Почетна / Документи / Реаговање – Ко се служи неистинама?

Реаговање – Ко се служи неистинама?

Одговор на текст „Нове неистине”, објављен у „Печату” бр. 308, од 28. фебруара 2014. године

Пише Коста Чавошки

Највећа невоља Симе Аврамовића, који је у прошлом броју „Печата“ покушао да ми одговори, јесте у томе што је он, поред опште правне историје, и професор реторике. А како му је ужа специјалност хеленско судско беседништво, с правом се очекивало да ће професор, који друге учи да се речима бране на суду или у јавности, бити у стању да се сам одбрани, те да на речи, које је сматрам увредљивим, одговори речима. На то су га морали навести најславнији антички узори.
Тако је Цицерон написао похвалу Катону и дао јој име „Катон“. Тиме је нанета увреда Јулију Цезару, „јер је спис написан у похвалу човека за чију је смрт он био крив, сматрао за оптужбу против себе самога“. Цезар, који је био кадар да се надмеће са највећим беседницима свога времена, одговорио је, међутим, на исти начин: саставио је спис против Катона, у којем је изнео многе жалбе против њега, и дао му име „Антикатон“.
Битно другачији пример био је Марко Антоније. Пошто је проценио да је Антоније претворио у прах последње остатке државе и да се служи подривачким олошем, Цицерон га је у Другој Филипици изазвао следећим речима: Како ћеш ми узвратити, ти сило говорничка? Пошто то није могао да учини речима, Антоније му је одговорио убиством. Нажалост, ни Сима Аврамовић није био кадар да ми на моје речи одговори речима, па ми је узвратио тужбом суду. То ме наводи да читаоцима „Печата“ поставим реторичко питање: „Како Сима Аврамовић уопште може предавати реторику и друге поучавати да речима нападају супарнике или се бране у јавности, ако није у стању да се властитим речима сам одбрани од јавне критике?“
У свом одговору Сима Аврамовић тврди да сам прогласио издајничком једну веома корисну књигу. Па да видимо колико је та књига наводно корисна за српски народ и државу, а колико погубна и штетна за косметске Арбанасе и њихову самозвану државу! Уместо да српске светиње на Косову и Метохији, које су претекле после разарања, спаљивања и сравњивања са земљом, штити оних 2000 војника и полицајаца, на које имамо право сходно Резолуцији Савета безбедности УН бр. 1244 и да се то чини по српским законима, он чак шест пута помиње Закон о специјалним заштићеним зонама, који је донео Парламент самозваног Космета, што значи да ће наше светиње штитити закон и полиција самозване косметске државе. Занимљиво је да се у томе битно не разликује од Бакија Свирце, са којим је координирао и израду овог међународног пројекта.
Све нас то наводи да поставимо још једно реторичко питање: „Ако Сима Аврамовић и Баки Свирца, високи званичник самозване косметске државе, заступају мање-више исте ставове, како такви ставови могу у исти мах бити у интересу и Републике Србије и самозване државе косметских Арбанаса?“ Мене су такви ставови навели да употребим реч издаја и издајник, док Баки Сврица није имао баш никаквих неугодности међу својим сународницима, који су, поред осталог, познати и по томе што убијају своје издајнике.
Сима Аврамовић је ипак показао нешто од своје реторичке вештине: истргнуо је моје речи из контекста и скратио једну реченицу не би ли ми приписао извргавање истине. Тако он „открива“ супротност између двеју мојих тврдњи: 1) да је оружану агресију Атлантског пакта на СР Југославију 24. марта 1999. године избегао да тако квалификује у очекивању новца из иностранства и 2) да уопште не зна шта је агресија, а да је и оно што је о њој некада знао напрасно заборавио. Испред овог другог исказа налазе се речи „сасвим је могућно“, што је погодбени а не индикативан исказ, док је прва реченица мој коначан и резолутан суд. Уз то, речи „напрасно заборавио“ указују на то да сам се послужио иронијом, која је у беседништву не само допуштена него и пожељна.
Као моју нову неистину Сима Аврамовић наводи моје пропуштање да се на његов поновљени предлог извиним за нанету „увреду“. Њему је, нажалост, промакла најава Уредништва изнад текста моје жалбе у којој се вели да се објављује само њен мањи део. У четвртом, изостављеном делу своје жалбе управо то истичем у следећој замерци судији Снежани Ђокановић: „Коначно, она ми као отежавајућу околност узима чињеницу што сам одбио да се извиним приватном тужиоцу. Како сам то могао да учиним кад сам уверен да нисам крив?“
Напослетку Сима Аврамовић каже да га у Комисију за помиловање није увео Никола Селаковић, него га је именовао председник Републике. Ја бих га само подсетио, што и студенти друге године права знају, да председник Републике по правилу доноси одлуке на предлог ресорног министра или Владе, сем уколико Сима Аврамовић не мисли да председник Републике располаже древним краљевским прерогативима, те да поступа по властитој милости или личном нахођењу. За све оне, који иоле знају начела уставне државе, као надлежни ресорни министар Никола Селаковић је свакако морао поднети предлог чланова Комисије за помиловање, а да је Томислав Николић, на основу тог предлога именовао Симу Аврамовића, а да можда није ни знао ко је и шта је он.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *