Почетна / Интервју / Радован Бели Марковић / писац / Књижевна правда се увек намирује

Радован Бели Марковић / писац / Књижевна правда се увек намирује

Разговарала Мила Милосављевић 

Стваралачки статус неког писца не зависи ни од награда које су његовим књигама додељене, камоли од оних које нису… Не бих да распредам о правди и неправди, јер ова правда уопште не зависи од савременика… Само од књига, да

Рођен сам крајем прве половине прошлог века (1947) и моје детињство је било послератно… У Србији прилике су такве: детињство je, које год и како год да узели, ратно, послератно или, у најмању руку, међуратно; ровашено многим неимањима и страховима… Замагљена су ми сећања на то доба, а и у мом селу (Ћелије, код Лазаревца, Шумадијска Колубара) мало је остало од онога што је некоћ било… Елем, готово да и нема више никога с киме бих, а још је мање оних којима бих могао да причам о Колубари чије се воде могадијаху пити, као и о видрама у воденичком јазу, почем би унуцима својих вршњака морао, прво, да протолкујем: шта је то јаз, а и за воденице минуло је доба… Ћелијанска воденица је, још у мом детињству, на сувом остала јер је Колубара променила током, због такозване Барске пруге, па се тако у колубарском потесу поништила и прелепа Ада, речно острво на којем су Ћелијанци гајили пчеле и напасали стоку. Па те вечери уз лампу, у нашој оџаклији: укућани моји и суседи круне кукуруз, тек да нешто раде а ја им читам из „Хајдук Станка“ или из „Српске трилогије“… Ех, да… Оџаклија се, данас, само по речницима нахађа, за напред поменуте књиге нико и не мари, одавно, а укућани моји и суседи гледају можебити „Фарму“, или штогод томе налик – у Вечитости, гдено се, ако се некакав ред иоле поштива, свима надокнађује оно што су пропустили за земнога века.

Овако сећања на своје детињство „везе“ Радован Бели Марковић, један од најистакнутијих савремених српских књижевника у интервјуу за наш лист.

Врсни приповедач, ретког дара да истовремено чува раскошну ризницу српског језика, али да сам вештином филиграна твори језичке, реченичке бравуре задивљујуће грађе. Сведочанство тог умећа представљају његова два прозна венца, ,,Колубарски“ и ,,Ваљевски“, где су сабрани његови романи. Овенчани су прозни венци Белимарковићеви многим значајним наградама, док га је НИН-ова неправедно заобишла неколико пута и то у најужем избору.

„Надам се да књижевни статус неког писца не зависи ни од награда које су његовим књигама додељене, камоли од оних које нису… Не бих да распредам о правди и неправди, књижевна правда се увек намирује и то уопште не зависи од савременика… Само од књига, да…“ вели Радован Бели Марковић.

Представљате јединствен глас у савременој српској књижевности, али и у књижевности уопште. Како бисте ви то образложили? Мислим, притом, на језичку, стилску аутентичност, тематску такође…

Рђав је рачун пристајати на хвале и колајне које таштину додатно подјарују, почем је таштина сваком писцу „занатски“ већ прирођена, али не бих порекао, питања вашег што би се тицало, ревно настојање, можебити и залудно, својим гласом да приповедам, не као „дурљив особењак“, без икаквих обавеза према традицији, већ као писац с уочљивим хтењем да од себе, књижевне претке почитујући, ипак нешто „откинем“, духовног градива ма и „тринину тринку“, гајећи надежду како ће та „тринина тринка“ бити придода гордој Самосазданици, то јест: нерукотвореној и навек несвршеној Српског књижества белој кули, утемељеној дубоко, с китњастим верандама понад облака… Али, све и кад би хтео, ниједан овог света писац јемствовати, за живота, не би могао да ће му се посребрити чаше из којих је вино пио и да ће му се која реченица у векове пронети, стих, или реч само, некмоли да ће писанија његова ишта значити васкрсење мртвих кад се збуде и живот будућег века кад настане… При таквом осветљењу, чини ми се, питања стилске, тематске и језичке аутентичности неумесно је постављати… А и у кудикамо догледнијем времену брзо се разузме оно што се с муком стицало… Све кад се сабере, колико ми се важном чини свест о припадању свом народу и његовој култури, српском поднебесју и „родној мелодији“, толико ми је важно и тврдо веровање да има и нешто што не подлеже законима живота у садашњости. За одгонетање тог нечег ваља, у сну и на јави, пребирати речи и многе приче утаман започињати, па се, ваљда, тако и до такозваног стила и аутентичности временом долази, а и до сопственог гласа – у језичком погледу, а и иначе, Бог ако би помогао.

Ви словите и за чувара српског језика, али сте, у неку руку, и његов творитељ. Како то чините заправо?

Неко је, некад и негде, рекао да ваљан столар не мари оне који се у столарију не разумеју, а његов рад хвале или куде… Опрезан сам, стога, „са зрном соли“ узимајући ваше речи, као и иначе олако изречене тврдње о свом језичком твораштву, па и о наводној улози чувара српског језика… Моје је пак мњење да књижевност, кроз појединачно дело, истински живи једино ако се речено дело из свог језика и доба срећно „снесе“: савршене форме, као из кокоши јаје, само себи довољно и притом способно да новом делу живот обећа… Новом делу, да, у којем ће се и ново „јаје“, с Божјом помоћи, једном заметнути – „старим начином“, одувек како се заметало… Елем, језик „мисли“ о свему што постоји и не постоји, а и грешни човек само у свом језику својим светом располаже; ка Богу се уздижући, или грехотама се потчињавајући.

Ваши јунаци су листом живописни ликови који васкрсавају у романима негде са рубова историје, самог живота прошлог. Градите их веома вешто, уверљиво до те мере да нам се откривају као на филму. Узгред, ваши романи су иначе веома „филмични“… Одакле „извиру“ све те фигуре, како их откривате, градите?

Јунацима мојих прича и романа задушне су свеће већма ужизане, покајнице исто, никад свеће венчанице, а тек кадшто и миликец-свећурке чији жишци од сваке руке несмајницима „ожућују“ и иначе прожутела лица, као и прознојена чела оних српских несрећника који с пером у десници, кроз злехуду историју, „превратно умствоваху“ („и да друга настане судија!“) од сваког шушња удовички притом презајући, а овамо: готови да писанију своју и у апсу наставе – ноктом по зиду, „па и крвцом врелом“, ако се друкчије не могне… Остављајући по страни о свећама ове редове, као узгредницу којој је циљ да унеколико упути на једну од мојих „наративних жица“, свиђање (сматрање, а не допадање, прим. Р. Б. М.) онога што сам до сада написао, па и о статусу јунака моје прозе „крајња закључења“, читаоцима бих препустио, као и учењацима којима је позвање књижество кроз аналитичке ђерђиве да „процеђују“, уз необавезујућу „пишчеву напомену“: јунаци моје прозе, и јунакиње, инокосно се „зајуначиваху“, неретко и самог писца изненађујући… Некад је то и страшило колубарско, које пред обичним порезником цилиндар до земље у наклону скида, некад и врана – наоко обична, а бела уистину… Поменули сте и моје прозе наводну „филмичност“, али за готово можете узети да је филм, као појава новијег доба, изван поља остварења приповедних ми наума; с тим што су се о тој „филмичности“ филмски ствараоци речитим ћутањем одавно изјаснили, чему с моје стране приговора нема.

[restrictedarea]

Када, како сте почели да пишете?

Оловком, „мастиљавом“, по белинама новина… „Борба“ је стизала, а „Политику“ је отац у нашу кућу доносио, понекад доносио… Усне ми бејаху модре, од „лизања“ готово „потрошене“ оловке, а оно што сам писао, тад, сада бих назвао чрте и резе… Тако се, ваљда, „почиње“… Шалу на страну, доиста се не могу сетити: када сам почео да пишем?… Била је, сећам се, нека од задатих тема, о партизанима или о слободи, коју сам „промашио“…

Тешко питање, али, коју своју књигу сматрате најбољом?

Свакој причи и сваком роману дужан сам понешто остао, као писац, а и као читалац дужан јесам и оном што су други написали… Поменуте дугове (читалачке првенствено!) с муком намирујући, у дужничко сам ропство запао – „код куће и на страни“ – и сто глава да имам „одробити“ се за века не бих могао… А од књига, мојих, најбоља која је? Или сте се за најдражу хтели распитати? Сам, на своју руку, „у перо“ одговорити вам не бих могао, почем сваки писац, у једнини својој, мнозину заступа – посве различне људе из различних доба, с њима у једној кожи веком обитавајући, па је ту мнозину усагласити тешко, аколи не и сасвим немогућно, а у име других (и толиких!) о тако важним стварима „неовлашћено“ да говорим … Једноставно, не пристоји се!

Нећу вас питати за НИН-ову награду, јер одговор се наслућује, но прословите коју о наградама…

Колико год да је награда, неуслишених је кудикамо више, као и ненависти међу списатељима српским, таквим какви јесу, али то су опачине људске… И нељудске, ако ћемо право… Али овлашћења своја, у погледу „расподеле“ дара, Господ је, чини се, у свом притежању задржао, премда се – Господу „иза леђа“! – и „даровито неталентовани“ у „ревену“ правилом узимају, посебно у светлу „синдикалних права“, о наградама ако је говора… Све награде које су моје књиге до сада получиле и другим су књигама заслужено могле припасти, али Награда о којој нећете да ме питате, како ми се чини, мојој књизи не би била додељена, тим добом и у том свету, ни да је, којим стицајем, закон тако штогод изричито прописивао… Но, не мари… И иначе сам претерао, а овамо ласкам себи да сам приврженик бољих обичаја, бољих, да, који, колубарски поједностављени, одсечно налажу: О нејаханој кобили „не ваља се“ рећи ни „црне“ ни „беле“… Уосталом, коме је потужно и криво због оног што нема, за књижевна предузећа што какву награду получио ако није, не заслужује ни оно што има. А за оним што је прошло, што је било, како год да је било, жаоба је свака узалудна, почем копни и полако нестаје свет који сам познавао… У суродици смо и семе канда појели, тама је у дупљама гдено су мнозини савременика мојих и „исписника“ очи некоћ биле, а и самом су ми очи у главу добом „утекле“ и у непознато отуд су загледане… О чему да причамо, сада?

Нисте накрај света, и не баш толико далеко од Београда, а одабрали сте Лајковац за место пребивалишта… Но, чини се да је некако лакше бити књижевник „у кругу двојке“… Како бисте описали ваш круг?

Земље Србије Стојни град, Београд, примио је приповедно књижество Радована Бели Марковића, а и поменути писац знађаше, пре четрдесет година, као и данас утврдо што зна, да писати се може свуда, па и „негде на положајима“, али написано – на српском језику ако је! – једино се у Београду може „оверити“. Самообјашњивост овог поуздања искључује о даном темату даље распредање. Додуше, могућно је да се кадшто и на „Београд сами“, с добрим разлогом, од „домаћих“ понеко расрди, али ни до десет паметан човек избројати неће пре но што се „одсрди“, осетивши јаку притоку нове љубави – за славну српску Престоницу и све што у њој је драги Бог нам дао… Лајковац сте, канда с неким отклоном, „преко зуба“ поменули, као да је он за људе штетан а за пребивалиште писца готово недоличан, али добар вам стојим да у Лајковцу сваки Лајковчанин животопис „диктује“ пред више часних сведока него што би то у „кругу двојке“ икоме могућно било, уз такође добру веру да ће ми се – кад добројим дане! – и у Лајковцу „Божја депеша“ разговетно прочитати, од стране не баш трезног поштара који под сивом кабаницом анђеоска крила невешто прикрива… Не бих хтео, овом згодом, сам Лајковац понад облака да воздижем, „уврх небес“ да га претемељујем, али ни карну реч олако да прословим, нагрду какву, на „атрес“ вароши, мале да мања бити не може, која ће – ако дотле дође! – име своје и у непостојању задржати, као Атлантида или Троја, почем се Лајковац, као такав, у народној песми и причи одавно „слајковчио“… Да… Истински живот је изван времена, стога ни пребивање своје у Лајковцу – у грађанском смислу, а и како год да би се иначе „сматрало“! – друкчије узети не бих могао доли као душевни један стицај, који човека снађе или не снађе, дочим је Лајковчанство, моје и свачије, као екстремна подврста Колубарства, господска једна обавеза; ствар можебити и умишљене грандеце, ако се баш хоће… Овим бих на учтив начин ставио до знања како сам, има неко доба, сасвим оглувео за трабуњања о „духу паланке“ – од стране осионих празнова, који се, у самима себи, Балканском улицом, из својих „јападина“, узалуд успињу.

Ваш књижевни опус, посве аутентичан и јединствен прозни преплет у српској савременој књижевности, сачињен је од, како кажете, ,,књижја“, ,,Ваљевског,, и ,,Колубарског“.Како ви видите ова два прозна ,,венца“?

Моји романи сами собом су се сплели у два прозна венца: „Колубарски“ (,,Луминација у Ћелијама“ , ,,Лајковачка пруга“ и ,,Последња ружа Колубаре“) и „Ваљевски“ (,,Кнез Мишкин у Белом Ваљеву“ , ,,Девет белих облака“, ,,Оркестар на педале“, ,,Кавалери старог премера“, ,,Госпођа Олга“) премда је реч о јединственој наративи, прозном саздању, које ће, разуме се, несавршено остати и које се ,,тескобним“ већ показало – у погледу односа првотних заснова и онога што се испод пера стекло… Извесно је да су и моје приповедачке књиге у овом склопу, али није разборито да ,,толкујем“ сопствено књижество. Тиме се други баве, и бавиће се – док из поменутих и непоменутих књига буде исијавало нешто од онога жанра на којем су и заметнуте.

Да ли се у земљи Србији може живети од писања?

Ех, од писања… Нико се у Србији белог ‘леба од писања наситио није. Ко од љубави не живи, и за писање само, од писања живоваће тешко…

Шта мислите о клановима у књижевности?

Нико нека и не помишља: ја сам од зла далеко, уз знање да ништа толико не унижује човека колико веровање да се ниским средствима и с недостојним људима високи циљеви могу домашити. Све под овим небом поступно се збива, никад одједном, па је могућно да и врлина временом „откапље“, с пећинског свода напаћене душе, а да то човек и не примети, или доцкан примети, саплићући се о сталагмите сопствене ненависти, ако је од истоврсних сталактита теме своје стицајем и сачувао, због чега властиту душевну пећину чешће треба посећивати и у њојзи смењивати „пећинаре“; спаваћиве и немарне, махом… Чувајући се да не прегрешим речју, могао бих јемствовати да ме, с мојим знањем и уз мој пристанак, течајем такозваног књижевног живота, у кланове призивали нису, што никако не значи да се с мојом наивношћу – у клановским работама – и те како није рачунало, али наивност бејаше и остаде међу бољим мојим особинама.

Колику цену плаћа писац који настоји да остане свој, доследан себи и својим принципима?

Од сваког живог склањао сам се, уколико опазим да „тај и такав“ ђем и јахачке узде иза леђа прикрива… У ораховој љусци, подаље од себе, често сам пребивао, али неочебрснут и неровашен нисам остануо, а ни врата своја затворити понекад нисам могао, е да бих се, сам и на миру, Богу помолио… Уза све, „емпиријом голом“ познадох, рано, „један мање“ да сам био, и кад никог нису бројали, а и „један више“ – кад год да би се нешто делило! Ето, у таквом сам добу претрајавао и до данашњег дана затрајао; неког добра од других не видевши, нити се од сопственог зла могадијах баш сачувати…

Које књиге читате? На којим сте то књижевним делима израстали као писац?

Свакојаке сам књиге читао и читаћу их, довека… Сам је себе опако похарао онај ко се, раним добом, читању није „обећао“, а књиге, моје, из детињства и младости, уз које сам стасавао, од сваке руке такође бејаху – од народних песама и прича, „Хајдук Станка“ Јанка Веселиновића и „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића, до Сремчевих и Матавуљевих приповедака, које сам укућанима и суседима наглас читао – кукуруз у нашој „оџаклији“, зимњих вечери, док су крунили… У себи, и за себе, „Чаробни брег“ Томаса Мана („Просветино“ издање, из Првог кола чувене едиције „Велики романи“) рано сам и без правог разумевања прочитао, али с температуром малко изнад „црте“, прекашљавајући ту зиму, уз „медицине“ и топломер под мишком – трипут обдан, како је доктор Банковић Старији ординисао, а и у Књизи таман тако је писало… Ах, да, тринаест година ако сам намирио, кад сам са Клавдијом Шоша, Хансом Касторпом и господином Сетембринијем животно познанство успоставио, премда никада нисам престао да верујем гдено се и од самог читања „Чаробног брега“ јектика може „закачити“…

Белина хартије или пак компјутерског екрана мука је за сваког писца. Кад нема муза ниоткуда, шта чините?

Музе су моје „замужене“ канда биле, више сам се у сопствено „надничарство“ поуздавао, а пред „леденом белином“, или „белом ледином“ пусте хартије глупљи сам неголи иначе и обесхрабрен сам, веома, али знајући, притом, да је све ипак „како треба“ – док ме „жуљи“ сопствене глупости описано препознавање, што и за осећај обесхрабрености подједнако вреди… Противречност је то, али само привидна… Лажно је писање без муке ако се одвија, с тим што с писањем своје муке преузносио не бих… Најпосле, кога се то тиче?

Како видите стање на нашој књижевној сцени, како вам се чине младе генерације које долазе?

О књижевности и књижевним питањима „споља“ кад год да се говори, као о живинчету о кантарску куку окаченом, некаквом се добру не треба надати, тако да ћу се уздржати од било каквих „оцена стања“, а књижевност је и иначе такве среће да је за њу најбоље ако сама о себи брине, за шта је – по мом мњењу – и те како способна… А младих и нових писаца што би се тицало, ово бих рекао: добро су дошли, увек, али бих волео и да смо ми, старији, мало боље „нађени“ – у погледу оног што им остављамо… Чини ми се, наиме, свој „случај“ подастирући, да ми је од књижевних предака, од „мојих Стараца“, појединачно узев, остануло кудикамо више, неголи што ће се, за млађе, од мене затећи – књиге моје буду ли листали…

 Још једно „како“… Како изгледа ваша свакодневица?

Погодују ми обичност и доколица, што с досадом гдекоји бркају… Али ја досаду поимам као „изврнути“ и обесмишљени празник, а доколицу „као узалудност од чистога злата“ (по Б. Миљковићу) уз знање да ни иначе нисам човек „буне и узбуне“… Живот, међутим, почесто „на тумбе“ све обрне и описани „климат“, у којем најбоље „успевам“, очас се промени… А питање ваше ако бисте ми поновили, с тежиштем на свакодневним збивањима у земљи Србији и овоме свету, уморно слегање раменима био би мој одговор…

Да нисте писац, чиме бисте се бавили у животу?

Не знам шта бих био, знам шта бих волео да будем… Докони спахија, са имањем у којем једна река има и извор и ушће, али без петљавина са „живим“ и „мртвим“ душама… А Век? Деветнаести, разуме се…

Шта сматрате примарним вредностима у животу?

Осећај за стид… Између осталог….

Белешка о писцу

Радован Бели Марковић рођен је 10. октобра 1947. године у селу Ћелијама код Лазаревца. Пише кратке приче, новеле и романе. Објављује од 1969. године.
Награде и признања: За Швапску косу добио је Награду Културно-просветне заједнице Ваљева, Андрићеву награду за књигу кратких прича Сетембрини у Колубари, за Мале приче Награду ,,Бора Станковић“ и ,,Библиос“, за Лајковачку пругу Нолитову награду и Награду „Бранко Ћопић“, коју додељује Одбор САНУ, за Лимунацију у Ћелијама награде: „Меша Селимовић“ и „Рачанску повељу“, за Последњу ружу Колубаре добио је Златну плакету ,,Жан Конфино“, за Кнеза Мишкина у Белом Ваљеву Плакету ваљевског недељника Напред, као и Награду ,,Стеван Сремац“ за Оркестар на педале.
Радован Бели Марковић добитник је Вукове награде Културно-просветне заједнице Србије, Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије, као и Награде ,,Вељкова голубица“ града Сомбора – за животно дело у приповедачком стваралаштву, док је награда RAMONDA SERBICA, Књижевне колоније из Сићева, додељена овом писцу за целокупно дело.
Приповетке Радована Бели Марковића уврштене су у неколико избора и антологија (на српском, немачком, енглеском, украјинском и македонском језику) радиофонски приређиване и више пута емитоване на Другом и Трећем програму Радио Београда (Живчана јапија – драматизација Звонимир Костић, режија Божидар Ђуровић; Црни колач – драматизација и режија Бода Марковић) а о његовој прози – поред одељка у часопису Међај (бр. 40, Ужице, 1997) и у штедријим приликама, током минуле деценије, у Летопису Матице српске – писано је и у зборнику Српска савремена проза (Трстеник, 2003) као и у опсежним тематским блоковима у часописима Градина (Ниш, 2006) и Књижевност (Београд, 2008).
О прози овог писца објављене су и књиге: Радован Бели Марковић, Стилске и језичке игре (Ваљево, 2005) Витомира Вулетића; Песничко приповедање Ι (Београд, 2006) и Песничко приповедање II (Лајковац 2012). Овај издавачки подухват Градске библиотеке Лајковац успешно је окончан уочи важног јубилеја: 45 година књижевног стваралаштва Радована Бели Марковића, који објављује прозу од 1969. године. Тиме се ова мала варош на Колубари одужује свом најпознатијем суграђанину.
Градска библиотека Лајковац поводом четрдесетпетогодишњице књижевног стварања, 2010. године објављује Сабрана дела Радована Бели Марковића сачињена од тринаест књига (3840 страна) од којих су четири посвећене приповедној прози (Швапска коса, Живчана јапија, Сетембрини у Колубари, Мале приче / Аша) а девет романескном стваралаштву овог писца (Паликућа и Тереза милости пуна, Лајковачка пруга, Лимунација у Ћелијама, Последња ружа Колубаре, Кнез Мишкин у Белом Ваљеву, Девет белих облака, Оркестар на педале, Кавалери старог премера, Госпођа Олга).
Радован Бели Марковић је стални члан-сарадник Матице српске.
Живи и пише у Лајковцу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *