Рушење јакобинске Европе

Пише Филип Родић

Година 2014. биће без сумње одлучујућа за сепаратистичке покрете у Европи. За септембар је заказан референдум о независности Шкотске, каталонска влада намерава да, уз снажно противљење Мадрида, исто учини у новембру а федерални избори у Белгији у мају имају потенцијал да угрозе већ доста крхку федерацију у којој живе Фламанци и Валонци. Општи је утисак да што ЕУ постаје централизованија, то више јачају сепаратистички покрети

Када бисте европског десничара или левичара питали да ли је боље да Европа буде јединствена или разједињена, скоро стопроцентни одговор био би јединство. Ипак, у данашњој Европи, где силе из Брисела гледају да ојачају јединство Европске уније и да повећају број њених чланица, цветају сепаратистички покрети; како они који траже издвајање своје земље из Уније, тако и они који траже отцепљење свог региона из државе где тренутно припада. Заједничко овим покретима јесте да се најчешће воде десничарском и, у нешто мањем броју случајева, левичарском идеологијом. Имајући све ово у виду, није ли парадоксално да они који желе јединство Европе желе и да је „разбију“ на што мање комаде? Одговор је да не само да није парадоксално него, ако се мало озбиљније загледамо у ово питање, врло лако постаје јасно шта је узрок томе.

СВЕПРИСУТНИ СЕПАРАТИЗАМ У Европи практично да нема државе која се не суочава са сепаратизмом у мањој или већој мери. Од севера, где у Норвешкој, Шведској и Финској Лапонци траже стварање сопствене државе, до југа, где у Шпанији и Италији постоје значајни сепаратистички покрети.

Најтрадиционалнији пример сепаратизма у Европи је баскијски сепаратизам у Шпанији. Око два милиона Баскијаца живи у три шпанске провинције са ширим овлашћењима од осталих шпанских региона, натпросечним животним стандардом за шпанске услове и баскијским као званично признатим државним језиком. Упркос овоме, већ деценијама се води оружана и политичка борба за независност Баскије и њено уједињење са баскијским регионима у суседној Француској. И у једној и у другој земљи терористичка организација ЕТА била је активна још од 1959. године и од тада је у овој борби за независност само у Шпанији живот изгубило скоро хиљаду људи. Снажан сепаратистички покрет постоји и у Каталонији, чији житељи имају засебан језик и културу и одувек истичу свој посебан идентитет. Као и Баскија, и Каталонија има посебан статус у Краљевини регулисан засебном повељом. Измене унете у ову повељу 2005. истичу да су Каталонци посебна нација. Ипак, постоји десетак партија и организација, углавном леве оријентације, које се залажу за отцепљење од Шпаније, и референдум о томе би требало да се одржи у новембру. Сепаратистички покрети у Шпанији постоје и на Канарским острвима, у Андалузији, Арагону, Астурији, на Балеарским острвима, у Кантабрији, Кастиљи и Галицији.

Француска се, такође, одавно суочава са снажним сепаратистичким покретима на својој територији. С обзиром на то да јединствена француска нација какву имамо данас није ни постојала до Француске револуције 1789, не треба да чуди што многи траже независност своје етничке групе у односу на Париз. Поред већ поменутих Баскијаца, снажан сепаратистички покрет имају и Корзиканци, чије се националистичке групе оружано сукобљавају са француским снагама безбедности још од средине седамдесетих година прошлог века. Највеће и најутицајније организације су Корзиканска националистичка унија и Покрет за самоопредељење; обе имају и војна крила. У последњих 25 година овом острву у два наврата је давана већа аутономија у односу на централне власти – 1982. и 1990, а пре неколико година Скупштина је признала постојање корзиканске нације, али је ова одлука накнадно укинута јер је у супротности са Уставом Француске Републике, који признаје само Французе. У Бретањи је од раних седамдесетих година активна Бретонска револуционарна армија, војно крило националистичког покрета „Емган“, који се бори против „француских завојевача“. Бретонци, потомци Келта, који су својевремено дошли с британских острва, не идентификују се у потпуности с Французима и сматрају се посебном нацијом са засебним језиком. Сепаратистичких тежњи има и у Алзасу, Ници, Савоји и Окситанији.

Поред Венета, где је овог месеца одржан необавезујући референдум о независности на којем је чак 89 одсто грађана гласало за независност од Рима и формирање засебне државе по угледу на Млетачку Републику, одвајање желе и Јужни Тирол, са једним од највиших животних стандарда и најнижом стопом незапослености у Европи, и Сардинија, а утицајна парламентарна странка „Северна лига“ инсистира на федерализацији Италије.

Сукоб између белгијских Фламанаца, који живе у северном делу земље, и Валонаца, на југу, траје практично од њиховог уједињења зарад отпора Холандији. Колико је ова федерација слаба, показали су претходни парламентарни избори на којима је у Фландрији убедљиво победила сепаратистичка НВ-А, због чега је више од годину дана било немогуће формирати федералну владу. На предстојећим изборима у мају, НВ-А би, према свим предвиђањима, могла да оствари само још бољи резултат.

[restrictedarea]

У Британији се епицентар сепаратизма последњих година померио из Северне Ирске, где католици већ више од стотину година воде крваву борбу за независност од Лондона, у Шкотску. На последњим парламентарним изборима у Шкотској, одржаним 2011, највише гласова освојила је Шкотска национална партија (СНП) која се залаже за излазак Шкотске из Уједињеног Краљевства, али за останак у ЕУ. Према најновијим истраживањима, расте број оних који би на референдуму заказаном за 18. септембар гласали за независност, тако да би за окончање три стотине година старе уније сада могло гласати 39 одсто Шкота. Излазак из Уједињеног Краљевства могао би да затражи и Велс, али је тамо сепаратистички покрет знатно слабији него у Алстеру и Шкотској.

Проблеме са сепаратистима има и Данска, где сепаратистичке тежње имају полу-аутономна Фарска острва. Мука за тамошње сепаратисте, међутим, јесте чињеница да ова острва практично живе од помоћи Копенхагена који им годишње исплаћује око 150 милиона евра.

Чак и мирна Швајцарска има своје сепаратисте. Фронт за ослобођење Јуре тражи независност од Швајцарске више од 30 година, када је овај, већински франкофон и католички регион припојен германофонском и протестантском Берну, али су и они сами свесни да је њихова шанса за успех минимална.

ЕКОНОМСКА ПЛАТФОРМА Као што је ЕУ створена на чисто тржишним и економским основама, уместо на култури, традицији и духу, што много чвршће и дуготрајније повезују европске народе, тако се и данашњи сепаратистички покрети највише ослањају управо на економске, а не на неке дубље, националне разлоге. Због тога критичари национализма у ЕУ често говоре о „сепаратистичком себичлуку“. И доиста, осим оних старих националних покрета, поред баскијског, бретонског или ирског на пример, сви данашњи сепаратистички покрети у први план стављају чињеницу да „они плаћају нерад оних других“, било да се ради о Фландрији и Валонији, Каталонији и Шпанији или о италијанском северу и југу. Не без разлога, стиче се утисак да данас и протагонисти европског јединства и протагонисти слабљења веза гледају само на једно – на материјалну страну, а заборављају на истинске везе које спајају Европљане и чине их истински јединственом групом на свету.

Скоро све сепаратистичке странке у данашњој Европи представљају вишу и вишу средњу гласу, људе који су дошли до закључка да им релативно богатство њихових региона може пружити угодан живот. Најистакнутији данашњи сепаратистички покрети проистекли су из најпросперитетнијих региона својих држава и сви траже да се прекине с помагањем сиромашнијих региона путем централизованог пореског система а да се успостави локална контрола над средствима.

С друге стране чињеница је, такође, да што је друштво у којем се живи хомогеније, то више има простора за револт, због чега импулс хомогенизације Европе истовремено ствара и нове врсте подела и фрагментација.

ИСКРИВЉЕНА СЛИКА ФЕДЕРАЛИЗМА Они што данас ЕУ описују као „федералну Европу“ показују да у ствари појма немају о томе шта је федерализам, посебно тотални федерализам како га дефинише, на пример, Дени де Ружмон, на кога се управо творци овакве ЕУ неретко позивају као на свог духовног оца. У федералном систему, наиме, проблеми би требало да се решавају на најнижем могућем нивоу, а само оне одлуке које не могу бити донете на нижим нивоима морају ићи ка вишим инстанцама. Ово се у теорији назива принципом супсидијарности, или довољних компетенција. Данашња ЕУ организована је на принципу овоме потпуно супротном, на принципу свеприсутности Европске комисије, чији чланови немају никакав демократски легитимитет и независно одлучују о скоро сваком аспекту живота, од најнижег до највишег нивоа. Због овога се може рећи да је данашња Европа једна суштински јакобинска творевина. Уистину, ако се мало боље погледа, може се уочити читав низ подударности између данашње ЕУ и једне од најсуровијих револуционарних владавина у историји човечанства – француских јакобинаца, који су у смрт послали стотине хиљада људи и често им чак ни гиљотина није била довољно брз и ефикасан начин за уклањање политичких неистомишљеника, те су их стрељали топовима. Наиме, као и у данашњој Европи, и у револуционарној Француској, од једне врло хетерогене краљевине сачињене од мноштва етничких група са свим њиховим посебностима и разликама, којом се управљало из више центара, покушано је стварање јединствене нације са једним центром одакле се диригује свиме. Ова хомогенизација убрзо је довела до бројних фрагментација и до тежњи за одвајањем испољених у антиреволуционарним покретима управо у оним местима где су живели народи који су морали да се одрекну свог идентитета зарад уласка у француску нацију – у Бретањи, Алзасу, Лиону…

Европске интеграције су, како каже француски филозоф Ален де Беноа, „од самог почетка ишле супротно здравом разуму – започете су с фокусом на трговину и индустрију, уместо на политику и културу. После пада совјетског система, уместо да тражи начин да своје политичке структуре учини дубљим, ЕУ је одлучила да се прошири на државе које су углавном желеле да се приближе НАТО-у, што је довело до њене немоћи и парализе. Народ се никада није истински идентификовао са процесом европских интеграција. На крају, циљ ове конструкције никада није јасно дефинисан. Да ли се ради о стварању једне европске силе са јасно дефинисаним границама која може играти своју улогу у мултиполарном свету, или европског тржишта уметнутог у велики простор слободне трговине који се ни мало не бави геополитичким питањима? Криза евра је ствари само погоршала. Нацијама и регионима је постепено одузиман суверенитет, који је нестао у својеврсној црној рупи, а да се није појавио никакав европски суверенитет који би га заменио”, објаснио је он.

ЕУ је преузела јакобинско схватање национализма које је подразумевало стварање државе где је „нација“ политички и културно апсолутизована, на штету мањих локалних или регионалних културних разлика уз гледање на друге нације као на потпуно стране и мање вредне. Као и јакобински национализам, и данашња ЕУ жели да створи „националну државу“ елиминацијом свих подетничких разлика у оквиру својих граница.

Као што је некада био погрешан концепт присилног стварања вештачких националних држава, тако је и данас погрешан ЕУ концепт изградње својеврсне „империје“ на антиимперијалним основама, јер њена пракса „јакобинског национализма“ је у супротности са праксом традиционалне империјалне државе (треба имати у виду да империјална држава никако не мора бити и империјалистичка) која је организована као наднационална федерална унија.

ШТА ЈЕ АЛТЕРНАТИВА Уместо садашње „јакобинске европске државе“ требало би, дакле, створити децентрализовану федерацију, или, боље речено, конфедерацију засновану на принципу супсидијарности и значајне регионалне аутономије, са локалним и регионалним политичким структурама које обављају власт што им припада, док централна власт доноси одлуке везане за читав ентитет. Оваква форма уније, државе и суверенитета подразумева, као што каже Де Беноа, „плурализам, аутономију и преплитање нивоа власти и овлашћења“.

Да би се спречило даље распадање европских држава и саме ЕУ, потребно је, стога, изменити два основна концепта садашње Уније. Прво, преокренути садашњи процес све веће централизације моћи у ЕУ покренут од бриселске администрације под плаштом борбе против економске кризе и рецесије у оквиру којега је превише овлашћења пренето са региона и држава чланица у Брисел, а он данас одлучује о стварима о којима би се морало одлучивати на нижем нивоу. Друго и још важније, европско јединство не треба више гледати кроз призму слободног тржишта и протока капитала, него кроз призму културног, духовног и традиционалног идентитета који Европу чини посебном и јединственом коцкицом у свету. У овом контексту и националисти и архитекте ЕУ би требало да се сете речи Денија де Ружмона, на кога се и једни и други позивају, а он је у свом делу „Европски идентитет“ јасно указао да се Европа може градити искључиво као културни, а не тржишни ентитет. „Само онда када се, кроз политичке процесе, Европа буде материјализовала као културни ентитет, биће могуће да се на тим основама на нове начине гради наш друштвени живот“, навео је он.

Крај двостраначја на локалном нивоу

Национални фронт остварио је историјски успех у првом кругу локалних избора у Француској, док резултати Социјалистичке партије Франсоа Оланда показују да народ жели да казни свог председника.

Без сумње највећи победник првог круга локалних избора у Француској одржаних у недељу јесте „странка апстинената“. Скоро 40 одсто од 44 милиона регистрованих бирача није изашло на изборе, што је најслабији одзив забележен у Француској у последњих 40 година. Друга значајна ствар јесте јачање деснице, пре свега Националног фронта (ФН) и левица у дефанзиви. Неспорно је да је ФН испунио свој циљ и највећи део француске штампе пише о „историјском успеху“ ове екстремно десне партије. И сама лидерка националиста Марин ле Пен се похвалила „стављањем тачке на изборно двостраначје и значајан изборни успон ФН-а“. Стев Бриоа изабран је већ у првом кругу за градоначелника општине Енан Бомон а у више градова средње величине кандидати ФН-а успели су да уђу у други круг избора. Тако, на пример, потпредседник ФН-а Флоријан Филипо убедљиво води у Форбашу, а у други круг су се пласирали и кандидати ове странке у Безијеу, Перпињану, Авињону и Марсеју. Значајан је и успех Николе Дипон-Ењана, председника десничарске, евроскептичне и анти-НАТО странке „Устај Републико“ који је поново изабран за градоначелника Ијера са више од 75 одсто гласова, као и председника екстремно десне  „Јужне лиге“ Жака Бомпара изабраног за градоначелника Оранжа са скоро 60 одсто освојених гласова. Победе већ у првом кругу избора остварили су и председник Уније за народни покрет (УМП) Жан-Франсоа Копе у Моу, бивши председник ове странке Ален Жипе у Бордоу, портпарол Посланичког клуба УМП-а Кристијан Жакоб у Провансу. Ова странка победила је у још три француска града. Социјалистичка партија (ПС) остварила је победу у првом кругу само у једном граду.

Резултат ФН-а је доиста историјски, иако је на националном нивоу ова странка добила свега седам одсто гласова, јер је имала кандидате у само 597 од укупно 36.000 општина и дала прилику свега једној трећини бирача да за њу гласа. Успех је, међутим, у томе што је више од половине, односно 330 кандидата, успело да се пласира у други круг избора, што је двоструко бољи резултат од претходног рекорда оствареног 1995, када је у други круг избора за градоначелнике ушло 115 кандидата ФН-а.

Аналитичари процењују да је до овог успеха дошло јер гласачи почињу да схватају да смењивање УМП-а и ПС-а на власти не представља „стварну промену“ и да се „већина њих, тамо где постоји могућност, опредељује за нову политичку снагу“. ФН зато с оптимизмом може ући у други круг локалних избора, упркос врло негативној кампањи против ове партије у медијима, али постоји и могућност неуспеха у случају да дође до мобилизације бирача странака главног тока (УМП и ПС) као што је то био случај када је бивши лидер ове странке Жан-Мари ле Пен успео да уђе у други круг председничких избора, али је изгубио од Жака Ширака, који је био освојио чак 82 одсто гласова.

Штедња и насиље

Крај марша против мера штедње шпанске владе обележен је сукобима полиције и демонстраната у Мадриду, у којима је повређена 101 особа, међу њима чак 67 полицајаца, док је ухапшено 29 демонстраната. До сукоба је, како пише шпански дневник „Ел Мундо“, дошло након последњег говора на демонстрацијама организованим на позив левичарских организација и синдиката где је учествовало више од 50.000 људи а неки су пешачили и више од 500 километара да би стигли до престонице Шпаније. Полиција је против демонстраната употребила палице, сузавац, па чак и гумене метке.
Демонстранти су на протесте под називом „Марш достојанства“ у Мадрид стигли у шест колона из Екстрамадуре, Андалузије, Валенсије, Мурсије, Астуриаса, Галиције и Арагона како би захтевали престанак мера штедње које захтева такозвана Тројка (Европска унија, Међународни монетарни фонд и Европска централна банка) и изразили своје огорчење владом која не испуњава обећања.
Велики део демонстраната чине незапослени, чији је број порастао са четири на шест милиона, односно 26 одсто, што Шпанију чини другом у ЕУ (после Грчке). Демонстранти су незадовољни и чињеницом да стотине људи сваког дана бивају избачени из својих домова због немогућности да отплате узете кредите. Генерални савет судства објавио је да је само током протекле године у Шпанији обављено скоро 50.000 присилних исељавања, што је у просеку око 185 дневно. Број случајева присилног исељавања достигао је рекорд 2012, када је просечно дневно из својих домова избацивано више од 500 породица. Све ово довело је велики број грађана у безизлазну ситуацију, што је резултирало повећаним бројем самоубистава. Према подацима Националног института за статистику, у Шпанији у просеку дневно живот себи одузме осморо људи. Занимљиво је да је шпански министар за запошљавање Фатима Банез почетком марта саопштила да је земља успела да се извуче из рецесије и оствари економски раст, што Шпанска унија радника одбацује као „владину пропаганду“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *