Почетна / Друштво / Шести октобар

Шести октобар

Пише Никола Врзић

Зашто 16. марта, на ванредним парламентарним изборима, није поражена грађанска Србија?

Када је, после тек завршених ванредних парламентарних избора 16. марта, са страница „Данаса“ Весна Пешић, „социолошкиња, која је на овим изборима подржала ДС“, завапила дијагнозом да је „поражена грађанска Србија“, у појашњењу овога свог вапаја заправо је објаснила и зашто јој је дијагноза потпуно погрешна. „Поражени су“, казала је, „средњи слојеви, образовани људи, они су запали у највећу конфузију која је намерно произведена да се разбије грађанска Србија…“ Соци(ј)олошкињи Пешић је, Твитером, узвратила драматуршкиња Биљана Србљановић, алијас Леја Келер: „И та прича да је поражена образована Србија је арогантна и непристојна. А и пуна себе. Образована, my ass“ (дупе моје – прим. аут.) И: „Ја само ипак не капирам једно: како је то Вучић поцепао ‚грађанску Србију‘? Сама пала, сама се убила.“

ЛОПОВСКА СРБИЈА И сва је прилика да је Србљановић/Келер била ближа истини од социолошкиње која је на овим изборима подржала ДС, и то понајвише зато што је грађанску Србију ставила тамо где јој је и место, под знаке навода.

Ствар је наиме – како је ми видимо – у томе што у недељу 16. марта пораз није доживела „грађанска Србија“. Нису поражени средњи и образовани слојеви Србије, већ Србија оличена у Јасни Матић – од 2000. године наовамо: консултанткиња Светске банке у Вашингтону, па специјална саветница потпредседника Савезне владе Мирољуба Лабуса, па водећа саветница на УСАИД-овом пројекту повећања конкурентности српске економије, па директорка Агенције за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА) па државна секретарка у Министарству економије и регионалног развоја задужена за економске односе са иностранством и конкурентност и инфраструктуру квалитета, па министарка за телекомуникације и информационо друштво, па државна секретарка у Министарству културе, информисања и информационог друштва, па саветница за комПетитивност и економију знања у Министарству финансија – која је ове среде ухапшена због, такорећи, крађе дневница и путних трошкова.

Ако ћемо грубље, поражена је у недељу 16. марта и сва она Србија која данас стрепи због хапшења Дарка Шарића и свега онога што би он могао да каже и открије током процеса за шверц кокаина и прање новца.

Тако да није поражена грађанска, него лоповска Србија; поражена је једином преосталом надом – за коју ће се, додуше, тек видети колико је основана – да онолике пљачке свих ранијих њених надања у будућности више неће бити, или макар не у мери која нас је и довела до стања у којем само још правди смемо да се понадамо.

Уосталом, ако под „грађанским“ подразумевамо пристојно понашање и лепо васпитање, при чему би крађа (ваљда) требало да буде и непристојна и неваспитана, која је то „грађанска Србија“ претрпела пораз? Сад, што су своје лоповлуке и марифетлуке покуша(ва)ли да прикрију тако што су себе назвали грађанима а не лоповима, била је само пука техника вађења; таквом техником, додуше, штету нису нанели само буџету и нашим новчаницима, већ су оштетили и здрав разум доброг дела Србије која им је задуго – верујући им да су грађани а не лопови – веровала и да се не може бити грађанин ако се не (п)лута негде у беспућу ограниченом само анационалним и антинационалним, јер је свака симпатија за сопствену земљу и народ по правилу поистовећивана са назадним, превазиђеним, застарелим, мрачним и, је л` те, сељачким. При чему је управо тај њихов провинцијални комплекс ниже вредности од Београда и начинио провинцију у којој су једино и битни и у којој се једино осећају лагодно иако је се, тобоже, гаде; њихово је доба газдовања српским медијима и јавним простором, уосталом, од тог јавног простора и начинило таблоидну каљугу неспособну да произведе иједну критичку мисао, али све је то већ нека друга тема. Вратимо се изборима и изборним поразима.

[restrictedarea]

КРАЈ ПЕТОГ ОКТОБРА Од Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића и Уједињених региона Србије Млађана Динкића, преко Демократске странке Драгана Ђиласа и Нове демократске странке Бориса Тадића, па до Демократске странке Србије Војислава Коштунице, све што је остало од некадашње Демократске опозиције Србије, ДОС-а, претрпело је озбиљан пораз. По први пут од 2000. године ниједна од странака те шарене коалиције, која је задала завршни удар поретку оличеном у Слободану Милошевићу, у моменту пада већ сасвим склоном паду, ни математички није потребна за састављање нове већине у Скупштини Србије. И тиме је, рекло би се, један велики циклус у српској политици завршен; Пети октобар се завршио, у понедељак 17. марта освануо је шести октобар.

И Пети октобар 2000. године Србији је донео наду у промене, наду која је, излизавши се током ових 14 година, 16. марта 2014. замењена новом надом у нове промене.

Петооктобарска нада да ћемо се вратити у свет и почети да живимо као да смо нормални пребрзо се претворила тачно у оно што нам је Млађан Динкић тада и обећавао; кредит за летовање, кредит за ауто, кредит за стан, живот на кредит. С тим што су нам Млађан Динкић и његова економија деструкције успут донели и (ненајављену) транзицију која нас је на крају, иако јој краја заправо и нема, углавном начинила кредитно сасвим неспособнима, тојест, вратила нас је тамо где смо и били, плус-минус ових петнаестак година живота, нашег задуживања и њихове пљачке, с којима сад не знамо шта ћемо.

Слобода коју смо мислили да немамо, а да ће нам је Пети октобар донети, донела нам је и новинаре који су данас – по изненађујуће прецизном признању Вукашина Обрадовића, председника Независног удружења новинара Србије – „уплашени, слабо плаћени, склони аутоцензури“.

Донео нам је покојни Пети октобар и одрицање од суверенитета какво засигурно није очекивао нико осим оних који су нам га – одрицање од суверенитета – и припремали. Па је, примера ради, тадашњи министар полиције Душан Михајловић, пишући о хапшењу потпредседника владе Србије Момчила Перишића због шпијунирања у корист Американаца, писао о „апсурду“ да ико може да буде „оптужен за шпијунажу у корист америчке службе, тј. у корист оних који су нам постали нови савезници и стратешки партнери. И у политичком и државном, па и војном и безбедносном погледу“. Навео је Михајловић у својим „Повленским маглама и видицима“ и да „нико од нас, па ни генерал Перишић није имао шта да ода Американцима“, и притом није био ни једини, а ни најгори у оваквом поимању наше нове стварности и односа међу савезницима и стратешким партнерима.

Да нам врате изгубљени/ продати/ поклоњени суверенитет покушали су Зоран Ђинђић пред крај свог живота, и Војислав Коштуница. И док нам је Коштуничина борба за целовиту и самосталну Србију још свежа у сећању, помало заборависмо да је Ђинђић у месецима пред погибију захтевао повратак наше војске и полиције на Косово и стриктно поштовање Резолуције 1244 и суверенитета Србије над Косметом – „Ствари ће почети суштински да се мењају тек када међународна заједница каже: решење је у суштинској аутономији за Космет, враћању протераних Срба и враћању предвиђеног броја наших полицајаца у покрајину. У стриктном провођењу Резолуције 1244, до последњег слова… Права Србије на Косову и Метохији нису нешто што може да нестане. Нико нема, ни међу Албанцима ни у свету, права да нам каже: Милошевић је потрошио ваша права и ви почињете од нуле… Космет је за мене државни приоритет број један. Статус Косова је, у ствари, статус Србије… Ја сам изабран да заступам и браним интересе Србије.“ – и поручивао страним амбасадорима и осталим пријатељима да немају права да се мешају у наша унутрашња питања – „То да ви сада странце укључујете као део унутрашње политике, то је болесно. Ми ту болест још имамо у Београду. Имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима. Они позивају министре, позивају мој кабинет, и чуде се што нећу да их примим. Ја кажем, замислите да мој амбасадор у вашој земљи позове вашег премијера па га пита да са њим руча. Овај би мислио да је то нека шала, да је скривена камера. Па, ми смо исто тако земља као што је и ваша земља. Немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наша амбасада у вашој земљи не би могла ни случајно да уради“,  али Ђинђић је после тога убијен, а Коштуница тако успешно медијски масакриран да се никада више није опоравио. Увиђа ли још ко у њиховим судбинама извесну правилност? Тек, српска политика се после тога свела на испуњавање косовских и осталих налога иностраних амбасадора, тако лепо описано у „Викиликсовим“ депешама америчке дипломатије…

А сада нам је, после избора 16. марта, освануо шести октобар. Хоће ли нам донети ишта више од пуке персоналне промене и новог предмета обожавања и мржње? Не, ако дух Петог октобра – од наставка десуверенизоване косовске и државне политике до наставка украдене економске политике, која се тако лепо види већ и у податку да су „током прошле године (стране) банке повукле чак 1,05 милијарди евра из Србије“ („Данас“) – настави да прожима српско поимање света и одређује недостојно место које Србија у њему заузима.

 

Или ћемо пак напокон схватити да лепо грађанско васпитање не значи презир, већ љубав према својој отаџбини и народу, уз све што би та љубав морала да подразумева?

А ви, Београђани, када ових лепих, пролећних дана будете шетали подно Калемегдана, сетите се да су пре 100 година баш на том месту Београђани гинули славно, бранећи своју и нашу слободу. Ако пред тим сећањем не осетите понос и обавезу да их будете достојни, е, то ће бити знак да грађанска Србија заиста јесте поражена, и да нам никакав шести октобар не може донети ништа више од онога што нам је већ донео Пети, јер нешто боље од разочараних социЈолошкиња да нам управљају таквом свешћу и не заслужујемо…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Вучић и опозиција која ОПОЗИЦИЈА? Он преображени има сада 250 послушника у српском парламенту. Ту послушност није добио на СТИРО ПОРУ митигу, већ после свог преображења од“ НАЦИОНАЛИСТЕ“ упослушног ДЕЧКА за Лондон, Вашингтон и Брисел ту лежи та победа од 158 посланика оних ресто послушника. Шта смо добили а шта изгубили са овим изборима, национална идеја нема свој глас ЗАШТО?
    Добили смо брозовско једно умље где може ако изабере стручне људе
    на одговорна места у државној управи. Њега нема ко да заустави у
    науму издаје КОСМЕТА.Такође нема ко да га заустави у срљању у ЕУ
    можда сутра у Нато. Бирачи морају да се питају коме су дали поверење да води државу Србију.Србија изгубила је себе и своју државну идеју у било којој Југославију сада Србија нема свог ПУТИНА и своју ВОЈСКУ као што има Русија.




    0



    0
  2. Ludilo samouništenja se zapatilo

    Narod je prvenstveno glasao protiv Tadića i ds-bahatih,arogantnih lopova i unuštitelja,a vidi,sada,ovo!Dokle će Srbija da prašta kriminalcima u kancelarijama sistema koji se kočopere kako su nas sve nadmudrili pokvarenošću,kako su kulturu i otmenost bacili na kolena i u kontejnere siromaštva i bolesti,kako su učinili nevidljivima sve koji su kvalitetniji,kreativniji,finiji od njih?Ovo liči,ponovo na osvetu,nekreativnih,netalentovanih osrednjaka kojima je jedina vrednost nekultura,osrednjost,snobovština i skorojevićevstvo.Kao da nismo bili svedoci šta se pod ds radilo i kako su njihovi kadrovi ,kao krpelji ,bubreli na našoj krvi.I još to nisu ni krili,naprotiv,hvalili su se i razbacivali,prostaci, kako su se obogatili,okoristili,pronoseći,javno,svoju nezajažljivost i hvaleći se njome…Baš ti državni sekretari,pokvaren ljudski materijal je premrežio celokupno društvo i zatrovao i srozao sve vrednosti,moral i veru u dobro.krpelji,i dalje,dakle…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *