Руски рулет српског избора

Пише Никола Врзић

Лекција из Украјине наговештава како ће предстојећи избори у Србији утицати на изградњу „Јужног тока“ и на споразум о бесцаринском извозу наше робе у Русију

Имали смо среће овог пута. Србија не мора да објави рат Русији.

Лоран Фабијус, министар иностраних послова Француске, саопштио нам је то ове среде, после разговора са својим пучистичким колегом из Украјине, Андријом Дешчицом: „Нећемо објавити рат Русима, али оно што раде је неприхватљиво. То је инвазија.“

Али какве то везе има са Србијом, и кампањом за ванредне парламентарне изборе заказане за недељу 16. март? Веза се налази у параграфу 26 Преговарачког оквира Европске уније за преговоре о приступању Србије Унији, у којем се наводи да ће се „до момента приступања, од Србије захтевати да поступно усклађује своје политике према трећим државама“, а имаћемо и Преговарачко поглавље 31 („Спољна, безбедносна и одбрамбена политика“) кроз које ће овај захтев бити и формализован; све пратећи Европску унију и оно што се назива Заједничком безбедносном и спољном политиком ЕУ (Common Security and Defence Policy – CSDP) већ смо увели санкције Белорусији и увели санкције несрећној Сирији иако нам ништа нису скривиле осим, ваљда, што нису признале независност Косова и Метохије, и јасно је како то усклађивање има да се настави. Вођена истоветним захтевом да ради оно што јој Брисел каже иако на то сама нимало не може да утиче, Црна Гора је поводом Украјине 4. марта саопштила да се „као земља кандидат за чланство у Европској унији придружује закључцима Савета ЕУ о Украјини од 3. марта“, у којима, иначе, ЕУ „снажно осуђује очигледно кршење суверенитета и територијалног интегритета Украјине кроз акте агресије руских снага безбедности“. Што ће рећи да оно што делује као млака реакција нашег Министарства спољних послова – „МСП са изузетном пажњом и забринутошћу прати догађања у Украјини. Пружамо пуну подршку политичким напорима у циљу превазилажења настале ситуације и успостављања неопходне стабилности.“ – заправо представља неочекивани израз пркоса и суверенитета земље ограниченог суверенитета каква је Србија, јер се и Србија нашла под истоветним притиском као и Црна Гора да објави онакво саопштење па ипак то није учинила. И сва је прилика да је управо овај дипломатски маневар оно што је имао у виду Александар Вучић, председник Српске напредне странке, када је рекао да Србија „води најодговорнију могућу политику“ те да „неће прекидати односе са Руском Федерацијом. Водићемо такву политику да Србију провучемо кроз иглене уши, да не уђе у сукобе и да прође недирнута и неоштећена и да буде економски стабилна и све богатија.“

Да, прођосмо сада кроз иглене уши, с тим што отвореним остаје питање да ли бисмо тако лако прошли да нам се не ближе избори, и потпуно је јасно какву би штету претрпела власт која би се у предизборној кампањи у земљи Србији окренула против Руса; сличан је попуст, у вези са Косовом и Метохијом уочи председничких избора 2008. године, показао нам је „Викиликс“, од својих евроатлантских пријатеља добио и Борис Тадић, а јако добро знамо шта је после тих избора са Косовом и Метохијом учинио. Но и ако се оставимо размишљања о томе да ли су актуелне власти од Брисела добиле овај попуст, који ће им потом бити наплаћен као Тадићу косовски, пуно је аргумената који дају утемељење упитаности неће ли се политика „и ЕУ и Русија“ показати неостварљивом таман колико и Тадићева „и Косово и ЕУ“.

Хоћемо ли, зарад Европске уније, са Русијом морати да заратимо у мери у којој ће то учинити Европска унија? Да ће притисака на то бити, сведоче нам већ и црногорски пример саопштења о Украјини, и Вучићева најава провлачења кроз иглене уши. Како ће на те притиске одреаговати претенденти на освајање власти после предстојећих избора?

Реакције на украјинску кризу, имајући у виду цитирану смерницу Савета ЕУ, пружају нам збиља речит наговештај.

Уз неколико патриотских странака и покрета који имају мало или нимало шанси да пређу изборни цензус, од садашњих парламентарних странака само је Демократска странка Србије пружила јасну подршку држави која у Савету безбедности брани наш територијални интегритет и целовитост. Војислав Коштуница, председник ДСС-а, био је сасвим јасан, антиципирајући притом оно што Србију у наставку њених евроинтеграција очекује: „Било би веома опасно да Србија на било који начин учествује у политици ЕУ против Русије, јер Србија у својој историји никада није била против Русије и тамо мора да остане и сада.“ И једнако је јасан, на својој платформи испуњавања сваке бриселско-вашингтонске заповести, био још само власник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић, који је после састанка са отправником послова украјинске амбасаде у Београду Александром Кириченком нагласио да „територијална целовитост и интегритет Украјине морају бити сачувани“ и да „таква порука треба да оде из Београда у Кијев, Москву и читав свет“. Успут је, да читава ствар постане и до крајности беспризорна, човек који се залаже за признавање независности Косова рекао и да „морамо имати поштовања према ставу Украјине која није признала Косово“, на шта му је Кириченко пожелео успех на изборима…

У сваком случају, изузимајући ове две реакције, сви остали претенденти на власт у Србији су, поводом украјинске кризе и сукоба између ЕУ/НАТО земаља и Русије, углавном покушали да остану и глуви и неми и слепи попут она три мудра јапанска мајмуна. Да ли то значи да су незаинтересовани за оно што се догађа у Украјини? Хм; да је тако, значило би да су сасвим некомпетентни да воде ову земљу у било какву будућност, јер нису у стању да препознају будућност која нам се – хтели ми то или не, могли на то да утичемо или не – ковитла пред очима. Али наравно да квака није у томе. Паралисани ониме што због ЕУ морају да ураде, а због народа у предизборној кампањи не смеју, одлучили су се за тишину. Али шта ће бити после избора, кад се народ не буде питао ни ово мало што се сада пита?

[restrictedarea]

ПРОБЛЕМИ „ЈУЖНОГ ТОКА“ Притом – да то буде сасвим јасно – није овде реч само о емоцијама, или пак о принципијелној подршци савезнику. Већ је у питању (и) чист економски интерес. Прецизније: „Јужни ток“ и споразум о бесцаринском извозу српских производа у Русију.

Да, изградња деонице „Јужног тока“ кроз Србију званично је започела 24. новембра прошле године, али нимало нисмо тада погрешили када смо прогнозирали да нам битка за „Јужни ток“ тек предстоји. О чему се ради?

Са висина копаоничког бизнис-форума премијер у оставци и лидер СПС-а Ивица Дачић обавестио нас је да изградња „Јужног тока“ није одмакла много даље од оног првог, свечарског вара на цевима, и да се посао „већ два, три месеца одлаже“ због тога што, ето, нису обезбеђене државне гаранције а он се – Дачић – због сарадње са Русима залаже да проблем буде решен што пре. Овим Дачићевим речима можда и не бисмо придали много пажње – толико пута је показао да се његовим речима не треба баш превише веровати, његов је страначки колега Бранко Ружић објаснио да су предизборне кампање ионако „шарена лажа“, а Дачић је ову изненадну бригу према Русима изненада и исказао у финишу предизборне кампање – дакле не бисмо Дачићевој тврдњи ни посветили оволико пажње да његову тврдњу није потврдило Министарство енергетике, наводећи да је застој на „Јужном току“ резултат рестриктивне политике коју води Министарство финансија генијалног Лазара Крстића. Крстић, приморан да проговори због Дачићевог открића и реакције Министарства енергетике СНС-ове потпредседнице Зоране Михајловић, одговара да ће се „сигурно наћи решење“ – некакво, не прецизира какво – „које је прихватљиво и за српску и за руску страну“, као да је руска страна уопште и правила било какав проблем. Једнако подстакнут Дачићем и Михајловићевом, и Александар Вучић изјављује да „неће бити никаквих проблема око ‚Јужног тока‘“ те да ће „држава испунити све своје обавезе, а то да ли неко негде некоме од министара нешто пребацује, ја тиме нећу да се бавим“.

И све би збиља и могло да се припише неозбиљним предизборним препуцавањима и српском јавашлуку, само кад бисмо могли да не посумњамо да постоји нека вражја веза између (новог) застоја у изградњи „Јужног тока“ у Србији, покушаја Европске уније да блокира његову изградњу, и жеље наших власти да постану део Европске уније.

„Слободна Европа“, тако, јавља да ће „дугогодишњи сукоб између ‘Газпрома’ и Европске уније, због наводног намештања цена и монополистичке праксе, брзо стићи до врхунца. То би се могло догодити већ на пролеће ове године, када Европска комисија треба да објави резултате двогодишње истраге о ‘Газпрому’. А како кажу аналитичари, резултати који се очекују неће бити угодни.“ Овај радио, који је основала америчка ЦИА, наводи да је у корену сукоба жеља „Газпрома“ да изврда антимонополском „Трећем енергетском пакету“ ЕУ, каже да „ЕУ жели онемогућити руског дива да додатно шири монополе и у будућности путем свог планираног гасовода ‘Јужни ток’“, и наводи да је „Москва већ наљутила Брисел склапањем билатералних транзитних споразума с бројним новим и потенцијалним чланицама ЕУ за ‘Јужни ток’. Билатерални споразуми, који не обраћају пажњу на антимонополску легислативу ЕУ, такође су подигли тензије у односима између Брисела и држава које су потписале: Бугарске, Мађарске, Србије и Словеније… Сви споразуми с владама (који су) у контрадикцији са законима ЕУ биће противзаконити.“

Што се пак Србије тиче, Србији се замера што се и сама није прилагодила захтевима „Трећег енергетског пакета“, и цитира се извесни Предраг Грујичић, шеф Одељења за гасни сектор Економске заједнице, који прети Србији ако се не повинује бриселским налозима: „Србија ће свакако имати проблеме у отварању својих преговора са Европском унијом у погледу енергетике, и тај ће јој случај свакако ставити као један од приоритета да би уопште то поглавље могла да затвори.“

А у чему је заправо суштина? Како нам је показао „Викиликс“, САД од самог старта покушавају да спрече изградњу „Јужног тока“, како би тиме спречиле ширење руског, науштрб сопственог политичког утицаја на Европу. 2008. године у помоћ САД-у прискаче Европска комисија, која је (депеша 08BRUSSELS952) „смислила нову доктрину: сваки нови пројекат гасовода мора да добије дозволу ЕУ регулаторних тела. Циљ је да се у руке Комисије ставе дискрециона права, како би могла да заустави пројекте `Јужног тока` и `Северног тока’.“ Док нам депеша 09MADRID1210 и експлицитно казује да ће „‘Трећи енергетски пакет’ ЕУ бити важан за умањивање европске енергетске зависности од Русије“.

Како од свих земаља-партнера у пројекту „Јужни ток“ само Србија није чланица Европске уније а жели то да постане, сасвим је јасно да је она због тога и најрањивија и најподложнија бриселским уценама око „Јужног тока“. Имајући то у виду, сада откривени застој у изградњи „Јужног тока“ постаје још сумњивији.

С друге стране, у понедељак 3. марта „Газпром“ саопштава да ће због догађаја у Украјини „додатно инвестирати у извозно оријентисане пројекте као што је ‘Јужни ток’“, а већ дан касније састају се први човек „Газпрома“ Алексеј Милер и премијер Русије Дмитриј Медведев, Милер говори да „све иде по плану“ и најављује да ће испоруке гаса Европи кроз „Јужни ток“ „отпочети крајем децембра 2015. године“.

Тако да постаје поприлично извесно да ћутање српских власти, разапетих између бриселских заповести и државних интереса, неће моћи да потраје још дуго, при чему читаво оно позиционирање око догађаја у Украјини поприма и далеко озбиљнију димензију.

 

(БЕС)ЦАРИНСКИ РАТ БЕЗ ПЛАНА На једнак ћемо начин у блиској будућности имати и да се определимо хоћемо ли, или не, да нашу робу без царина и даље извозимо у Русију. Како је то „Печат“ већ писао када је објављен ЕУ Преговарачки оквир, па је наше писање у недавном интервјуу потврдио актуелни министар трговине Расим Љајић, а прошле недеље и шефица преговарачког тима са ЕУ Тања Мишчевић, наставак ЕУ интеграција Србије донеће нам и раскид споразума о бесцаринском извозу у Русију, то јест, ако с тим интеграцијама намеравамо да наставимо. Зашто? Зато што то тражи ЕУ, називајући тај надасве штетни потез, толико противан интересима Србије, усклађивањем наше политике са политиком ЕУ.

Али о томе што нас неминовно чека све док је наш пут у ЕУ неминован попут елементарне непогоде, у предизборној се кампањи не говори. Наизглед парадоксално, али, само странке које се противе раскидању оваквог односа са Русијом – ДСС и „Двери“, да будемо конкретни – бирачима су понудиле програме економског развоја Србије. ДСС је на 299 страница свог „Програма развоја Србије 2014-2019“ представио „Економију политичке неутралности“, што је заправо и једини темељан и опсежан економски програм понуђен Србији за ове парламентарне изборе, иако је управо економија проглашена главном темом текуће кампање. Заведени ДСС-овим економским програмом, наивно смо помислили да и остале странке имају нешто слично томе; па смо намеравали да их озбиљно проанализирамо и упоредимо, у жељи да бирачима олакшамо избор јер ће им од тог избора, у крајњој линији, зависити и дебљина новчаника. Авај, узалуд. Испоставило се да ама баш ниједна од осталих странака, које имају бар некакву шансу да уђу у парламент, нема ниједног јединог слова написаног економског плана и програма! Него им се сва економска мисао своди на узајамне оптужбе о томе ко је више, а ко мање досад опљачкао Србију. Опасност од овог мањка идеја и вишка оптужби (који тај мањак идеја треба да сакрије) утолико је већа што никакав економски програм немају управо оне странке које – залажући се за наставак српских ЕУ интеграција – тиме доводе у опасност и „Јужни ток“ и споразум о бесцаринском извозу у Русију. А алтернативу тим губицима чак и немају, осим ако нам та алтернатива нису они силни закони – њих 21, кажу – које нам најављују а које нико још није ни набројао, а камоли представио јавности шта у њима пише…

Тако да смо се око Украјине сад можда и провукли, али само да би нас сачекали на „Јужном току“ и бесцаринском извозу у Русију, за које нам у компензацију ЕУ, додуше, нуди бесцарински увоз у Србију… Укратко, заиграли смо игру руског рулета коју не можемо да добијемо. Но, како будемо гласали, тако ће нам и бити. А онда ћемо да се питамо шта нам је све ово требало.

[/restrictedarea]