) његовог „совјетског менталитета“ и „агресије“ на Криму, програм бившег британског министра одбране и елитне фигуре владајуће Конзервативне партије представља збирно место тенденција у владајућем војном и политичком врху. Али како се криза у Украјини развија, јављају се и назнаке алтернативног мишљења. Занимљиво је да у истом издању „Мејла“ где Фокс развија програм напада свих азимута на Русију, главни колумниста листа Питер Хичинс (некадашњи дописник из Москве) готово исмејава владајући дух управо империјалних идеја званичне Британије према украјинској кризи. Хичинс уједно радикализује тезу да је Запад до сада баратао „млитаво“ Путином и да води – како и Фокс наглашава – политику попуштања какву је Европа водила према Хитлеру а симболизовао ју је тадашњи британски премијер Чемберлен, пре него што је нацистичка Немачка кренула у освајање „животног простора“ (Лебенсраум).

Хичинс се без рукавица обрачунава са промотером тренутне британске политике према Русији, премијером Дејвидом Камероном, због његових заглушујућих поклича за удар на Русију свим средствима изузев (за сада) војном силом, а све то из пушке без барута. Наслов обрачуна са Камероновим „петардама“ готово да је на рубу пристојности: „Надувана жаба увлачи нас у хладни рат“. Јастребове на Темзи који би да се, како каже, са ојачаном и „атомском“ Русијом туку до последњег Европејца и Американца, назива „недопеченим полуинтелектуалцима“ којима би неко требало да сугерише „како и Русија има нешто да каже у случају Украјине и Крима… На страну то што ништа не знају о европској историји; на страну то што не могу да разликују хришћанску Русију од  СССР-а, ови људи, напросто, не разумеју шта се сада збива у Украјини. Ниједном од њих није пало на памет да границе које је (1992) нацртао победнички Запад, нису – баш као ни оне повучене у Версају 1919. – одрживе и да су неправедна грешка“. У овом духу је, по Хичинсу, „јадна“ изјава Хилари Клинтон која Владимира Путина назива Хитлером а Крим упоређује са Хитлеровим Судетима. Каже како је госпођа Клинтон, као и многи други слабо образовани политичари данас устремљени на Русију, нешто начула да је Чемберлен својим попуштањем онемогућио Хитлеру да помисли како може да покори цели свет а како га је (тај свет) Черчил морао после да спасава. „Да смо 1938. кренули у рат да спасавамо Чехословачку, били бисмо до ногу потучени… нисмо за то имали војску, нити је то имала Америка, чија војска тог тренутка није била већа од португалске… А када смо касније кренули да бранимо Пољску, успели‘ смо само да је препустимо масакру Немачке.“

Данашњи јастребови у Америци и Британији, у свом „таблоидном“ познавању историје, па  према томе и дешавања у Украјини, имају, каже Хичинс, једноставну, али опасну формулу: „Путин је Хитлер; ви (који оклевате) сте Чемберлен а ми смо Винстон Черчил; чујете ли како грмимо!“

Оваква необавештеност, пише даље „Мејл“, није у стању чак ни да се запита зашто би Британија требало да буде непријатељски одређена према Русији и у чему је спор између Запада и Русије? „Шта ми, уистину, имамо од тога што ће се наша застава лепршати у Севастопољу?“

С обзиром да је дуго живео у Русији, колумниста „Мејла“ бележи да није имао никаквих симпатија према Совјетској империји, али да има симпатије према посткомунистичкој Русији; сматра је пријатељском земљом. По њему, ово мноштво политичара и људи у журналистичком „мејнстриму“ представља пацијенте оболеле од „селективног слепила“. Готово ниједно британско гласило из „мејнстрима“, није, на пример, објавило – а камоли осудило – ону сцену у Кијеву када је група „клипана“, међу њима и члан парламента из пронацистичке партије „Свобода“, упала у канцеларију директора украјинске ТВ Олександра Пантелејмонова и малтретирала га због објављивања неких информација наклоњених руској страни. Члан Раде (парламент) који је директно учествовао у  инциденту, уједно је и члан парламентарног Комитета за слободу штампе(!) Силеџије су биле тако „поносне“ на свој напад на слободу штампе да су цео призор снимиле и касније ставиле на интернет. „Ово су профили људи који у Украјини треба да буду наши западни пријатељи и савезници“, пише Хичинс у обрачуну са онима на Западу који, као премијер Камерон, распирују сада пожар хладног рата, а можда су чак спремни да пређу и црвену линију која би ишла далеко испред садашњих „безубих“ санкција уведених до сада према Русији из САД и ЕУ.

Мета „Мејловог“ напада на домаће јастребове је директно Дејвид Камерон. Каже да се „у име оваквих  савезника у Украјини“, премијер Британије „надувао као жабац“ и сав се бацио на посао – „да заподенемо нови хладни рат од којег нико неће имати користи изузев шпијуна и произвођача оружја, а све то  на нашу властиту штету и за нешто што ни сам Камерон не разуме нити може да објасни.”

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kalimerovic Jeca

    Ja sam Jelena Kalimerović-Mirić, pomalo nezavisni sportski komentator
    Ovako, povodom toka stvari na terenu…
    CSK, tim centarfora Putina vodi njegovim golovima sa 3 : 0 uz pasove neurednih igrača iz Abhazije, Sirije i na volej plavokosog zemljaka sa Kima.
    Sudija uskoro svira kraj. I ko će pobediti kada oba tima tvrde da su domaćini? Rezervni igrači su ustali i slave a protivnički navijaci kijevskog Dinama iz EU i prečani preko Velike bare zvižde, ali ne bacaju petarde. Zato što barem toliko dobre petarde imaju i Rusi. Merkelova ne učestvuje jer popravlja gasovodnu instalaciju u kući. Žak Prostak, nekada trener svetskog šampiona Francuske kraj utakmice nezainteresovano prati sa tribina dok gricka proso i deli ga sa svojim Galskim petlom. Nervozni baltički igrači se raspravljaju oko ofsajda i zaradiće crveni. Stižu pretnje diskvalifikacijom iz Lige osmorke.
    Ipak golovima ili službenim rezultatom, isto je, pobedili su Rusi. 3 : 0.
    U ovoj sezoni mnogo su jaki. (Ja ih mrzim ali to je tajna). Na terenu nema tuče mada bezobrazni Rusi pljuju i psuju protivnike vuku ih za uši i čupaju za kosu i grebu prljavim noktima. Evo sada i prdež se čuje. C,C,C…Puštaju gasove i zagađuju vazduh jer su pobedili. Nigde plavih zastava sa kompasom. Glavni sudija stigao iz Nju Jorka, preti prstom i samo to. Slažem se da sudija nije muško kao što skandira i stadion. Bruka. Odlazim na Kopakabanu jer volim objektivnost.
    Ups! Umesto dnevnom listu sa najvećim tiražom greškom sam mailom otpremila komentar Pečatu. Ali oni to neće objaviti. A možda i hoće, da me diskredituju pred demokratskim svetom. Da mi smanje platu? Ne, to ne.
    Pišem ispravak na vreme.
    Dakle, Gospodinu Vučeli demanti
    Ja sam Vaša koleginica… objektivna




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *