Ратом по порнографији

Пише Владислав Панов

Минули ФЕСТ отворио је домаћи филм „Топ је био врео“, чиме је начињена двострука „штета“: није уважена историјска коректност да су Срби криви за сва ратна зла на овим просторима (пошто филм на посредан начин не жели да тако нешто тврди) а због његове уводне позиције нисмо дошли у прилику да уобичајеном промоцијом канског победника народу покажемо ширину у промоцији лезбијске порнографије!

Овогодишњи ФЕСТ је отворен домаћим филмом, насупрот досадашњем обичају да то буде победник Канског фестивала. На страну што би наставак те традиције ове године био пун погодак у демонстрацији најширих погледа на напредни свет и политичку коректност посебне похвале вредну јер би публика била суочена са три сата лезбијске љубави и порнографије у лепоти и љубави плаве боје. Овако, када је испуштена дивна прилика да се покажемо у напредном светлу, ми смо добили уводни филм у домаћој радиности. Част је припала ратној драми „Топ је био врео“ режисера Слободана Скерлића, који је умало заборавио чиме се бави с обзиром да је од његовог претходног филма „До коске“ прошло више од деценије и по. Скерлић је за повратнички рад на великом екрану био инспирисан и испровоциран романом истог имена аутора Владимира Кецмановића.

УМЕРЕН И КОРЕКТАН „Топ је био врео“ као и многи наши филмови настајао je споро и мучно а за своје постојање дугује чињеници да је добио копродуцентску подршку и од Републике Српске и Босанске Федерације.
Да ли је то утицало на Скерлићево филмско читање литерарног дела које му је било подлога за сценарио? Вероватно да јесте, али ништа више него што је политички умерен, чак и коректан покушао да буде и сам Кецмановић. Дакле, у причи романа поштованој и у филму (у мултиетнички популисаној згради у ратом окованом Сарајеву од гранате гине породица једног српског дечака кога мајчински одлучно потом прихвата муслиманска комшиница а затим га сурово одбацује када њој гине син) из посебног се угла покушало имплементирање увек пожељне и исплативе релативизације ратних подела и заговарање идеје да су у било којем ратном сукобу, па дакле и у нашем, сви жртве и џелати. Дакле, када је реч о последњем турнусу међусобног тамањења народа на тлу некадашње Југославије, овај филм казује да нису ипак били само Срби џелати, а сви остали жртве, већ су сви били и једно и друго. То, дакако, звучи политички некоректно, самим тим и потпуно лажно, па и перверзно јеретично. Зар већ нисмо научили ко је био ко и ко је радио шта у босанском лонцу међународних сукоба? А онда, ето, појави се неко да прича како Срби могу да буду и жртве. Смешно. Иако, међутим, то ни близу није суштинска порука овог филма, нити је било шта слично видљиво на први поглед, Скерлићева умереност, када је (не)показивање прстом на праве џелате и ратне силеџије у босанском ратовању у питању, сигурно не може бити прихватљива за део публике и критике који је као свету законитост одавно усвојио стереотип о српској универзалној кривици.

[restrictedarea]

ЗЛО У ДУШАМА Испреплетени босански лонац злочина и казни, осветничких разрачунавања и обрачунавања муслиманско-хришћанке мотивације, али и сваке друге, па и чисто кримогене, пљачкашке, у овом је филму, уз тек неколико стереотипа који су ипак морали да буду уважени (гранатирање Сарајева од стране пијаних и разуларених Срба је најуочљивије) постављен на другачију раван. Сви ужаси које бројни ликови чине једни другима у овој причи и самим тим их трпе једни од других последица су зла универзално присутног у композицији свих душа. Поруку филма, уосталом, у више наврата изговарају неки од протагониста. Коме то није видљиво или прихватљиво, не може да порекне да је барем могуће, посебно из перспективе четрдесетак јунака у причи чији су пориви у ратној агонији, често изнад пуког опстанка, усмерени и на чињење осветничког зла. У гранатираној згради, која је свакако и метафора читавог босанског ратног обрачунавања не само деведесетих година прошлог века већ и много раније, сви су таоци зла. Гранатирани су изложени сваковрсном страдању, али су и злостављани од својих „чувара“ и „ослободилаца“. Зло муслиманских бранилаца од четничких ратних злочинаца, у чијем су окружењу, за многе је, као и другосрбијански стереотипи о овом рату, неприхватљиво. И у томе лежи мањкавост филма. Он је покушао да универзализује зло које је покретало страдања у Сарајеву а званична је историја на сасвим другој позицији. Тако, за разлику од „Кругова“ Срдана Голубовића, филма у центру пажње прошлогодишњег ФЕСТ-а, „Топ је био врео“ неће бити светски фестивалски хит а неће постати ни предмет хвалоспева било које критичарске опције, камоли добитник награда. Покушај да буде објективан или бар поштен у отелотворењу зла које је иницирало међуетничке крваве окршаје на овим просторима нико неће прихватити као позив да филм погледа на исти такав објективни и поштени начин. Његова је тема одавно канонизовано смештена у „историјски оквир“ што ствар сарајевску представља на сасвим другачији начин. Поменути Голубовић, као и баш све његове колеге, ако би се уопште и усудили, ма како увијено или уопштено се позабавили овим ратом, нису ни помишљали да буду објективни или да нападају „оно што се подразумева“. И пошто су били кротко „на линији“, освајали су признања. Добро је, ипак, што је снимљен баш овакав „врели топ“. У њему је зрно наде да ће једном, некада, можда, убојита филмска зрна, баш као што, ипак, беше и у рату, бити испаљивана макар историјски веродостојније и поштеније.

[/restrictedarea]