Почетна / Свет / Руско „ њет“  и британско  “плиз “

Руско „ њет“  и британско  “плиз “

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Евоцирање атомског арсенала у украјинској причи остаје усамљен инцидент, говорници, гласила и носиоци импулса интервенционизма унапред су израчунали како само у Севастопољу на Криму има довољно руских ратних бродова, како Украјина није Косово, Авганистан, Ирак или Либија и како у Москви не седи тужни Горбачов или пијани Јељцин, него Владимир Владимирович

Када је Барак Обама у Вашингтону запретио Москви да ће јој, ако не остави на миру узурпаторе власти у Кијеву, бити испостављена „цена“, у Даунинг Стриту су се обрадовали јер су Американци јавно изговорили оно што на Темзи мисле али се устежу да јавно изусте.
У суштини, разлика у ставовима Вашингтона и Лондона о баратању украјинском кризом је, према оцени једног броја аналитичара у Лондону, као разлика у познатој француској глоси „црна капа и капа црна“. У преводу на енглески то значи да се Британија и САД у односу према Путиновом третману пуча у Украјини „разликују“ по томе што различито интерпретирају непостојање кохерентне политике одговора Москви а немају политику зато што немају опцију.

КАМЕРОНОВА УПУТСТВА Премијер Дејвид Камерон је другог марта подигао слушалицу да „чује своје мишљење“ од Барака Обаме, после чега су се две стране на два краја Атлантика појавиле са две различите верзије које су пак и имале да објаве јединство погледа о „агресији“ у Украјини. Барак Обама се још једном брзоплето спотакао о „црвену линију“ на коју се Владимир Путин није ни осврнуо. У нападној супротности са Обамином новом „цревном линијом“, после Сирије, у Лондону се Дејвид Камерон прилично мучио да каже исто, али да, такође, стави до знања како Вајтхол не жели да повлачи никакве линије, поготово црвене које би имплицирале и помисао на употребу војне силе.
А онда се на мистериозан начин у лондонској штампи појавио снимак интерног документа и то само онај његов део где пише да званични Лондон нема намеру да према Русији предузима ни економске ни трговинске мере као што би, на пример, било затварање лондонског Ситија за руске милијарде или пак неки други пакет санкција против Москве. У питању је фотографија, за сада са непознате камере, а носио ју је на састанак у Даунинг Стрит „високи владин функционер“. Део снимљеног рукописа, који је обиграо британске листове и ТВ станице, дословце каже да „Уједињено Краљевство неће да подржи (за сада) ни трговинске санкције, док, међутим, разматра – заједно са другим ЕУ земљама – визне рестрикције и забране путовања за руске званичнике.“
У инструкцији министрима у влади налаже се да „треба да обесхрабре било какве разговоре (циља се на НАТО) о војним припремама“ а да се у оквиру ЕУ „подрже иницијативе за обезбеђење алтернативног гаса и нафте Украјини… уколико дође до прекида испоруке из Русије“.
Би-Би-Сијев коментар после „провале“ овог поверљивог владиног документа каже да је Камерон наредио министрима да званични иступи о Украјини морају да буду „округли па на ћоше“, при чему претње Русији треба да се употребљавају „само у приватним контактима“. Што је пак у колизији са претњама\Обаме и Стејт департмента (Кери) да се Путину из Вашингтона припрема наплата неке „цене“.
Високи извор у Вајтхолу објашњава (поводом појаве документа у јавности) политичком уреднику Би-Би-Сија, Нику Робинсону: „Наша је тактика да говоримо мекано, а држимо у руци велики штап“(!?) Велики штап значи да се савезници у Европској унији припремају за случај да Путин не послуша упозорења, мада се изражава нада да је „деескалација у Украјини још увек могућа“.

[restrictedarea]

ИСПРАЗНА УПОЗОРЕЊА МОСКВИ Према коментару лондонског „Мејла“, цела афера показује да Лондон, у одсуству бољих опција, а поготово у одсуству „великог штапа“, жели да „утиче на понашање Русије, пре него да размишља о кажњавању“. У овом тону је и једна готово гротескна претња да „Русија од нас, заиста, не може да очекује нови Сочи“. Испразно, колико и ефемерно звучи упозорење Москви да може доћи у питање и њен опстанак у чланству Г8.
Да се не би замерио Обами, и Вилијам Хејг, шеф британске дипломатије, припретио је мало Путину да је његово понашање у Украјини „неприхватљиво“, па је у истом даху рекао и да је Путиновим понашањем у Украјини „нанета велика штета поверењу између Русије и западних држава“, што би, имплиците, требало да сугерише како је до овог инцидента поверења било нешто више.
На основу извора у Даунинг Стриту, Робинсон тврди да кључна разлика у ставовима Лондона и Вашингтона према кризи у Украјини лежи у геостратешком факту да је сукоб у Украјини у срцу Европе па стога Обама може себи да дозволи луксуз да упути још једну претњу коју не може да оствари. Уместо тога, британске калкулације за излазак из кризе усмерене су према томе како ће се у Берлину понашати Ангела Меркел, која због зависности од руских енергената и географске позиције Немачке не жели да се у овој фази помиње било каква „цена“, него, напротив, дијалог.
Многе лондонске анализе говоре како је став Вашингтона према украјинском питању одређен и расположењем у самој Америци где се (после Сирије) Обама саплео на још једну „црвену линију“. У уводнику „Вашингтон поста“ од другог марта стоји, тако, да је „Владимиру Путину требало само два дана да се појави са багателисањем Обаминог упозорења Русији… САД се сада налазе суочене са актом голе руске агресије у центру Европе, која прети да као парни ваљак прегази америчког председника и његове савезнике… Обама мора да покаже да се то неће догодити“.
Ник Робинсон закључује како је „јасно“ да Путин рачуна да ће Запад још мало „грактати, али се неће покренути“. За разлику од ранијих сличних ситуација, када је подржавала ратне покличе ултрадесних интервенциониста у Америци и код куће, британска штампа ових дана показује више смисла за баланс, сада када је инстинкт империјалног интервенционизма ударио у тврдо.

ПУЧИСТИ НА ТАНКОМ ЛЕДУ Недељно издање „Мејла“ дозволило је себи да преко свих стубаца (2. марта) уместо осуде, постави питање: „Да ли је Путин био у праву када је интервенисао?“
Први пут у дугим деценијама после окончања Хладног рата констатује се да је Запад 25 година „погрешно поступао са Русијом“, па колумниста у „Мејлу“, Питер Хичинс поставља питање: „Зашто смо то радили када је Москва могла да буде наш пријатељ, само да смо ми то хтели?“ Требало је, дакле, четврт века да се открије врлина сарадње уместо непријатељства према Русији и да, тек када је Москва, после толико деценија, рекла велико „њет“, у неким главама на Западу севне мудрост да „данашња Русија није некадашњи Совјетски Савез“. Све и да јесте…
Хичинс, такође, пита зашто Запад није помогао поносном и храбром руском народу када се после1991. године Совјетски Савез нашао у рушевинама након 74 године марксизма. Запад је, напросто, каже се даље, пригрлио хаотичну владавину Бориса Јељцина, који је бомбардовао и властити парламент, „па није ни чудо што руски гласачи виде у Владимиру Путину свог спасиоца“.
Кључна идеја Хичинсовог става јесте како је Запад, уместо да прихвати да је Хладни рат окончан, покренуо сада нови… На још већу жалост, тај рат се покреће без доброг разлога подстичући руског суседа, Украјину да по сваку цену уђе у Европску унију и НАТО, баш као да СССР још и данас постоји.
„Мејл“ је изразито критичан према Европској унији и даљем чланству Британије у њој, па подсећа да су ЕУ и САД последњих месеци учинили све да – дипломатијом, новцем и пропагандом – Кијев што више удаље од Москве, а приближе ЕУ и НАТО-у… Потпиривали су ватру сукоба којем се тренутно не сагледава крај… Они су агресивно покушавали да Украјину „откаче“ од Русије и да је увуку о орбиту Брисела, мада су морали да буду свесни како ће то да разјари Русију.
У истом смислу је и један осврт на Радију ББЦ4, различит од целокупне редакцијске политике корпорације, која је изразито необјективна у подршци кијевском пучу: „Високе америчке, ЕУ и немачке личности у јатима су слетале у Кијев да подрже и потпале антируске масе… Замислите како бисмо се ми осећали када би министар спољних послова Русије дошао у Единбург на митинг Британске националне партије (БНП) и са те трибине подржавао независност Шкотске?“
„Мирор“, опет, каже да је Путинов кримски гамбит у ствари „изругивање западној демократији“. По овој тези, Путин шаље јасну поруку Западу: „Ви по целом свету подстичете сецесионистичке покрете и уживате да се мешате у послове других народа… Ево вам сада прилике да пробате стварни укус те политике.“
Експонирајући немоћ Запада да уобичајеним маниром војне силе неутралише Путинов украјински гамбит, „Мирор“ пише да су пучисти у Кијеву, у ствари, навучени на танак лед; да је Кијев изневерен од оних који су га подстицали да руши демократски изабран режим, ма колико тај режим не био по вољи било којој страни у новом хладном рату. „Сада када смо Украјинцима подгрејали наде које не можемо да испунимо, само смо пробудили старе страсти у овом иначе неуралгичном делу света и само Бог зна где ће ово да се заврши“ (Хичинс).
Званична политика у Вајтхолу не показује, бар по спољним манифестацијама, знаке да је схватила величину грешке у којој је Британија, као једна од кључних чланица ЕУ, имала већински удео.

У МОСКВИ НЕ СЕДИ ПИЈАНИ ЈЕЉЦИН Апологета британске званичне политике у Украјини, Едвард Лукас, експерт за питања Русије у лондонском „Економисту“, мисли, међутим, да „Путинов покушај да реинкарнира Совјетску империју прети не само Украјини него и миру у целој Европи“. По њему, одговор Запада на руски изазов био је „благ и кукавички“ и нека врста „самоубилачког ризика“. Такозвани Будимпештански меморандум (1994) који гарантује суверенитет Украјине, флагрантно је прекршен. Најпре путем руских трговинских санкција према Кијеву како би се Украјина удаљила од ЕУ а затим подршком Јануковичевом удару на опозицију и, на концу, „овом окупацијом Крима“. Истина, подвлачећи како су Руси прекршили реч дату у Будимпешти, Лукас каже да су и Британци прекршили реч, али тиме што су опозицији која је рушила власт Јануковича ускратили помоћ „у баруту“… Опозицији је обећано све како би се Украјина удаљила од Русије, „али смо као прави бескичмењаци оманули чак и у примени тако благих мера као што су ускраћивање виза или замрзавање полога у банкама да бар на тај начин казнимо Кремљ за његово понашање“.
Поента што у целу украјинску причу уноси и сабласт атомског оружја, а Украјина га се својевремено одрекла у замену за гаранције суверенитета оспораваном одлуком (1954) Никите Хрушчова, када је Украјина постала самостална држава. „Да ли би се“ – следи питање лондонских јастребова Камерону – „тадашња влада уопште одрекла поседовања атомског оружја да је знала да ће Путин напасти, а да ми нећемо ни прстом мрднути?“
Добра вест из Лондона је, ипак, да евоцирање атомског арсенала у украјинској причи остаје усамљен инцидент, да су говорници, гласила и носиоци импулса интервенционизма унапред израчунали како, на пример, само у Севастопољу на Криму има довољно руских ратних бродова (136); како Украјина није Косово, Авганистан, Ирак или Либија. Како у Москви не седи тужни Горбачов или пијани Јељцин него Владимир Владимирович. Зато као последицу тога први пут од окончања првог Хладног рата па до почетка овог другог, имамо руско”њет”, а уместо бомби, само енглеско „плиз“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Тако је говорио и сер Греј-министар иностраних послва јула 1914.
    Иако данас, у В.Б. има доста нвца руских „капиталиста“, није …
    Иако британски политичару „иду или траже, своје мишљење, преко,..“
    и над ѕападном и источном обалом Атлантика, један је газда.
    Неколико дана пред 1-ви св. рат, ткође се чула „мудра и важна“
    фраза да сукоб великих (тада је В.Б. помињала 4, „искључујући“
    себе) сила може да доведе до поремећацја међународне трговине.
    Зар о њима нисмо ништа научили?
    Србољуб Савић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!