Почетна / Култура / Мајсторство цитирања

Мајсторство цитирања

Пише Милан Р. Симић

Аутор романа Таи расипа у свом делу цитате – украсе онако како „ живот око себе расипа такозвану стварност“

Да је књижевност посебно исписивање стварности, уверава нас и Горан Гоцић романом Таи. Актери његове приче, заточени у испостављеном свету и чудној судбинској одређености, из своје животне снаге одређују властито деловање у „пределу без хоризонта“ крећући се утабаним стазама којима су прошли многи пре њих. Гоцић, описујући свет који као да је мимоишла нихилистичка пустош добро зна да, како записа Хелдерлин,  тамо где је опасност, расте и оно спасоносно! Актери његове приче, властитим деловањем, проналазе трачак светлости и усађују нове – чини се свима познате – вредности у односу мушкарца и жене. Није довољно тек рећи све је судбина, мора се доживети и преживети  судбинска одређеност. Вештији (очито, Гоцић им припада) могу да запишу да „личио сам на јунака романа Тунел који је у неколико тренутака пре него што ће упознати жену свог живота прошао такву менталну агонију око одлуке да јој приђе да помислите како људско биће напросто није саздано за такве муке“. Читали смо непоновљиву Сабатову причу, сећамо се Хуана Пабла Кастела, „пред очима“ нам је заносна Марија Ирибарне, „опомиње“ нас њихова трагична љубавна прича. Хоћемо да кажемо да Гоцић припада мајсторима цитирања, свако поглавље „украшава“ реченицом, неретко и читавим пасусима из других дела. Кроз његов рукопис „промичу“ мисли других писаца и чине сазвежђе речи мудрих људи што јесу, како би рекао песник, речи густе као смола. То су цитати из дела Волта Витмена, Чехова, Сабата, Бретона, Оскара Вајлда, Жана Пола Сартра, Ничеа, Хесеа и других. Затичу нас и записи из бележница сликара, захваљујући писцу „враћамо“ се незаборавном филму Емануела чија се радња првог серијала дешава у Бангкоку и на Тајланду. Роман Таи „позива се“ и на стихове који су осуђени на трајање. Речју, рукопис расипа цитате – украсе онако како „живот око себе расипа такозвану стварност, разбацује се својом дивном игром слика“ (Хесе) да се и сами послужимо цитатом. Да ли због цитата? – стичемо утисак да роман Таи јесте догађај пренет из реалности у књижевност све не би ли остао „као да је воском заливен“ да бисмо, на крају крајева, после читања могли и сами да кажемо: живот је бесмислен, живимо само због љубави! И да је на нама самима да изаберемо начин и место како и где да проћердамо живот уз услов да јесмо вешти и кадри да будемо предузимачи сопствене судбинске одређености. Да нас не ограничава време, да нас не ограничава простор, већ да будемо што је могуће ближе самом извору животне светлости и да овакво животно стремљење никада не постане нејасно и бледо. Јер, читамо: „Ја сам изгледа био спреман за чуда.Око педесете мушкарци полуде‘, коментарисала је мајка мог пријатеља. Моје лудило сасвим природно условљено, изгледа, извадило ме је из стања мировања и сместило на најзанимљивију могућу путању.“ (50)  Знамо, знање и осећање ретко се добро слажу. Гоцић је романом Таи покушао, и успео, да неопирањем разоткривању тајанства животности и љубави знање и осећање доведе до знака једнакости. И да закључимо. Роман Таи јесте исписан унутрашњи свет појединца вредан пажње (Личио сам себи на трули пањ поред пута, на скитницу чије је сећање на властиту људскост давно избледело, на Јова који је све изгубио. /73/ ). Ретка „мутна огледала“ у тексту резултат су самог разликовног прозног процеса који нуди дело из којег се памте реченице. Да ли је више реченица за памћење у власништву самог аутора или „аутора гостију“, свеједно. Већ је речено да су текстови увек верзија само других текстова, али Гоцић је успео да одвоји битно, да сачува основну форму, да прича постане важнија од целог сложеног садржаја, да буде сама по себи носилац идеје, не утисак. Да јесте стално приказивање и огледање култура и религијских начела (Имам афинитета према монашком одустајању од света и саосећам с њиховом узвишеном мисијом укидања патње /257/ ) да јесте прича о пробању непознатог а нескривеног и оног „заштићеног“ од нихилистичке пустоши која прети цивилизацији све бавећи се питањима уметности и смрти, али и дивљаштва. Љубав, жудња и тек једна људска путања на којој сазнајемо да свет и није само оно што видимо, да свет јесте и оно што осећамо. Прва реченица у роману јесте: Љуљали смо се заједно, моја трема и ја, реком Ћао Прајом, големом и застрашујућом. А одјавна реченица: Само Бог зна колико се трудим. Између те две реченице је рукопис романа Таи и одлука  НИН-овог Књижевног већа да је ово најбољи роман публикован у прошлој години. Има ли места за знак питања? Читаоци ће дати одговор пре свих критичара. Тако и треба. Лично, док сам записивао завршне речи осврта, осећао сам да љуљали смо се заједно, моја трема и ја. Разумемо се, зар не?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *