ЉУБА ПОПОВИЋ / СЛИКАР И АКАДЕМИК / Србија у Француској практично не постоји

Разговарала Љиљана Богдановић

Фотографије из личне архиве

Постоје три града на свету, Париз, Лондон и Њујорк, где би Србија морала да ангажује, као дипломате, представнике своје интелектуалне елите. Уместо што шаље „амбасадоре“ који не говоре језике и не сналазе се ни у једној озбиљнијој конверзацији. Наша земља би морала да има неку врсту одбора састављеног од врхунских интелектуалаца, који би радио на културном препороду Србије и који би осмишљавао и програме за иностранство

Први део

Педесет година мог живљења у Паризу је прохујало. Свест то тешко прихвата, све изгледа као тамна магла, у којој трепере неке светле тачке. Често ми се чини да не постојим, да сам дух који хода земљом, без стварног контакта са материјалним светом. Понекад, кад се, у вечерњим часовима, враћам у атеље, имам жељу да пипнем дрвеће у дворишту, да се уверим да постојим.

Можда су слике које су се намножиле за све ове године неки доказ о постојању. Отисак прикривеног, унутрашњег битисања. Изгледају ми као чудо сваки пут кад се од њих мало одвојим, кад их посматрам рационално.

Често се питам ко њих, у суштини, прави, по чијој команди и шта оне, заправо, представљају? Моје сликарство не припада модерној уметности, а не припада ни прошлости. Савременим струјањима још понајмање. Мешавина класичне сликарске технике, научене на Академији, и ирационалних представа које извиру богзна одакле, оставља утисак да те слике стижу из неког посебног простора и времена.

Овим, уводним, речима почиње разговор чији су повод две недавно обележене значајне годишњице у животу великог српског и светског сликара, академика Љубе Поповића: пола века рада у Паризу и 80 година живота. Промишљања која сведоче о својеврсној, „причом за новине“ подстакнутој саморефлексији а која пак „завршавају“ пре у  тишини и упитаности него што испостављају  „одговоре“, уметник наставља подсећањем на чињенице важне и за његово стваралаштво, али, без сумње, и за укупну савремену српску културу.

Током ових педесет година, објављено је о мени око десетак монографија, са текстовима на које сам врло поносан, мада ми се чини да ниједан од њих није дотакао суштину мог рада, која, уосталом, и мени самом измиче.

Свако биће носи у себи тајну свог постојања. Питање је само у којој мери се та тајна може спознати и изнети на белину платна. Ако сам успео бар да сугеришем део те тајне, мислим да сам тиме, на неки начин, оправдао своје постојање на планети.

 

Годишњица вашег доласка у француску престоницу (септембар 1963.) и рођендан (октобар 1934.) обележени су не тако давно. Животно „књиговодство“ као да налаже „билансирања“. У сумирању протеклих париских деценија, шта бисте издвојили као најзначајније?

Мој долазак у Париз, 1963. године, јесте авантура на коју се данас, са овим знањем и искуством, не бих усудио. Без знања језика и без пара, са пет слика умотаних у ролну, обрео сам се у граду у којем је већ било педесет хиљада сликара. У овом нашем разговору намерно ћу прескочити детаље везане за одржавање голог живота и за прве покушаје сналажења на професионалном плану. О томе би могла књига да се напише. Било је тешко. На тако нешто човек може да се одлучи само ако је млад и тотално неупућен.

Ја немам обичај да славим јубилеје, рођендане и уопште датуме који су везани за догађаје из мог живота. Неке године ипак не могу да изоставим. На пример, 1970, кад је о мени објављена мала монографија, са текстом Ренеа де Солијеа, у Библиотеци „Џепни музеј“ (Musée de poche) чији је уредник био Жак Голдшмит. Пре мене, ту су већ били објављени Алешински, Мушић, Ида Барбариго, Леонор Фини, Мишо… светски позната имена. Ово је иначе прва монографија икад написана о једном југословенском сликару. Поносан сам на ту књижицу, јер је она означила први корак ка мојој париској каријери. Монографија је била пропраћена изложбом у „Галерији Сене“ (Galerie de Seine, Thessa Herold) а све велике слике са изложбе покуповао је богати власник воде „Перије“, Жан Давре.

 

 Као снажна метафора упамћена је реченица из Балзаковог Чича Горија, када  Де Растињак, стигавши у Париз, зачикава престоницу: „ А сада ти и ја…“ Са каквим сте емоцијама ви  ушетали у изазов тако јединственог града, центра који већ и сам, као својеврсни омен, „прождире“ своје житеље?

Ја, млад и неискусан какав сам био у оно време нисам уопште био свестан апсурдности ситуације у којој сам се нашао. Тешко је ту говорити о некаквим изазовима и о надметању са престоницом. Радило се о пуком преживљавању: да имаш нешто да поједеш и где да преспаваш. Некако сам пронашао једног друга са Примењене академије, Берића, који ми је помогао да нађем први посао (малање станова) и смештај у неком бедном хотелу. После годину дана таквог безизлазног битисања, схватио сам да нешто морам да предузмем. Обратио сам се свом професору са Академије, Марку Челебоновићу, који је у то време био у Паризу. Он ми је дао неколико корисних савета и поменуо ми две-три особе којима бих евентуално могао да покажем слике. За мене је био судбоносан сусрет са Жинет Сињак, ћерком славног сликара Пола Сињака. Кад сам први пут отишао код ње, био сам импресиониран сликама великих мајстора (Гогена, Сињака, Редона…) које су висиле на зидовима. Видевши моје радове, Жинет је одлучила да ми помогне. Дала ми је, за почетак, на коришћење једну собицу у поткровљу, у згради у којој је и сама живела, у самом центру Париза, на острву Сен Луј. Позивала ме је често у свој луксузни стан. Сећам се да сам, једанпут, играо шах са њеном ћеркицом Франсоаз – која ће, много година касније, постати директор Музеја „Орсеј“. На пријемима код Жинет упознао сам и неколико познатих сликара и књижевника из оног времена и почео полако да водим и конверзације на француском језику. Такође захваљујући њој, тачније, њеном позиву на отварање изложбе скулпторке Жермен Ришије, у чувеној Галерији „Крезво“ (Galerie Creuzevault) на авенији Матињон, упознао сам писца Ренеа де Солијеа. Рене де Солије се заинтересовао за моје сликарство и учинио је много за мене. Доста је о мени писао а и упознао ме је са свим људима из своје околине за које је проценио да би могли бити заинтригирани мојим сликама. Ту могу да поменем Жоржа Ламбрича, легендарног уредника у издавачкој кући „Галимар“, затим ерудиту, писца и лингвисту Ренеа Етиамбла и, посебно, писца и песника Андреа Пјера де Мандијарга.

[restrictedarea]

Добровољни изгнаници из завичајне средине често су у прилици да својим искуством потврде славне Кавафијеве стихове из песме Град: „Кажеш: Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог мора, Наћи ће се други град бољи од овог…“ Суморни крај те песме говори о узалудности оваквих настојања. Да ли је било тренутака када сте се покајали и одлуку да одете из своје земље проценили као не баш најсрећнију?

Морам одмах да кажем да је моја одлука о одласку била дефинитивна. Возна карта била је до Париза, али не и за натраг. После Београда и Академије било је неопходно да видим свет, музеје и добре слике. По сваку цену. Нисам чак ни размишљао о томе да ћу у Паризу вероватно једва састављати крај с крајем, да ћу изгледати као клошар, да ћу због тога можда имати проблеме. Једном ме је, на метроу „Абес“ зауставила полиција и тражила ми папире о боравку. Може да се претпостави како су ме гледали неки фини Французи на пријемима код мадам Сињак или на отварањима изложби.

Био сам у престоници културе и био сам сам са собом. Када сам добио простор у којем сам могао и да сликам, мој циљ је био испуњен. О некаквом успеху, о изложбама, о продаји слика нисам уопште размишљао. Нисам их продавао ни у Београду. Све моје слике које су остале у Београду биле су поклоњене пријатељима.

 

Како сте испраћени из Београда?  Да ли је тачно да вам је, уочи одласка, Мило Милуновић пророчки рекао нешто што сте добро упамтили?

Пошао сам из Београда возом, у јесен 1963. Тада се до Париза путовало два дана и једну ноћ. На железничкој станици испратили су ме моји пријатељи, Ваљевци. Било је дирљиво јер су ми донели кесу са земљом Србије да је чувам као успомену на домовину. Са собом сам имао 100 франака, морнарску торбу, врећу за спавање и пет слика у ролни (Изабела, Данаја прима дарове, Шетња после смрти, Тишина и Салон лепоте).

Мило ме је упозоравао да је преживљавање у Паризу врло тешко. Питао сам га: „Па, како сте се ви сналазили?“, на шта ми је он одговорио: „Ја сам имао пун сандук пара. Тај новац, из Краљевине Југославије, имао је златну подлогу и важио је свуда у свету. А шта ћеш ти јадо…“  Мој проблем је био што ја нисам имао чак ни те паре које не важе. А у Паризу ме није чекао ни обезбеђен смештај, ни посао, ни неки близак пријатељ, чак ни језик нисам знао, једва сам натуцао покоју реч.

 

Када сте и како у Паризу продали прву слику? Да ли је то било искуство које би и данас могло да задеси надареног и амбициозног „дођоша“ у Париз?

Када сам од госпође Сињак добио на коришћење собицу у поткровљу, почео сам и да сликам. Дотле, за сликање нисам имао ни минимум услова, јер сам често спавао у становима које смо фарбали. Моја прва париска слика, Умножавање чудовишног (130 x 100 цм) из 1964, била је насликана у топлим окер тоновима. Купио ју је Марсел Зербиб, париски трговац сликама и галериста, са којим ме је повезао Рене де Солије, врло брзо после нашег првог сусрета.

Марсел Зербиб је купио и оних пет слика које сам понео из Београда. За њих ми је, у току пет месеци, исплаћивао по сто франака месечно. Са њим сам потписао чак и један мали уговор, који ми је гарантовао какав-такав легални статус. Тако, кад ме је на „Абесу“ зауставила полиција и питала чиме се бавим и од чега живим, могао сам да им докажем да сам „уметник“ и да живим од „тога“.

Слику Умножавање чудовишног Зербиб је продао Андреу Сервалу, директору Робне куће „Самаритен“. Сервал је после говорио, мало у шали а мало и са поносом, да је он био мој први француски колекционар. А ја бих могао да кажем да је куповином ове моје слике, а касније и још неколико других, он изневерио своју колекционарску концепцију: дотле је сакупљао само апстрактне сликаре (Алешинског, Матјеа, Пољакова…) Значи, у нечему сам и ја њему био први.

После смрти Андреа Сервала, слика Умножавање чудовишног појавила се више пута на аукцијама и променила је више власника. Данас се налази у колекцији моје бивше, али дугогодишње галеристкиње Тесе Еролд и репродукована је у монографији посвећеној њеној колекцији.

 

Упознали сте многе изузетне људе, међу њима и оне за које се са добрим разлозима тврди да су дали печат модерној епохи. У низу прилика, са безмало потпуном озареношћу, помињали сте сусрете са Јонеском, Далијем, Е. Казаном… Нису једини у овом високом друштву, но шта бисте о тим моментима и о поменутим личностима сада издвојили као најзанимљивије?

Мој први прави атеље био је у пасажу Одеса, у кварту око данашње куле Монпарнас и истоименог булевара. Изгледао ми је огроман у оно време, што је у мени изазвало жељу да сликам велике формате. Тај период је један од најплоднијих у мом стваралаштву. У то време, на Монпарнасу се одвијао интензиван културни живот и ту су се мувале разноразне занимљиве особе.

Извесни гроф Ги Лаусе је волео моје слике и често ми је доводио у атеље познате личности. На пример, психоаналитичара Жака Лакана и писца Ежена Јонеска. За моју каријеру најзанимљивија је била посета браће Абербах, који су имали огромну галерију у Њујорку, на Медисон авенији. Тако је дошло до успешне сарадње са мојом ондашњом галеристкињом Тесом Еролд, која је крунисана великом изложбом у Њујорку.

Филмски критичар и уредник најпознатијег француског филмског часописа (Positif) Мишел Симан, који је иначе јако волео филмове Жике Павловића и Макавејева, довео ми је у атеље Елију Казана. Био сам импресиониран његовом личношћу а знао сам и све његове филмове. И данас чувам папир на којем ми је написао своју адресу и телефон у Њујорку.

 

Ко је од наших људи у Паризу био у кругу са којим сте се дружили? У том дружењу и пријатељевању, у  размени, „синергији и позајмљивању“ енергија, коме припада посебно место?

У почетку сам се, као што сам поменуо, дружио углавном са људима који су могли да ми пронађу неки посао. Врло је деликатно позвонити на врата некоме ко је успео и рећи : „Ето, ти си се лепо снашао, сад би био ред да мало и мени помогнеш.“ У Београду сам, пред полазак, добио од заједничког пријатеља телефон Љубинке и Бате Михајловића, али сам им се јавио тек после годину дана, кад сам се мало средио. Били су врло љубазни и позвали су ме да дођем код њих на доручак. На кафу и топли багет са путером. Тако је почело наше дружење. Бата ми се нашао и на професионалном плану, у време потписивања уговора са Зербибом. Преводио ми је и објашњавао зашто је то важно да се има легалан статус.

Даду Ђурића сам знао још из Београда, са Академије. Понекад сам, викендом, одлазио код њега, у Ерувал. Он би ме сачекивао на железничкој станици и водио ме до напуштеног и преуређеног млина, у којем је живео и радио. Дешавало се да тамо и преспавам, на тавану те аветињске куће, по којем су се вукле конзерве са осушеним изметом оних који су ту гостовали пре мене.

Не знам да ли бих, од „наших у Паризу“, неког посебно издвојио. Виђали смо се и сретали, али ни са ким се нисам нешто специјално дружио. У лепом сећању ми је остао Мита Лазаревић, бивши четник, који је напустио земљу кад су комунисти дошли на власт. Мита је радио као уредник програма на српскохрватском језику, на радио-станици La France international.

Коста Христић је, међу мојим пријатељима сународницима, један од неколицине који су, како се каже, високо догурали. Био је уредник за спољну политику у престижном часопису Le Point. Кад ми се родио син, постали смо и кумови. Захваљујући њему упознао сам директора часописа Le Point, Клода Ембера, који је данас власник једне моје велике слике.

Много година касније, упознао сам Бошка Живадиновића, који је, у то време, заузимао висок положај на француској телевизији. Он је, пре доласка у Париз, био официр за везу у штабу Драже Михајловића. Деведесетих година, он је покушао да људима на власти у Србији објасни важност медијске комуникације и саветовао им да за те ствари ангажују неку озбиљну светску агенцију. То је с презиром било одбијено, са образложењем да је „истина на страни Срба“.

У последње време, доста се дружим са Томом Гаревским, успешним архитектом који има сопствени пројектантски биро и ради врло занимљиве пројекте за наручиоце широм света. Код Томе се, иначе, сви окупљамо једном годишње, на Св. Николу. Опште је познато да је његова слава најпосећенија и најлепше припремљена.

 

Били сте у прилици да током минулих деценија посматрате  југословенску и српску елиту која је боравила у Паризу. Посебно је занимљиво оно што бисте могли, из личних искустава, да нам откријете о персоналним решењима, о потенцијалима наших дипломата „на раду“ у  Граду светлости. Да ли је тачно оно што се овде, са забринутошћу, чак стидом, уочава и именује као кадровско и професионално „урушавање и слом српске дипломатије“?

Од свих наших дипломата, који су продефиловали кроз Град светлости откако у њему ја боравим, само су двојица учинила за Србију нешто што је, на плану културе, вредно помена. То су Иво Вејвода и Душан Батаковић.

У последњих педесет година, ни Југославија, ни Србија нису у Паризу имале ниједну културну манифестацију на државном нивоу. Невероватно, али тачно. Културни центар у Паризу посећује углавном иста група људи из редова наше имиграције. Није ни чудо, пошто њихове изложбе и остале „приредбе“ нису нигде оглашене. А и да јесу, опет не би имале никаквог одјека јер су тотално незанимљиве. На културном плану, Србија у Француској практично не постоји. А причамо о уласку у Европу! Сад се сетих, један од бивших амбасадора, Нијаз Диздаревић, чак је хтео да прода резиденцију амбасадора на Трокадеру, тврдећи да је огромна и да ничему на служи. Уместо да се запита зашто ничему не служи и шта би на том плану требало да се мења.

Постоје три града на свету, Париз, Лондон и Њујорк, где би Србија морала да ангажује, као дипломате, представнике своје интелектуалне елите. Уместо што шаље „амбасадоре“ који не говоре језике и не сналазе се ни у једној озбиљнијој конверзацији. Наша земља би морала да има неку врсту одбора састављеног од врхунских интелектуалаца, који би радио на културном препороду Србије и који би осмишљавао и програме за иностранство. Неприхватљиво је то да се у свету о нашем културном благу ништа не зна. Шта би нам фалило да у Паризу имамо нашу књижару и наш биоскоп? Или да, бар једном у десет година, покажемо део наше културне баштине у неком од париских музеја?

 

Шта се све за протеклих педесет година променило, тачније шта је оно што се променило драстично и потпуно, посебно када је реч о бићу културе и друштва? Када је пак реч о са културом – „срасло“- повезаним политичким и идеолошким димензијама, где је промена (до овог тренутка) најупечатљивија, а где најпогубнија? Има ли „добрих“ промена, таквих да без ироније можете да кажете: Јесте, сведочим да видех прогрес за ових педесет година!?

Промене на културном и друштвеном плану, из моје оптике, негативне су и погибељне. Друштво се све више отуђује од правих вредности а култура се све више поистовећује са разонодом и са површном информацијом. Рекло би се да се чак систематски уништава. У Србији је то узело катастрофалне размере, ако погледамо, на пример, шта се десило са нашим телевизијским програмом, музејима, књижарама, биоскопима. У Француској још увек има довољно ентузијаста и чаробњака (а вероватно и поузданих извора инвестиција) захваљујући којима се ипак све време нешто дешава.

Светлости и лепота Париза, као једне од најраскошнијих и најатрактивнијих светских престоница, нису се мене много дотицали. Ја сам више био окренут „Лувру“ и великим изложбама. Пуно сам научио гледајући слике импресиониста, покушавајући да откријем како они хране пиктурално ткиво и како постижу унутрашњу вибрацију слике. То је утицало да изађем из своје „београдске“, монохроматске фазе, да своје слике обогатим „колористичким испадима“ и да своје личне мучнине учиним универзалнијим.

Ја сам конзервативан и усамљен човек. Окренут више прошлости, него садашњости и тзв. прогресу. То је, вероватно, повезано и са годинама, јер док је човек млад и пун енергије, привлачи га све што је ново и изазовно. Са старошћу долази до замора материјала и количина нових информација мора да се сведе на минимум. Године су, ето, прохујале и све што се издешавало некако се скупило и као да лебди у неком вакууму. Чак и ја сам као да левитирам у некаквом бестежинском стању, несигуран и слабо причвршћен. Сликар је увек у том неком недефинисаном простору, сам са собом и са својим химерама. Себе треба моћи поднети и отрпети, као што је рекао Сиоран. Оно што се излучује на платно често су мучнина сопственог бића и покушај да се та мучнина некако повеже са оним што се наслућује из спољашњег света. Морао бих да кажем да је због тога и моје поимање реалног света прилично лично обојено и као такво, можда мало и непоуздано. Моја истина је на сликама.

 Помињу се, у понеким разговорима, ваши дневнички записи.  Од када их водите? Ишчитавате ли понекад „старе хронике“? Хоћете ли нешто од забележеног објавити?

Још од времена студирања на Примењеној и Ликовној академији, па и времена служења војске у Билећи, ја сам стално нешто записивао. Те записе, који су некад били и у форми цртежа, називао сам Температура дана. Они су, углавном, везани за мој рад и за неке тренутне менталне преокупације. Тога има много, већ више испуњених свезака, и никад није било намењено објављивању. Мислим да би ме таква намера потпуно паралисала. Кад ми се деси да понешто од тога и прочитам, делује ми наивно, чак ме је помало и стид. Али, као што сам већ рекао, ти записи били су само нека лична преиспитивања и нисам сигуран да би требало да их и неко други чита.

 

Поред Париза, као топоса ваше пуне афирмације и животног и сликарског сазревања, ваши градови су Тузла (место рођења) Ваљево (дечаштво и гимназија) и Београд (Ликовна академија, утемељење разумевања бића уметничког и почетак стваралачког пута)… Шта је оно што најдоминантније одређује однос Љубе Поповића према овим „градовима и морима на кугли земаљској“, како би то згодно рекао већ поменути Кавафи?

Родио сам се у Тузланској болници а најраније детињство сам провео на једној усамљеној фарми, близу Зворника. Био сам слабачко и размажено дете. Син јединац, од родитеља који су већ били зашли у године. У том, најранијем периоду, нисмо ни у чему оскудевали. Може се чак рећи да смо били богати. У Тузли сам, као мали, био неколико пута. У сећању су ми остале само две-три сцене, испуњене нелагодношћу и тескобом. Код фотографа, уштогљен и препаднут, са плишаним медведом. Код берберина, са бриљантином у коси. Код кројача који ми узима меру за ново одело. Ја и ново одело у бари. Батине.

Ту сам први пут био и у биоскопу. Толико сам се препао кад сам на огромном екрану видео два црна човека, који један другог ударају у главу, да сам почео да плачем и мајка је морала да ме изведе из сале. Много касније, схватио сам да је то у ствари био филмски журнал и да је она страшна сцена била инсерт из једног чувеног боксерског меча.

Кад смо се, 1941, преселили у Ваљево, то је већ била окупација и све што уз њу иде. У нашу лепу и пространу кућу, у Брђанима, на периферији града, прво су нам се уселили Немци – нама су оставили само једну собицу и кујну, а кад су они отишли, увалили су нам се комунисти. Ваљево ми је, ипак, остало у лепој успомени. Прва дружења с дечацима, први стрипови и романи, прве авантуре…

Прелазак у Београд и студије, прво на Примењеној, па онда на Ликовној академији, остали су ми у сећању као херојско време, време изазова. Ходао сам у мајици и без чарапа по цичи-зими, становао у куполи једне вишеспратнице у Загребачкој улици, остајао у атељеима Академије до касно у ноћ, дорађујући студије актова (и грејући се) хранио се по мензама, тезгарио, остајао сатима у библиотеци прецртавајући репродукције великих мајстора, маштао о „Лувру“ и о Паризу…

И у Београду и у Паризу дуго сам се осећао као странац. Велики градови су неприступачни и сурови према дођошима. До њих се путовало дуго. До Београда „Ћиром“, шест сати. До Париза, два дана и једну ноћ. А одмах након доласка отпочињала је дуга и мукотрпна адаптација. Борба за голи живот и, истовремено, трагање за сопственим идентитетом и неким вишим смислом постојања.

 

Радо и често, са много живо упамћених појединости, ликова, згода и потпуно дочаране атмосфере, причате о Ваљеву. Има ли додирних тачака, и топлине „ваљевских басни“, у интонацији потоњих приповести о Паризу?

Најснажније успомене из Ваљева везане су за фудбалско игралиште, испод наше куће у Брђанима. За време немачке окупације ту је било невероватних типова. Ту се одмеравала снага и учила су се сурова правила живота. А најлепша успомена је, вероватно, мој „зечињак“, моје прво тајно уточиште, мој први атеље. У њему је стварно било зечева о којима сам се бринуо, али била је и једна фуруна-бубњара и моје књиге, стрипови и блокови за цртање. Ту сам, у топлом, проводио сате и сате, читајући и цртајући, за време оних стравичних зима кад је снег био толико висок да смо прокопавали тунеле до улаза у кућу.

Ту сам полако почео да постајем, чини ми се, ово што сам данас. Уз стрипове заостале из Краљевине Југославије, уз Политикин Забавник и Микијево царство, уз романе Карла Маја, Џека Лондона и Зена Греја, уз илустрације Ђорђа Лобачева за Ватру Ронија Старијег… Тај детињи жар за откривањем чудесних светова и нека инфантилност нису ме никад напустили. Исто као што сам онда, ушушкан у „зечињаку“, сатима пажљиво исцртавао сопствене стрипове, тако и данас, кад се завучем у атеље, могу бесконачно да преправљам и дорађујем неку слику, са истом преданошћу и са истом љубављу. У мом послу, ако могу да га тако назовем, увек ми је било најдрагоценије то време проведено са сликом. Све друго – продаја, успех, изложбе, све је то много мање важно.

[/restrictedarea]