Сергеј Бабурин /потпредседник руске Думе/ – Да је био Путин уместо Јељцина, НАТО агресија би се другачије завршила

Разговарао Сергеј Белоус

Потпредседник руске Думе Сергеј Бабурин, боравећи на недавној руској привредној изложби у Београду, радо је пристао да за „Печат“ одговори на најважнија, па и најдраматичнија питања из садашњости и блиске прошлости.

 

Навршава се 20 година од како сте први пут посетили Србију. Колико се за то време она променила? Набоље или нагоре?

Први пут сам био у Србији када су јој биле уведене санкције које су тадашњој Југославији стварно нанеле штету, мада мању него што је тзв. „хуманитарна помоћ“ почетком деведесетих нанела демократској Руској Федерацији. За све те године, десиле су се драстичне промене, зато што многих политичара, који су тада били на врхунцу политичке моћи, више нема. Пре свега, ради се о лидерима социјалиста. Али, многи који су се тог тренутка налазили у опозицији, да би после свргавања Милошевића и доласка Ђинђића и Тадића неко време били на врху пирамиде, такође су отишли. Истовремено, данашња Србија ме врло подсећа на СФРЈ из времена Јосипа Броза Тита, пошто је руководство државе принуђено да балансира између Москве и Вашингтона. Покушава да истовремено ради и са овима и са онима, мада то не доноси гаранције успеха. Што се тиче живота обичних људи, са задовољством примећујем обнављање многих здања, пре свега мостова преко Дунава, уништених  током НАТО агресије 1999. године, али, уопштено гледано, економска ситуација није баш лака и, убеђен сам, сарадња савремене Србије са Русијом, пре свега уједињењем наших тржишта, јесте једна од стратешких могућности за развој Србије.

 

Да прецизирамо: какве конкретне перспективе постоје у области економске сарадње?

Формални разлог мог доласка је учешће на привредној изложби Руске Федерације („Експо – Русија Србија“ – прим. аут.) у Београду, где су представљене десетине предузећа из РФ, од којих 46 већ врло блиско сарађују са српским партнерима или раде на територији Србије, а друга би хтела да нађу партнере, или могућности за прођу своје робе, или за продају српске робе у руским регионима. Ова изложба, која се спроводи први пут у много деценија, у мојим очима је принципијелно битан догађај у животу Србије, пошто се ради о отварању огромног руског тржишта за српске компаније. А данашње руско тржиште је спремно да „прогута“ сву  производњу Србије, без остатка: како индустријску, тако и пољопривредну. И, уз гаранције инвестиција, многа руска предузећа би хтела да направе одређене заједничке структуре у Србији. Или да уложе средства у производњу која ће бити покренута овде – јер, ако имамо значајне могућности у индустрији, што су већ показали уговори потписани током изложбе, тако је и у пољопривреди, с обзиром на наше тешке климатске услове, производња Србије изузетно пожељна и може да допуни, или чак и да помери увоз из других држава Медитерана, или Аустралије и Јужне Америке. Ради се о великом дијапазону понуда са руске стране, које обухватају, у принципу, цели спектар српске економије.

 

Које су главне препреке развоју руско-српске економске сарадње?

Основни проблеми у нашој економској сарадњи се, колико видим, налазе у чисто политичкој сфери. Приликом не баш тако једноставних процеса евроазијских интеграција на постсовјетском простору, значајно је то што наше партнерство са Србијом има вишевековну историју. На данашњи дан, када се од Србије захтева прекидање тесне сарадње са Русијом, а заузврат обећава некакво партнерство са европским савезом и можда чак и са НАТО, то и јесте једино ограничење наших односа. Јер, Русија у сарадњи са Србијом никада није наметала услове, рецимо, да би, ако хоће да сарађује са Русијом, са неким другим морала да ради мање. Не, ми кажемо: само економски интереси Србије и равноправно партнерство могу да леже у основи односа. Никаквих ултиматума типа „Престаните да са неким да радите!“ Жао нам је што се многи српски предузетници чак и званичници суочавају са диктатом иностраног карактера, када наши пријатељи, који раде са Русијом, Србији говоре: „А ви престаните да сарађујете са Русијом“. При чему ништа не предлажу заузврат. Мислим да је Србима очигледно и корисно искуство Мађарске и многих других држава, где је приступање Европској унији довело до затварања читавих индустријских грана, ликвидације или смањења пољопривреде – и то све у име интереса произвођача из Француске, Немачке и других моћнијих држава. Зато се искрено надам да потенцијал Србије, као моста који повезује Исток и Запад, није исцрпљен. У 21. веку, због положаја посредника између Европске уније и Евроазијске економске заједнице, Србија има озбиљну перспективу.

 

Сада када се у Србији све чешће чују пароле о Евроазијском економском савезу, као алтернативи ЕУ, рађају се и одговарајуће иницијативе. Колико је та опција реална за Србију, с обзиром на географску „одсеченост“ од Русије?

Евроазијски економски савез није политичка организација, он дозвољава свим учесницима да остваре економску корист у сагласности са унутрашњим трговинским правилима и међусобним царинским односима. Зато се, без преузимања на себе икаквих политичких обавеза, осим пријатељства и верног испуњавања пројеката, од Србије ништа друго и не тражи. Сматрам да приступање Србије или слање посматрача – после предстојећих парламентарних избора – у органе Евроазијског економског друштва, како би се разумело шта је то, шта је за њу корисно, а шта не: то би био правилни корак.

[restrictedarea]

Сматрате ли да је Русија, у својој спољној политици, допустила себи неке грешке у односима са Србијом?

Са становишта недавне прошлости, могу само да жалим што је Русија, заглибљена у својој „перестројци“ и последичној демонтажи социјализма, више од две деценије била изолована не само од Србије већ и од свих наших пријатеља и савезника. Зато је српска драма, приликом рушења Југославије, почела уз равнодушност званичне Русије. То је довело до погрешног гласања Јељцинових представника у Савету безбедности УН, због чега је Савезна Република Југославија последично остала усамљена пред многим изазовима 90-их година. Ја могу само да жалим што смо током деведесетих година имали таквог председника какав је био Јељцин, различитог од садашњег руског председника, који је при решењу „руског Косова“, тј. Крима, и борби са фашистичким следбеницима у Кијеву после државног преврата у Украјини, показао своју спремност на одлучне акције. Да је Путин био председник Русије 1999. године, уверен сам да би се агресија НАТО против Југославије завршила другачије. Но, урађено се не може променити. Данас морамо рећи да се Русија мења набоље, враћајући се на позицију геополитичке одговорности пред својим партнерима. Србија мора из тога да извуче своје закључке. Сем тога, за савремену Русију је немогуће да се враћа на политику некаквог диктата или наметања своје тачке гледишта. Ми смо за слободу воље и избор народа. Једина ствар коју бисмо желели да видимо јесте да народи, који су се градили вековима у формату источнохришћанске традиције, остану на путу моралних и духовних вредности које су штитили наши преци. Зато имамо посебан однос према Србији и другим православним народима, тако да је Русија спремна да иде у значајне трошкове, јачајући ове односе.

Данас се на Балкану живо расправља о ситуацији у Украјини: праве се поређења са бившом Југославијом и Косовом, или обрнуто, побуна у Босни се упоређује са украјинском. Али, многима није у потпуности јасна руска политика према Украјини. Како бисте је описали? Шта даље предвиђате?

За мене, трагедија из 1991. године, рушење Совјетског Савеза, представља геополитичку катастрофу. Ја сам у том тренутку био јединствени члан руског парламента који је на заседању иступио против ратификације документа о рушењу СССР. Али, на гласању нас је било свега шесторица. Украјина, Русија и Белорусија – то су три суверене независне државе, на које је подељен јединствен православни народ. Ова подељеност је била и јесте драматична. Зато сматрам да је референдум на Криму, заказан за 16. март, принципијелно важан, јер то је референдум о цивилизацијском избору. Не знам како ће гласати становници Крима, али знам да је 1954. године Крим, као Косово од Срба, био безаконито отргнут од Русије и придодат у састав Украјине, кршењем у том тренутку свих постојећих устава: и СССР-а, и Русије, и Украјине. Знам и то да се за 60 година, током којих је та територија отцепљена од Русије, нису променила наша национална осећања у погледу Крима, зато што је Крим место на којем је био крштен Кнез Владимир од којег је потекло хришћанство у нашој отаџбини. То је територија где је, у Севастопољу, за време царице Јекатерине основана главна поморска база Русије. И Севастопољ и Крим су, у последњих неколико векова, увек били део руског националног идентитета. Део руске националне самосвести. Не државне, него баш националне. Остали су то чак и када су формално били у саставу Украјине. Зато се на данашњи дан надам да ће грађани, којима су, не питајући их за сагласност, 1954. године одузели руско држављанство, већином гласати за враћање у састав Русије. Зато су Крим и Украјина блиски, али различити проблеми. А што се тиче Украјине, та драма Истока, та драма Југа, ти покушаји „бандероваца“ неће се ограничити само на Западну Украјину већ ће захватити Кијев, а планиран је и источни део државе. Овде смо осуђени да будемо сведоци, може бити и учесници драме.

 

Како бисмо могли да упоредимо „кримску драму“ са косметском?

Пре 20 година сам први пут посетио Косово. Састао сам се са руководством српске покрајине. И, на моју молбу, организован је састанак са представницима националних мањина, пре свега Албанаца. То је био веома тежак и сложен разговор о националној култури, о многим проблемима на верском плану… Али, желим да нагласим да су се пре 20 година многи албански лидери са Косова залагали за то да Албанци буду део српског друштва, и да је Косово део Србије, али су захтевали посебну, суштинску аутономију, већа права, веће гаранције. Друга ситуација је била 1998, затим 1999, када сам био на Косову, заправо већ на прагу НАТО агресије, и упознао се са господином Аганијем (Фехми Агани, заменик Ибрахима Ругове, лидера ДСК – прим. аут.) Пут ка миру у том тренутку био је још увек очуван. Да са западне стране није било наметања сецесије Косова, уверен сам да би јединство Србије и усаглашавање српских и албанских интереса на територији били изводљиви.

 

Како ви тумачите чувену изјаву Владимира Путина да, ако је право отцепљења дато косовским Албанцима, тада и становници Крима имају право на самоопредељење?

Па, било какво поређење је и тачно и условно истовремено, зато што, с једне стране, за Русију је Крим „руско Косово“, али са друге стране Крим је и за Украјину такође „Косово“, које се њој одузима. У том смислу, сви рачунамо – и Путин и политичка елита Русије уопште – да су Европљани данас заробљеници својих стандарда и да они морају да одговоре на питање када заиста говоре истину: када причају о праву народа на самоопредељење, или када причају о заштити целовитости држава по сваку цену? Дакле, овде на Криму, оба погледа имају једнака права, и из перспективе Кијева, и из перспективе Москве. Тако да ће све решити становници Крима.

 

Ви сте се упознали и више пута састајали са бившим председником СР Југославије Слободаном Милошевићем. Какве утиске је он оставио у вашем сећању?

Слободан Милошевић за мене ће заувек остати човек који је, са огромним искуством партијског комунистичког рада и са личношћу оформљеном у условима марксистичке идеологије, остао до последњег дана изванредни српски патриота. Јер, то је оно што западни партнери нису могли да му опросте у преговорима, управо то што се он залагао за право Срба да се уједине у једну државу. Првобитно је отворено говорио да Срби из Босне, који су затим створили Републику Српску, као и Срби из Крајине из Хрватске, имају свако право да се након уништења СФРЈ уједине са Републиком Србијом у једну државу. А у ствари, то би било у складу са међународним принципима и међународним системима гаранције. Дакле, за мене је Милошевић био српски лидер којим ће се ускоро српски народ поносити. И многи правилно то раде већ сада.

 

Тезу „Руси не могу да буду већи Срби од Срба“ званична Москва често користи у контексту двостраних руско-српских односа. Али, кад се Србији замера да, упркос свом хваљеном „русофилству“, данас има углавном прозападну владу, да ли би требало разумети и да „Срби не могу да буду већи Руси од Руса“? Да ли је Русија превише пасивна у српском смеру спољне политике?

И у Србији и у Русији, у политичкој елити прилично су јака антинационална осећања. На пример, у Русији влада скоро уопште не помаже и не подржава председника Путина у његовој одлуци да се заштите наши суграђани на Криму и у Украјини. И уопште, влада Медведева је необуздана, прозападна, либерална влада. Исте такве политичаре би, мислим, Срби могли по свом нахођењу да издвоје у већем броју. То је реалност, са тим се треба суочити. Али најбитније је, сматрам, оно што морамо урадити, и Руси и Срби, а то је да осетимо правац промена. И овде, с једне стране, ми сви морамо да схватимо да се глобални проблеми могу решавати само са човечанством у целини. Сви морамо да се ујединимо, и Руси, и Срби, и остали Европљани, Африканци и Американци, у име успешног одговора на изазове глобалних проблема. Али, с друге стране, крајем 20. века живот је показао да при томе не смемо да изгубимо националну свест. Да не изгубимо оне корене који омогућавају било којем народу да постоји на планети. У супротном, неће бити народа и неки други ће бити срећни, а не наши потомци.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Ovo bi trebali i gluvi da cuju, ako ne cuju ima nacina da im se znakovima ruku to kaze.

    Ali neki koji se na zalost nesto pitaju u Srbiji radije cuce u hodnicima Brisela, pa glas ne dopire do njih, a oni nece da udju kroz sirom otvorena vrata, nego kucaju na dobro zamandaljena.

  2. Dabome, da bi se fasîsti malo uzdrzali, ovako i danas (verovatno im je posle Krima prisela arogancija i svemocnost) bar pricaju svom narodu o svojoj svemocnoj sili.
    Zaboravili: Sila Boga ne moli, ali Bog silu ne voli. Poznato.
    Ako, ako, samo neka mlate praznu slamu. No, oprez, ranjena zivotinja je opasna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *