Почетна / Свет / Признање без покајања

Признање без покајања

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Цензурисање неугодног инсајдера који је разбио један упорно одржавани табу: бивши немачки канцелар Герхард Шредер се суочио са „демократским анатемисањем“ због тога што је западне политичаре, у контексту украјинске кризе, оптужио за дволичност, уз (закаснело) „откриће“ да је НАТО агресија, где је он сам играо (веома) важну улогу, представљала (грубо) кршење међународног права

Признање Герхарда Шредера да је бомбардовање „једне суверене државе“, Србије, без мандата Савета безбедности, представљало грубо кршење међународног права, неће оживети (тада трогодишњу) Милицу Ракић из Батајнице, ни толике друге жртве. Оно је, међутим, и тако трагично закаснело, историјски важно.

Признање је, с разлогом, имало снажну медијску резонанцу код нас, иако сумњам да ће отрежњујуће деловати на оне који, оптужујући за све Милошевића, годинама упорно и мазохистички, налазе „разумевање“ за тај варварски чин на концу двадесетог века.

О историјској димензији признања говори чињеница да је, први пут, стигло из уста једног од главних актера НАТО агресије. Шредер је у том часу (1999) био шеф немачке владе. Његова земља је председавала у Европској унији и у Групи 8, формацији најразвијенијих и најмоћнијих земаља света.

Увлачење Јељцина у „заједнички чамац“ Њему је пошло за руком да, уз срчану асистенцију шефа дипломатије Јошке Фишера, „увуче Русе у заједнички чамац“, да убеди хаотичног Бориса Јељцина како је у његовом интересу да се „отараси пансловенства“ и – ускрати помоћ Србима.

Шредер је, у име агресора, промптно одлетео (на свега неколико сати) у Пекинг како би, извињавајући се, стишао гнев Кинеза због бомбардовања амбасаде у Београду и испословао њихову (пословичну) неутралност. Он је „измислио“ фамозног Мартија Ахтисарија и, ортачки са Стробом Талботом, замеником државног секретара у администрацији Била Клинтона, који је дојурио у Бон, издиктирао, беспоговорне и ултимативне, захтеве које ће Ахтисари бацити на Милошевићев сто.

Шредер је донео одлуку о првом немачком „ратном крштењу“ после четрдесет пете, кршећи тиме и немачки устав, који је изричито забрањивао (ратно) ангажовање Бундесвера изван немачких граница и територије НАТО чланица а посебно тамо где су (били) још свежи крвави трагови немачке окупације из времена Другог светског рата. Пожурио је да, још 8. октобра 1998, приликом кратке посете Вашингтону, Клинтону понуди немачку „бланко карту“ за бомбардовање Србије.

 

Три пута агресори у једном веку Да ли би одбијање да то учини зауставило агресију? Вероватно не. Американци су се, на пример, и без Немаца, одлучили за ратни поход на Ирак. Без немачког учешћа Вашингтону би, међутим, вероватно било теже да окупи ратну коалицију, али га, по свему судећи, то не би спречило да крене у разарање Србије.

Шредерово (изостало) одбијање би, међутим, унело нову димензију у деликатне српско-немачке односе. И релативизовало (раширено и чврсто) уверење бар једног броја Срба (већине?) да је Немачка, у судбоносним тренуцима, увек била против Србије: на овом тлу се у минулом веку три пута нашла у улози агресора!

Уз ређање ових података, скренуо бих пажњу читаоцима „Печата“ на чињеницу којом се, ни у нашим ни у немачким медијима, није много баратало а на драстичан начин открива (прикривену) „анатомију“ једног, демократски извиканог, високоидеологизованог света и система без идеологије: са чим се може суочити чак и тако важна личност, као што је у том поретку неспорно био (и јесте) Герхард Шредер кад се „дрзне“ да, у улози неугодног инсајдера, учини „светогрђе“ и разбије један, политички бетониран, „табу“ о стварној природи НАТО агресије.

[restrictedarea]

Баратање „претећим прстом” У деветнаест земаља НАТО формације која је бомбардовала Србију, промениле су се, у међувремену, многе владе, али све оне одреда, до данашњег дана, истрајавају на званичној тези да је то (бестијално) бомбардовање било оправдано. И да је представљало неупитни „успех“ алијансе.

А онда је, неочекивано, стигло јеретичко Шредерово признање, дато у контексту украјинске кризе и збивања на Криму. Бивши немачки канцелар је, на једном скупу у Хамбургу, у организацији недељника „Цајт“ отворено критиковао (једнострано и погрешно) ангажовање Европске уније у (културолошки, етнички и конфесионално) дубоко подељеној земљи каква је Украјина.

Иако је Шредерово, трагично закаснело признање, изречено без (трунке) кајања и тражења опроста пред толиким жртвама, било је довољно да изазове бес европске политичке елите: бивши немачки канцелар је „џарнуо“ у најосетљивије место оптужујући западне политичаре за дволичност.

Оно што Путин чини на Криму јесте кршење међународног права, констатовао је Шредер а онда је уследило признање које је изазвало узбуну: то исто је учинио он сам у својству канцелара. Послали смо авионе да заједно са НАТО снагама бомбардују суверену државу, Србију, без сагласности Савета безбедности, кршећи међународно право. Извукао је из тога поуку: треба крајње обазриво баратати „претећим прстом“ и бацањем дрвља и камења на Путина.

 

„Демократска” инквизиција Модерна, „демократска“ инквизиција је ступила на сцену. Уортачили су се наизглед немогући партнери, (леви) зелени и (десни) конзервативци у заједничкој намери да „зачепе уста“ бившем немачком канцелару. „Рођен“ је случај без преседана: у Европском парламенту стављена је на гласање „резолуција“ којом је требало увести цензуру (опасном) инсајдеру. Могло би то деловати фарсично да није покренут читав механизам највишег европског представничког тела: гласало се о „резолуцији“ и она је, с незнатном већином одбачена.

Иницијатори (нечувеног) документа а реч је, у првом реду, о једном од ветерана зелених и чувеном „Црвеном Денију“ из ускључале шездесет осме, Данијелу Кон-Бендиту, јесу истина, у први план избацили податак да се Шредер, бранећи „пријатеља Путина“, нашао у „сукобу интереса“: председник је надзорног одбора конзорцијума који је градио „Газпромов“ „Северни ток“ (њиме се, дном Балтичког мора, допрема директно у Немачку руски гас и заобилазе се „транзитне“ земље) а „Газпром‘ је инструмент руске спољне политике“.

Велики пројекат, и подухват, „Северни ток“, који (моћној) немачкој индустрији обезбеђује насушно потребне енергенте (готово четрдесет одсто укупних потреба за гасом) из Русије, реализован је заиста захваљујући наглашеном (и личном) пријатељству тадашњег немачког канцелара и руског председника. Није никаква тајна да је, захваљујући том пријатељству, кад је пао с власти, Шредер нашао уносно ухљебље у „Газпрому“.

 

Најтежи посао на свету Бивши немачки канцелар је посебно поглавље у својим мемоарима (објављеним непосредно по силаску с власти, 2006) посветио Путину, хвалећи његову „оштру интелигенцију“ и непосредност. Њихову међусобну комуникацију олакшавала је чињеница да Путин говори немачки (службовао је као официр КГБ у Дрездену) и то што је веома обавештен о збивањима у Немачкој (кад год стигне, гледа емисије немачких телевизијских станица и чита немачке новине). Признаје да се никад пријатније није осећао, сасвим приватно, са супругом, кад је реч о државницима у улози домаћина, као у дому Путинових. Њихов однос је политички „цементирало“ прво снажно европско противљење (у томе се Путину и Шредеру придружио и тадашњи француски председник Жак Ширак) америчком ратном походу на Ирак („Логику мира не сме да замени логика рата“).

Шредер је, и јавно, показивао наглашено разумевање за Путинов начин владавине (означаван, иначе, на Западу, најчешће, као аутократски а у садашњем таласу његове агресивне демонизације, као „деспотски“ и „диктаторски“) тврдећи да је владати „земљом са једанаест временских зона“ неспорно „најтежи посао на свету“.

Садашње, и бивше, лидере зелених, укључујући и већ споменутог „Црвеног Пацифисту Денија“, иритирала је, међутим, и кад то не избацују у први план, Шредерова „издаја“: зелени су били чланови владајуће коалиције, заједно са социјалдемократама, која је Немачку увела у рат први пут после оног великог, катастрофалног (светског) рата, бацајући под ноге сопствени пацифизам, као једно од кључних програмских начела. Тај преврат није било лако извести. Јошки Фишеру, тада неприкосновеном лидеру зелених и шефу (немачке) дипломатије и (лако запаљивом) Данијелу Кон-Бендиту требало је много труда и енергије да, на ванредном страначком конгресу, убеде делегате да уместо пацифистичких истакну ратне заставе.

Уместо пароле „Никад више (са немачког тла) рата“, под којом су од једног шароликог и хаотичног покрета стасавали у респектабилну снагу на немачкој политичкој сцени, Фишер је смислио (паклену и злокобну) паролу „Никад више Аушвиц“, уверавајући своју страначку паству, и немачку јавност, да, ето, треба, по сваку цену, и бомбама, спречити „Аушвиц“ на Косову.

 

Некажњени злочин И Немци су одавно схватили да на Косову никаквог холокауста није било (тврдње тадашњег министра одбране (социјалдемократе) Рудолфа Шарпинга да су српске власти на фудбалском игралишту у Приштини организовале концентрациони логор(!) распршиле су се (захваљујући, поред осталог, и сведочењу једног Немца у ОЕБС-овим посматрачима) брзо као бестијалне пропагандне лажи.

Парола „Никад више Аушвиц“ учинила је, међутим, своје: црвено-зелена (левичарска) коалиција послала је, проглашавајући ту одлуку правно легитимном, бомбардере на Србију. Вођа коалиције, бивши (социјалдемократски) канцелар Герхард Шредер је, петнаест година потом, открио да тај ратни подухват уопште није био легитиман.

Било је то грубо кршење међународног права. Значи: агресија. И, следствено томе, иако ни Шредер, упркос закаснелом признању, то неће рећи: ратни злочин. Злочин који не застарева. Злочин који не сме остати некажњен. За који ће, можда, једнога дана и (нека) наша власт смоћи снаге да затражи кажњавање (најодговорнијих) починилаца. У име жртава којима се то дугује. И у име моралне обавезе и људског (ако не националног) достојанства.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Priznanje bez pokajanja zapravo i ne predstavlja priznanje. Isto kao što i zločin bez kazne nije zločin. Možda samo beleška u nacionalnoj biografiji, za ponos budućim naraštajima zločinaca.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *