Почетна / Друштво / Од агресије до лепог живота

Од агресије до лепог живота

Пише проф. Радош Смиљковић

Моћници Запада строго контролишу све аспекте живота у Србији како она не би више никада постала субјект регионалног и европског развоја

Агресија НАТО 1999. на СР Југославију представља међународни злочин империјалног Запада на челу са САД. На први поглед, то је једна у низу које се догађају вековима. Али није сасвим тако. Југославија је у Европи јединствена по свеукупности својих пријатељских односа са западним савезницама.

У ствари, од почетка југословенске кризе одвија се напад на Србију, чији су планери и предводници Немачка и САД. Одлука о разбијању СФР Југославије представља нови германски удар на Србију. Запад се у Мастрихту понео као у Минхену 1938. године. Сецесија Словеније и Хрватске и укидање уставних права Срба југословенску кризу претвара у рат на Балкану. Стижу трупе Запада (остављам по страни њихово именовање). Само што је постигнут Дејтонски споразум 1995, Америка са Немачком отвара рат у јужној српској покрајини.

 

АГРЕСИЈА НИЈЕ ОКОНЧАНА Оружана агресија на Србију почела је знатно раније војним акцијама против Срба у Хрватској и БХ. Она се одвијала и кроз подршку и помоћ пристизању војне помоћи сецесионистима у Хрватској и БХ из иностранства. Муџахедини су пристизали уз подршку са Запада. Ако Хашки трибунал посматрамо у политичко-социолошкој комплексности, агресија још увек траје.

У борби за слободу и очување националног идентитета Срби су први пут у новијој историји доживели да традиционални савезници са нашим традиционалним непријатељима изврше вишеструку темељну агресију. Демонстрирају намере уништења српске државе и тоталне деградације народа српског. Наставак агресије после бомбардовања разочарао је и многе српске „вестернфантасте“. Уочи погибије премијер др Ђинђић изјавио је да више не може да влада Србијом против интереса српског народа.

Агресија је зауставила свеукупни социјално-политички развој Србије. Омогућила је сецесионистима да протерају Србе са својих животних простора… Земља и народ су затровани уранијумом којим нас је темељно засипала НАТО авијација три месеца. После деценије и по од бомбардовања највидљивија сведочанства присуства империје Запада на Балкану представљају срушене фабрике и мостови на рекама српским и европским. Уништавање привреде током санкција и бомбардовања представља доказ о дугорочним намерама убијања народа.

 

[restrictedarea]

ПОСЛЕДИЦЕ И − ЋУТАЊЕ У Србији је после бомбардовања половина радно способног становништва остала без сигурних извора за живот. Без обзира на статистике о броју незапослених остаје чињеница да и даље бруто национални доходак не прелази 40 одсто из 1989. године. Моћници Запада строго контролишу све аспекте живота у Србији како она не би више никада постала субјект регионалног и европског развоја. С времена на време појави се понека компанија са Запада да отвори неки свој погон. При томе Србија мора додатно да плати пријем сваког новоупосленог. И да не поставља питање услова под којима ће њени грађани радити. После 15 година од бомбардовања сваког дана у Србији 600 људи остаје без посла. Половину тог броја чини младост Србије.

Нико, при томе, не сме да помене одговорност мегакапитала Запада за наше назадовање. Неки од представника Србије су толико снисходљиви као да се извињавају западњацима што нас је НАТО бомбардовао. Истовремено, из Брисела и Вашингтона стижу претње да се не сарађује са Русијом. Са великом силом која нас никада није бомбардовала и која изградњом гасовода и других стратешких објеката показује спремност за сарадњу у обостраном интересу.

Српском народу се оставља на располагању да се унутар себе гризе и окривљује за недаће које су нас снашле. Националне мањине се подстичу на допринос даљем растакању Србије. Наравно, сносимо и ми велики део одговорности, нарочито политички врхови. Али ни приближно колико зло које је нанео мегакапитал Запада, и даље га наноси.

Нама је одређена једна алтернатива за будућност – интеграција у Европску унију. Наравно, ми смо европски народ и држава, па је нормално да учествујемо у стварању Европске државне заједнице. Нажалост, од нас се не очекује да учествујемо у њеном стварању, већ да прихватимо услове које намећу водеће државе у њој. У ствари, наше интегрисање у Европску заједницу почело је сатанизацијом и санкцијама, па тромесечним бомбардовањем. Али ми смо заборавили на прошле интеграције преко окупације као једине алтернативе. Немојмо зато да се чудимо што у томе предњачи немачка влада са канцеларком Меркел на челу.

 

МРЖЊА Нама Србима није свеједно ко је главни и најутицајнији преговарач у име Европске уније. Ако је то Немачка, имамо превише разлога да не верујемо у добре намере. Њен политички врх се понаша као да конкуришемо за улазак у немачку федерацију. После светских ратова Немачка је свој први војни наступ у свету реализовала у бомбардовању Србије. Само људи што нас генетски мрзе могу авијацију послати на Београд који још није залечио ране из Другог светског рата.

Интегрисање Србије у Европску унију одвија се у сенци НАТО агресије и хашких суђења. Први круг претпоставки за улазак треба да обезбедимо реализовањем захтева НАТО и САД. Пре свега, фактичко признање Косова за независну државу. Заборављање Резолуције Савета безбедности 1244 јесте најважнија провера лојалности сваке власти у Србији. Следи иза тога даље разбијање Србије на делове, па „разваљивање“ јединственог српског језика. У том контексту и незаборавни песник и државник Његош стигао је пред Хашки трибунал. Убрзо ће и Иво Андрић да му се придружи. Ако се настави тај тренд, Србија ће ући у ЕУ као шагринска кожа.

Од српског народа се тражи да промени свест и да једном засвагда заборави своју прошлост и своје претке. Треба да заборави своје борбе за ослобођење од Османлијске Турске и германских окупација у светским ратовима. Да заборави да је у светским ратовима и даљој прошлости представљала пример остатку Европе како се брани независност. Нису ретки прогресивни интелектуалци на Западу који истичу да се од нас може научити како нема цене борба за слободу и независност. Запамтио сам одговор на питање новинара великог америчког писца, Нормана Мајлера у аустријским новинама у време бомбардовања: „Није Милошевић злочинац, већ херој који брани своју отаџбину.“

 

НАША ОБАВЕЗА Обележавање 15-годишњице оружане агресије на СР Југославију обавезује нас да пажљиво погледамо још једном до чега је она довела Балкан. После вишедеценијског мира и развоја Балкан је постао најнеразвијеније и најнестабилније подручје Европе. Ту функционише више малих државица са перспективом даљег уситњавања. Наставља се стварање економских, националних и верских услова за нове мржње и сукобљавања. Реафирмишу се идеје и носиоци међунационалних и државних сукоба из Другог светског рата.

У току је међународно суђење између Србије и Хрватске за злочине током грађанског рата деведесетих година. Да не би дошло до помирења међу њима, постарао се Ватикан. Увелико трају припреме за беатификацију ратног кардинала Хрватске, Алојзија Степинца. Ако буде проглашен за хришћанског свеца, то ће значити пренебрегавање његове одговорности за небројене жртве Срба, Јевреја и Цигана током владавине хрватских фашиста.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Овом излагању нема шта да се дода. Све је речено, али ово мора да се једнако говори како народ не би заборавио. Ватикан, САД, НАТО и Немачка морају заувек да буду прошлост, и паметно окретање према истоку мора да се тактички спроводи. Нама се не тиче шта они хоће од нас, али зато ми морамо да будемо јединствени и јаки у свом убеђењу. Они су увек били наши непријатељи, а у Двадесетом веку су показали своје право лице, како више немамо разлога за сумњу. Боримо се да 24. март буде проглашен за празник у Србији и да се тога дана подсећамо на непријатеље СРПСТВА!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!