Почетна / Документи / Положили животе за Србију која им се руга

Положили животе за Србију која им се руга

Пише Миодраг Зарковић

Како се приближава 15-годишњица почетка НАТО бомбардовања, најмање што држава мора да уради јесте да се сети оних који су главом платили храбру одлуку да отаџбину бране по сваку, па и најскупљу цену

Делује као да краја нема списак српских војника који су 1998. и 1999. године погинули на подручју Косова и Метохије. Окачен на сајту удружења „Вера, нада, љубав“, које окупља родитеље ових јуначких страдалника, иначе подугачак списак допуњен је још фотографијама и основним подацима о погинулим војницима, тако да је неопходно посветити му извесну количину времена како би био сагледан у целости.

Још је дужа злокобна тишина којом држава Србија упорно одговара на дотични списак. Ако је ћутање знак сагласности, као што вели народна мудрост, онда о ововековној Србији може да се извуче застрашујући закључак да чудовишно одобрава погибију људи побројаних на поменутом списку. Петнаест и више година прошло је од тих злочина, али још нико због њих није одговарао, нити су, да све буде страшније, њихови починиоци уопште суочени са било каквим судским пресудама. Коначних пресуда, наиме, и даље нема а једино би оне биле поуздан знак да је држава, у чије су име дати побројани животи, најзад проговорила.

ЛАКО УТВРДИВЕ ЧИЊЕНИЦЕ Није, притом, реч о томе да су пресуде недоступне, пошто је подручје Косова и Метохије окупирано још од 1999, што онемогућује истрагу и подробно утврђивање чињеница које би на крају исходовало правоснажним закључком о томе чије су руке пресудиле толиким српским животима. Било би то бедно оправдање, али најмање у једном случају оно не може да стоји чак ни у чисто теоретским смислу. За пет војника који су погинули 30. септембра 1998. године на Кошарама, тачно и недвосмислено се зна ко их је и како усмртио: на српском правосуђу било је само да те лако утврдиве чињенице обликује у пресуду; али, чак ни то није обављено.

Поменутог 30. септембра 1998, седмочлану патролу наше војске су у пограничној области Кошара напали шиптарски терористи, припадници злочиначке организације неприкладног назива Ослободилачка војска Косова. Напад су извршили њих тридесеторица, пошто су претходно из правца Албаније прешли границу и поставили заседу у коју је патрола улетела. Већина њих је у међувремену изгинула и сама (у накнадним борбама на Космету) док су осморица жива до дан- данас. Имена и презимена те осморице су, иначе, сасвим позната. Како? Па, тако што су били очигледно надаренији за извршавање злочина него за прикривање истог, те су цео свој крвави пир забележили камером а снимком се касније хвалисали, па га чак и качили по интернету.

Захваљујући њиховој безочности, снимак је некако доспео на светлост дана и у српској јавности. Није ни то прошло без тешкоћа и одуговлачења. Поуздана сазнања откривају да је, на пример, Тужилаштво за ратне злочине још 2007. године дошло у посед оптужујућег снимка, али га је држало у тајности и неискоришћеног све до 2009, када је Бруно Векарић, заменик тужиоца Владимира Вукчевића, из неког разлога одлучио да обелодани запис приказивањем на РТС-у, тачније у прилогу „Дневника“. (Узгред, исти снимак је и Јавни сервис поседовао све то време, али га није пуштао све док од Векарића није стило зелено светло.) Било како било, тек тада је, дакле 2009. године, ствар коначно била покренута са мртве тачке.

[restrictedarea]

 

НЕСХВАТЉИВЕ ЗАЧКОЉИЦЕ Много даље одатле, нажалост, није одмакла до дана данашњег. Оптужница јесте била подигнута против осморице терориста, којима је затим суђено у одсуству. Опет, ни само суђење није протекло без несхватљивих зачкољица, као што је пребацивање случаја из Ниша у Косовску Митровицу, где су најзад били решени да се ухвате укоштац са предметом (то је, узгред, онај суд чије је даље постојање темељно угрожено бриселским споразумима од лане). Дана 15. новембра 2011. године, митровачки суд донео је окривљујућу пресуду, и одредио казну од по 15 година затвора за свих осам починилаца.

Сами починиоци, наравно, нису у том тренутку били доступни српским државним службама, као што нису ни данас. (У међувремену су двојица од њих чак и високо напредовала – до чинова пуковника – у Косовској полицијској служби, оној истој која је у своје окриље прихватила небројене терористе ОВК, која је, кажу, тиме била расформирана.) Свеједно, барем је делимично правда могла да буде сматрана задовољеном, на основу очекивања да ће држава прибећи спровођењу казни над убицама чим буде у могућности да то и уради.

 

Авај, ту није био крај мучењу које је и тада већ превише времена одузело. По жалби браниоца оптужених, предмет је био упућен Апелационом суду у Нишу, где је, 9. априла прошле године, донето решење да се цео случај – врати првостепеном суду на поновно суђење!

Главни разлог оваквој одлуци је то што је Апелациони суд, како стоји у образложењу, нашао да је „решење о суђењу у одсуству оптуженима донето супротно одредбама Закона о кривичном поступку те да нису били испуњени законски услови да се главни претрес одржи у одсуству оптужених“. Када се изузму стручне потанкости, које чак и могу да оправдавају став да „нису били испуњени законски услови“, остаје горак закључак да је Апелациони суд напросто желео да обори првостепену пресуду. Колико год  да су законски услови били испуњени или неиспуњени, чињеница је да су, захваљујући читавом колоплету околности везаних за статус јужне српске покрајине, оптужени одиста недоступни. Дакле, може да им се суди у одсуству, или да им се не суди никако. Колико је онда уопште битно да ли је одлука да им се суди у одсуству донета у складу са законом прописаним условима или не?!

 

НЕВИНЕ ЖРТВЕ Да цео случај није оволико озбиљан, могло би да се каже да је ово пример „терања мака на конац“. Таквим ублажавањима истине, међутим, тешко да има места. Какав мак и какав конац: овде је реч о болно очигледној жељи Апелационог суда да се, скривајући се иза строгоће законских одредби, покушај да се правда макар делимично задовољи поново сасече! Поготову ако се узме у обзир да је суд у Косовској Митровици, којем је предмет враћен нишком одлуком, суочен са крајњом неизвесношћу, проистеклом из бриселских пораза званичног Београда, па је предмет октобра прошле године упућен суду у Нишу (који се од тада ни огласио није).

Све у свему, деценија и по прошла је од свирепог убиства Владимира Радоичића (19 година) Илије Павловића (19) Миладина Гобељића (19) Милоша Павловића (32) и Мирослава Јоцића (30) а држава Србија и њене установе и даље не показују приметнију намеру да породицама ових страдалника пруже једино могуће задовољење, а то је казна за злочинце који су ових пет живота угасили. Описани случај је, притом, најочигледнији али не и једини пример поражавајуће небриге српског правосуђа (нарочито Тужилаштва за ратне злочине): ни за једно од убистава побројаних у списку поменутом на почетку текста, није изречена коначна пресуда.

Ускоро ће се навршити пуних 15 година од како је први НАТО пројектил испаљен на Србију. Бомбардовање јесте био средишњи чин у злоделу отимања Косова и Метохије а приликом предстојеће годишњице српска јавност ће се, као и ранијих година, подсетити невиних жртава којима је то злодело исходовало. Међу невине жртве се, међутим, најчешће убрајају само цивили; иако они заиста тамо и припадају, ништа мање невини нису били ни војници који су свесно, савесно и одважно положили своје животе у одбрани отаџбине; о овим војницима се, ипак, врло ретко прича а случај описаног судског поступка показује да њихове жртве, уместо да буду дочекане несумњивом и громком захвалношћу целог друштва, бивају извргнуте руглу и недостојним покушајима обезвређивања.

Јунаци то никако нису заслужили. Пошто су за отаџбину дали чак и своје животе, од даљег изругивања можемо – и морамо – да их заштитимо само ми живи. Ако нисмо у стању, то не значи да је њихова жртва била узалудна, већ да је улудо то што смо ми овакви претекли.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. У прошлих сто година многи су положили своје животе, за ону бившу
    државу и ову окрњену.Незнам дали да именујем само државу Србију.
    Она прва велика држава дозволила је својим непријатељима да у народној скупштини упитају КОЛИКО КОШТА ТА ВАША СОЛУНСКА КРВ. Она
    друга још већа захваљујући палим борцима за ту нову увећану није
    казнила Усташе фашисте синове оних који који су трговали КРВЉУ БОРАЦА за слободу већ их је наградила,пазила, његовала за нова
    злодела. Ова политичка Србија срља тамо код оних који негирају борбу Срба против НАЦИ ФАШИЗМА. Ми Срби са овима на власти остаћемо потпуно голи без СВОГА СОБСТВА бићемо нико и ништа јер нас продаше за ништа.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *