Почетна / Интервју / НАТО ЈЕ ПРОБЛЕМ, НЕ ПУТИН

НАТО ЈЕ ПРОБЛЕМ, НЕ ПУТИН

Адмирал Елмар Лудвиг Шмелинг, бивши шеф Немачке обавештајне службе

Разговарала Невенка Стојчевић 

Моји неистомишљеници кажу да ја подржавам позицију Путина што, разуме се, није тачно. Ја заступам позицију која је у складу са Повељом УН и која је потпуно у складу са међународним правом

Адмирал Елмар Лудвиг Шмелинг, бивши шеф Немачке обавештајне службе, касније и шеф Контраобавештајне службе НАТО-а, у Србији је упамћен по реченици „Стид ме је као човека и официра што моја држава трећи пут у овом веку напада малу Србију“. Ова реченица је значајан одјек имала и у Немачкој а у време када је ово изговорио Шмелинг је већ девет година био у пензији – по основу дискреционог права немачких власти да уклоне неподобне официре. Нема сумње да је Шмелинг био управо таква реткост, јер је НАТО штабу у Бриселу указивао на његове све агресивније доктрине и стратегије употребе после уједињења две Немачке, испољене са почетком ратних сукоба на просторима бивше СФРЈ, у које су НАТО и Немачка непосредно били умешани. Одмах по завршетку бомбардовања Шмелинг је дошао у Југославију да би, кад је схватио размере почињеног злочина, Савезном суду Немачке поднео кривичну пријаву против Шарпинга, Фишера и Шредера због кршења Устава који забрањује употребу немачке војске у агресивним ратовима. Уочи обележавања 15 година од НАТО агресије на СРЈ адмирал је у Србију дошао као учесник Међународне конференције „Глобални мир vs. глобални интервенционизам и империјализам“, организоване са поруком „Да се не заборави!“

Господине Шмелинг, како се поводом актуелних догађања, од Косова до Крима, у свом окружењу осећа немачки официр који јавно, као што сте то ви учинили и на овом београдском скупу, износи ставове о политици НАТО-а и своје земље сасвим супротне званичним ставовима владе?

То осећање зависи од јачине аргумената којима располажете. Они кажу да ја подржавам позицију Путина што, разуме се, није тачно. Ја заступам позицију која је у складу са Повељом УН и која је потпуно у складу са међународним правом.

Због недавне подршке Герхарда Шредера Путину, „зелени“ су Европском парламенту предложили да убудуће бившем канцелару забрани јавно изношење мишљења о украјинској кризи. Како ви доживљавате Шредерову промену курса?

Као што знате, док је био канцелар, Шредер је имао сасвим другачије мишљење у вези са НАТО агресијом против Југославије од садашњег повезаног са могућим ангажовањем алијансе у украјинској кризи. Тај раскорак је необичан за немачког канцелара, али ја мислим да је Шредер увидео своју претходну грешку и добро је да је одлучио јавно да је призна. Човек, напросто, има право да током времена мења мишљење. Што се садашњег руског председника Путина тиче, Шредер је с њим развио искрено мушко пријатељство и одлучио је да му пружи подршку у тешком тренутку. Учинио је то, указујући да је Путин са Кримом урадио исто оно што је НАТО на челу са Америком пре 15 година урадио са Косовом и Метохијом, а против интереса Србије.

Да ли вам је познато да је, сем бившег канцелара Шредера, још неко од значајних немачких политичара критиковао бомбардовање Србије?

Да, био је то Литгер Фолмер, бивши државни секретар у немачком Министарству спољних послова, код тадашњег министра Јошке Фишера, који је такође признао да је рат против Србије био нелегитиман и у супротности са међународним правом.

Мислите ли да је остварена идеја првог секретара НАТО-а, енглеског генерала, лорда Исмаја, о три задатка алијансе – да САД буде водећа земља у НАТО-у, да се Русија држи што је могуће више изван европских токова и да Немачка буде што је могуће више под контролом?

Ово није била само концепција НАТО организације при оснивању, већ су то била и три главна циља Европске уније. Дакле, циљ ЕУ је био да се Немачка контролише како никада више не би могла да води своју самосталну спољну политику. То се, разуме се, током година променило што се тиче ЕУ, јер је Немачка у међувремену постала толико супериорна у економском погледу над другим чланицама НАТО савеза да је тај концепт био неодржив.

Како из перспективе најновијих политичких односа у свету оцењујете однос Вашингтона према Берлину?

Америка сматра Немачку својим партнером, али не баш тако поузданим као што је то, на пример, Енглеска. Као што вам је познато, Немачка није хтела да учествује у рату против Ирака, а нити против Либије. И данас, у вези са санкцијама против Русије, Немачка се њиховом увођењу највише противи од свих земаља чланица ЕУ и НАТО-а. Разлог је једноставан и лежи у чињеници да близу 40 одсто гаса Немачка увози из Русије. Лично мислим да је Немачка ту у праву, да заузима једну веома опрезну позицију када су у питању санкције према Русији а и уопштено говорећи, сматрам да економске санкције нису најбоље средство да би се постигао договор око неког проблема. У овом случају разлог није само економске природе, већ и психолошке.

[restrictedarea]

Можете ли да нам појасните шта подразумевате под, како рекосте, психолошком штетом од могућих санкција?

Реч је о следећем. Ако против неке земље уведете економске санкције, то остаје веома дуго у сећању народа против којега су те казнене мере биле спроведене и после је веома тешко променити психу нације која је била погођена таквим економским мерама. Да би кажњена нација поново имала нормалан однос према међународној заједници, потребно је да прође много више времена него што је сам економски опоравак.

Чему онда, уопште, санкције против Русије, које сигурно неће остати без реципрочног одговора? Јесу ли оне израз немоћи Запада пред Русијом?

Као што сам рекао, те санкције више ће да погоде Европску унију него саму Русију. Истовремено, оне нам говоре колико су политичари на Западу беспомоћни јер знају да војна интервенција против Русије није могућа. То је најважнији резултат ове украјинске кризе – да нико не говори о рату против Русије. Економске санкције су, дефинитивно, погрешан пут. Рат против Русије не долази у обзир.

Шта онда преостаје Западу, имају ли Америка као лидер НАТО-а и ЕУ прихватљиво решење за Русију у случају украјинске кризе?

Дипломатија, дипломатија, дипломатија… Тиме хоћу да кажем да треба разговарати и другог решења нема. Ако смем да кажем у једној реченици – онда је проблем не у Русији, већ у НАТО-у. НАТО је проблем, а не Путин! Као што знате, када се распао Варшавски пакт, НАТО се није распао. И то је велика штета за цео свет. Јер, НАТО је заправо падом Берлинског зида изгубио легитимно право да постоји. Пошто је НАТО био инструмент америчке политике, Вашингтон је морао НАТО-у да да нове задатке. И Америка је, као што вам је познато, казала, а то је било у време Горбачова, да наш главни непријатељ више није Москва, него међународни, исламски тероризам.

Шта се стварно крије иза те промене стратегије НАТО-а?

Веома просто. Свака она држава која послушно не следи америчке интересе проглашава се непријатељском и НАТО има по тој логици право да војно интервенише против те државе. Тако је главни извозни производ САД-а постао ширење америчке демократије, људских права, и стварање НВО-а у другим државама света које раде за америчке интересе.

У време Аденауера и Де Гола, односно Жискара Дестена и Хелмута Шмита, Немачка и Француска имале су веома добре пријатељске односе. После Саркозија и данас у време Оланда, то више није случај. Одакле та промена у француској политици?

Француска данас има велике економске проблеме. Немачка привреда је данас толико супериорнија од француске да се код Француза просто појавио стари страх од Немачке. Истовремено је Француска једини спас за себе видела у томе да се стави под амерички кишобран, заштиту и зато данас следи потпуно безусловну проамеричку политику. Једном речју, Француска више нема то значење у светској политици које је имала у 18. и 19. веку. После Првог светског рата утицај Француске полако али стално слаби у Европи и свету.

Али и Немачка не напушта своје место под тим истим америчким кишобраном! Како цените однос Немачке према САД-у?

Он је резултат безусловне немачке капитулације 1945. године. Тада је Западна Немачка ушла у утицајну сферу Америке и то се до данас није битно променило. На пример, и данас америчке војне власти на територији Немачке имају право да спроводе своје сопствене судске процесе. Други пример, када Америка води рат против Либије или Ирака, она има право да у ту сврху употребљава немачке војне аеродроме. Сви ти примери нам говоре да Немачка од године 1945. до данас нема пуни суверенитет над својим територијама. Па ипак, примећују се мале али важне промене којима немачка влада јасно показује Вашингтону да није задовољна својим положајем и да жели да се то промени. Што се економског положаја тиче, ту је Немачка већ одавно изборила своју позицију као најјача економска сила у ЕУ.

Да ли Америка има моћ да увуче Немачку у рат против Русије, упркос наглашеним интересима националних економија ове две земље?

Ја у ту могућност не верујем, прво зато што Америка заиста није толико моћна да увуче Немачку у нови сукоб, а друго јер би такав потез резултирао новим хладним ратом у Европи. Немачка је у међувремену постала сувише јака и самосвесна да би Америка била у стању да јој наметне такво решење.

На београдском скупу изречене су многе паралеле између Косова и Крима. Сматрате ли и ви да се Путин с пуним правом позвао на косовски преседан?

Све предности у тој упоредби стоје на страни Руса. Јер, НАТО је на челу са Америком извршио војну агресију против Србије, што је стајало у супротности са Повељом УН, а после тога је део територије Србије, Косово и Метохију, прогласио новом независном државом и против воље Србије чији је он суверени део. Дакле, све супротно међународном праву. А на Криму се није догодило ништа што би представљало кршење међународног права. Локални парламент Крима је својом вољом, без икакве војне интервенције, решио да се отцепи од Кијева и то из простог разлога што је у Украјини престала да постоји легитимна украјинска власт, а кормило државе преузели су неонацистички недемократски политичари ни од кога изабрани. Једном речју, за разлику од Косова Крим се отцепио од Украјине готово без иједног испаљеног метка, јасно израженом вољом огромне већине становника полуострва Крима.

Испоставило се да су Америка и Енглеска дуго времена шпијунирале Ангелу Меркел. Како је могуће да је немачка влада готово прећутно прешла преко тог случаја?

Нити ја а нити већина немачких грађана не можемо да разумемо такав одговор немачке владе. Америчке власти су и на овом примеру показале бескрупулозан однос према својим такозваним партнерима и пријатељима а таква пракса је потпуно супротна свим међународним нормама. Шта тек да кажемо за затворенике који се налазе у америчком Гвантанамо затвору на Куби, који су подвргнути таквим мучењима да би Американцима могла да позавиди и инквизиција из доба средњег века. Ти затвореници не уживају ама баш никаква права која су прописана међународним правом и нарочито ме разочарао Обама кога су представљали као ново лице Америке.

Да ли је јачање неонацистичких десничарских снага у западној Европи, заправо, одговор на покушаје Новог светског поретка да поништи националне државе и вере њихових народа?

Мислим да је то више питање развијености појединачних економија европских земаља. Наиме, многе земље у ЕУ, што је очигледно на примеру Грчке, трошиле су више него што су привређивале и зарађивале, али то исто важи и за Шпанију, Италију и Француску. На другој страни су земље Бенелукса и Немачка, које су штеделе и од тог новца солидарно посуђивале земљама које су у великој економској кризи. Овако неравномеран степен развоја и снаге економије изузетно је погодно тло за разне популистичке десничарске идеологије. Тако можемо да објаснимо одакле успех десничарских па и неонацистичких странака у појединим земљама ЕУ.

У Немачкој је још увек стационирано око 200.000 америчких војника. Када ће им Немци рећи – идите кући?

Мислим за не више од десет година. Америчка армија стационирана у Европи, па и у Немачкој, представља реликт из доба Хладног рата. Данас, када постаје све јасније да САД нису једина суперсила која може да наметне своју вољу остатку света, америчка војска на тлу Немачке постаје сваким даном све мање потребна. Просто је јасно – ако би се Америка одлучила на војни сукоб са Русијом, ту више не би било победника. Једном речју, будућност Европе и света више не лежи у рату, већ у дипломатским преговорима и компромисима. Оно позитивно што је донела украјинска криза јесте следеће – сазнање да није могуће Русију изоловати из Европе и дешавања у Украјини, већ да сви заинтересовани морају равноправно да учествују у проналажењу компромисног решења. Прошло је време када је Америка могла да наметне решење читавом свету.

Какво је ваше мишљење у вези са проблемом избеглица које долазе у богате земље западне Европе, а пре свега у Немачку? Да ли они заиста представљају проблем за Немачку?

Уверен сам да тај проблем, у ствари, уопште не постоји и њега надувавају популистички и десничарски политичари јер Немачка не може да постоји као водећа индустријска држава ако не „увезе“ радну снагу. Познато је да ми Немци имамо велики демографски проблем, пошто просечна немачка породица има 1,2 детета по брачном пару. Значи, да би могли да финансирамо пензије нашем становништву, Немачкој је данас и у будућности неопходан долазак гастарбајтера, а ту укључујем и азиланте јер у Немачку не долазе само сиромашни и необразовани људи, Цигани, већ и висококвалификовани. Рецимо, малопре сте рекли да је из Србије прошле године дошло више од 500 младих лекара. Ја проблем видим у односу политике западних европских држава према исламским гастарбајтерима. Ми још овде нисмо пронашли прави одговор на овај изазов.

ЕУ је постала НАТО клон

Много је напора потребно да освестимо људе о правој улози НАТО-а. Испирањем мозгова и дезинформацијама у мојој и у многим другим земљама одомаћила се подела на добре и лоше момке, односно САД и НАТО на једној, а сви остали на другој страни. Али, то није истина! Разочаран сам што НАТО није распуштен јер нема легитимно право постојања. У овом пројекту „пада човечанства“ он је почео да изналази нове задатке како би се изборио за свој удео у нападнутим ресурсима. А ЕУ је постала клон НАТО-а, јер и она брани наводно легитимне циљеве својих економских ресурса у свету, рекао је адмирал Шмелинг на међународном скупу.

Два злочина у једном

Иако сам обучени војник професионалац био сам пренеражен степеном разарања у вашој земљи и циљевима које је гађао „милосрдни анђео“. Над српском земљом и српским народом почињена су два злочина у једном. Први је злочин што су бомбе уопште бачене, и то без дозволе Савта безбедности УН, а адруги што је на Србију просута неразумно велика количина забрањене муниције са осиромашеним уранијумом и невероватан број такође забрањених касетних бомби, наводи бивши НАТО официр.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Admirl Šmeling je klasičan primer onog što su nas u ovoj zemlji nekad učili – a to je da ljude i nacije nikada netreba izjednačavati i da kod svih naroda ima korektnih ljudi. Jeste da je Admiral Šmeling predstavlja mali i možda zanemarljiv deo Nemačke države i nacije, ipak treba ceniti ljudsko poštenje i iskrnost. Činjenica je da nam njegove reči i stavovi nisu mogli pomoći kada nam je trebalo i da će njegovu državu i NATO pratiti večna sramota kroz istoriju – AKO ONI ZNAJU ŠTA TA REČ ZNAČI.




    0



    0
  2. Nije nam pomogla njegova izjava, kako se stidi za tri rata protiv Srbije, ali je lepo kad vidis da postoje ljudi koji imaju cast i postenje. Mnogi Nemci su nas postovali i ako su ratovali protiv nas jer su znali da smo posten i castan narod.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *