Љуба Поповић – На опскурни олтар приносимо велику жртву (2. део)

Разговарала Љиљана Богдановић

Волео бих да у себи могу да нађем бар искру оптимизма. Нажалост, лоше нам се пише. У свету су завладали безнађе, егоизам и општа отимачина. На снази су нови облици колонијализма и мале земље ће неизбежно завршити у некој врсти потчињености великим силама. Зато мислим да нам Европа не гине. Више смо ми потребни њима него они нама. Да би нам узели све што иоле вреди (профитабилне гране привреде и изворе воде, на пример) да би нас искористили као јефтину радну снагу, да би нас натерали да купујемо њихову робу и користимо „услуге“ њихових банака

Страствени сте филмофил. Стрипове не само да волите и имате импресивну стрипотеку већ сте их ( у необичној „лепези“ заната којима сте се бавили у младости, у којој сте били: боксер, кино-оператер, чувар…) и сами цртали. Цртали сте и плакате и рекламе,  пригодне илустрације, чак и портрете комунистичких угледника и југословенских партијских руководилаца. Како поменуте страсти и интересовања утичу на стваралачку поетику у другој димензији и језику друге уметности, дугујете ли и као сликар понешто филму и стрипу?

Не знам откуд вам то да сам био боксер? Могуће је да сам, у неком интервјуу, причао о томе да волим бокс и да сам се, као дечак, доста тукао. Те туче биле су организоване на импровизованом рингу, у Брђанима, у том предграђу Ваљева у којем сам становао. Неки старији мангупи волели су да гледају како се ми клинци бијемо до изнемоглости.

Љубав према стрипу, као што сам већ рекао, потиче из најраније младости. Још док смо живели на фарми у Булатовцима, у Босни, мој отац је био претплаћен на „Политику“. Стизала је аутобусом и шофер би је, не заустављајући се, избацивао кроз прозор. Једног дана је заједно са „Политиком“ кроз прозор излетело и нешто шарено. Био је то први „Политикин Забавник“.

Тако је отпочела моја фасцинација бојама и ликовима из маште. Прве стрипове, „Мики Маус, храбри кројач“, на пример, читала ми је моја мајка Спаса. Много касније, из носталгије за тим временом, набавио сам комплете „Мике миша“, „Микијевог царства“ и, наравно, тих првих бројева „Политикиног Забавника“.  Поседујем, такође, и све бројеве „Забавника“ који је, у годинама окупације, излазио у Загребу (у време Анте Павелића!) У њима су били објављени најбољи стрипови легендарног Андрије Мауровића.

А филм, филм сам заволео радећи у пројекционој кабини биоскопа „Синдикат“. Главном кино-оператеру био је потребан помоћник, јер у то време, кад су пројекциони апарати радили на принципу волтиног лука а филмска трака била запаљива, морао је неко да све то непрестано надгледа. Мајстор је волео да повремено оде и на игранке, тако да сам ја научио и да мењам ролне, да стављам машину у погон итд. Врло брзо сам почео и да радим плакате за биоскоп, помажући се сличицама исеченим са филмске траке или фотографијама које смо понекад добијали уз филм. Ниједан од тих „плаката“ није сачуван јер сам увек користио исти пано. Претходну слику спирао сам воденим шмрком и радио нову на чистој подлози. Неки моји пријатељи се и данас сећају Коња Смокија и клизачице Соње Хени (којој је неко, преко ноћи, бели троугао гаћица – био обојио у црно).

Биоскоп „Синдикат“ био је и центар Комунистичке партије. За њих сам, поводом конгреса – иако никад нисам био члан – исписивао километарске пароле и радио огромне портрете Маркса и Енгелса, Лењина, Стаљина… Најтежи ми је био Тито. И ти портрети су вероватно завршили на неком ђубрету.

 

Један сте од најскупљих наших сликара у свету. Данас су, иначе, купци ваших слика велики колекционари, реномирани и славни љубитељи и зналци. Често помињете Мишела Пукса (за њега сте урадили највећи формат до сада) радо говорите о Ћурковићу, о меценама и пословним људима који су пак и сами често склони фасцинацијама и махнитостима наизглед неспојивим са хладном „логиком“ и рачуном пословних корпорацијских магната. Како коментаришете овај затворени свет који има сопствена, често неразумљива правила понашања?

То да су моје слике скупе, није тачно. Тачно је да су неке од њих достигле високу цену на париским аукцијама, али ја сматрам да је реална тржишна цена увек некакав просек већег броја продатих слика. Тај просек лако је установити ако се погледају неки специјализовани сајтови или књиге.

Ја делим колекционаре на две категорије: на оне који се ослањају на сопствену памет и укус и на оне којима су потребни саветници, без обзира да ли су то иницијатори модних трендова или стручњаци за инвестиције или нека друга сива еминенција. Колекционари који имају паре али не и сопствену „колекционарску кичму“ обично су сваштари, попут грађанина Кејна. Они се кад-тад суоче са апсурдношћу такве ситуације.

Пример искреног и аутентичног колекционара за мене је Иван Ћурковић. Он се за моје сликарство определио спонтано и по сопственом афинитету. У тај пиктурални вилајет улазио је полако и постепено, дајући себи времена да се са сваком сликом сроди и добро је упозна. Он са тим сликама живи, за разлику од неких других који их неуротично гомилају или их третирају само као нешто што ће једног дана „вредети дупло више“.

Данас су се широм света намножили колекционари који раде у спрези са галеристима и уметничким критичарима. Они диктирају трендове и истовремено врте свој капитал. Продају скупо оно чему су сами дигли цену. За њима се поводи читава армија, мање или више имућних, другоразредних колекционара, која ће се, једног дана, пробудити из тог ружног сна са гомилом безвредних мазарија и скаламерија. Само што они неће знати ни како ни коме да их увале. По музејима ће наставити да се вуче понешто од свега тога, као сведочанство о једном несрећном времену. О нашем времену, у којем су сви традиционални критеријуми вредновања збрисани да би се отворио простор финансијским манипулацијама.

[restrictedarea]

Занимљиво би без сумње било сазнати више о искуствима која сте имали и имате са наручиоцима ваших слика. Где су најзначајније и највеће збирке?

Прва значајна збирка у којој се нашла нека моја слика припадала је америчком галеристи и колекционару Џулијану Левију. Џулијан Леви је, 1932. године, организовао прву изложбу надреализма на америчком тлу, на којој је, поред надреалиста у ужем смислу, представио европску авангарду: Пикаса, Далија, Макса Ернста, Марсела Дишана… Кад је 2004. године његова уметничка заоставштина продата на аукцији у Паризу, сазнао сам да је и једна моја слика била део колекције.

Тренутно је мој највећи колекционар један богати француски индустријалац, кога сам упознао преко заједничког познаника у тренутку кад је он већ поседовао десетак мојих великих формата. Пре нашег познанства слике је куповао искључиво на аукцијама. Његова колекција, у којој су данас уједињене капиталне слике из свих периода мог стваралаштва, налази се у одајама дворца у Нормандији, чије је реновирање недавно завршио.

Поменимо и да сте први и једини сликар из Србије и некадашње Југославије, који је ушао у највећу светску колекцију надреалистичке уметности и у књигу која ту колекцију прати а чији је аутор славни Саран Александријан. Ту су апсолутно највећи и најзначајнији светски уметници, искључиво прва лига. Реч је о колекцији коју поседује милијардер Данијел Филипаки. Кажу да је пут ваше слике „Месечарка“ до ове збирке, већ и сам узбудљива и мистериозна прича?

Путеви слика су недокучиви, али од момента кад имају неку тржишну вредност, њихова будућност је мање-више осигурана. Зато је добро да буду скупе. „Месечарка“ је добар пример таквог једног путешествија. На том платну почео сам да сликам портрет Барбаре Стил, познате глумице из филмова страве и ужаса. После низа „писања и брисања“, који су једна од одлика мог начина рада, лик Барбаре је нестао, а уместо њега изронио је један женски акт без лица, који се боље уклапао у универзум слике. Та необична слика, која се издваја из мог опуса по томе што се састоји од великих маса (без оног мог карактеристичног „дробљења“) била је изложена у Бриселу и завршила у колекцији галеристе Изија Брашоа. Кад је Брашо финансијски пропао, слика је продата на аукцији за врло високу цену. Покушао сам да сазнам ко ју је купио, али без успеха.

Много година касније, колекционар и пријатељ, Данијел Ренар рекао ми је да се слика налази у колекцији врло познатог париског галеристе Данијела Маленга. Овог галеристу иначе и лично познајем, али он никад није хтео да ми каже ни колико тачно има мојих слика ни о којим сликама се ради. Исти је случај са још двојицом или тројицом галериста, који ме скупљају „у тајности“, тј. поседују моје слике али их никад нису изложили.

„Месечарку“ је на крају откупио највећи савремени колекционар надреалистичке уметности, Данијел Филипаки, познат пре свега по томе што је годинама био на челу медијске издавачке куће Hachette Filipacchi, у чијем су власништву, на пример, часописи Paris Match и Еllе. Колекција Данијела Филипакија била је 1999. године изложена у музеју „Гугенхајм“ у Њујорку а моју слику је вероватно купио у моменту кад је одлучио да објави књигу о тој колекцији. Књига је изашла 2009. године, истовремено у Америци и у Француској а текст за њу написао је највећи француски познавалац надреализма, Саран Александријан. Тако сам ја званично први и једини Србин који је уврштен у највећу светску колекцију надреализма.

 

Питања – куда иде Европа, а посебно у којем правцу се запутила европска култура, данас се постављају и ван критичког филозофског дискурса. Она су, напросто, тема о опстанку и промишљање о (не)хуманом обличју  наше сутрашњице. Са увидом из те „истурене париске осматрачнице“, како коментаришете ове недоумице, тачније речено: предстоји ли, у непосредној будућности, дегенерација и слом културе и уметности у смислу и одређењу које данас дајемо тим појмовима?

Није на мени да дајем прогнозе о судбини Европе, али могу ипак да констатујем да је, током минулих година, интересовање за културу прилично опало. То многи не примећују, јер Париз је велики град и културни живот је и даље јако богат. Непрестано излазе нове књиге, за изложбе у музејима често се чека у реду и по сат времена, биоскопи су препуни а само Француска кинотека даје око двадесет филмова дневно. Најпознатије културне институције се добро држе, у највећој мери захваљујући спонзорима и донацијама. Али зато пропадају мале издавачке куће, књижаре које су на атрактивним локацијама и галерије које се нису прилагодиле тржишту. Међу галеристима практично више нема јаких личности, које су знале да препознају праве вредности и да за њих гарантују доживотно.

У излагачку политику данас се умешао новац, тако да и неке врло познате галерије излажу само сликаре који могу да поднесу све трошкове излагања, од цене штампања каталога па до свечаног отварања а понекад и много више од тога. Тако су се у француском уметничком пејзажу појавиле неке чудне биљке, пореклом углавном са америчког тла, наметнуте и одржаване од стране којекаквих лобија. У тој општој дезоријентацији, већина галерија покушава да се некако „накачи“ на актуелни тренд и, што је још важније, да се на време „откачи“.

Сликарство је изгубило бусолу али, зачудо, интересовање за старе мајсторе не јењава. Доказ за то су добро посећени музеји а и аукције на којима се класично сликарство још увек јако добро продаје. Могуће је да та вредносна вертикала, која се провукла кроз све минуле векове, да је она ипак неуништива. Ја бар покушавам да у то верујем.

Министри културе овде су честа тема расправа, чини се, заправо, тема узалудних, јалових и добрано лицемерних „наглабања“. И ви сте понекад у разговорима за медије дотицали ову домаћу причу. Занимљиво је и шта бисте – као важно – издвојили у запажањима о министрима културе у Француској, јер је за протеклих пет деценија несумњиво било ауторитета у тој париској елитној фотељи?

У Француској се повремено на тој функцији појави понека јака личност, мада је Андре Малро остао непревазиђен. Џак Ланг је остао упамћен више по својој медијској популарности него по ономе што је урадио за културу. Али, кажем опет, у Француској има пара па се лако стиче утисак да је култура на високом нивоу. Мада је све то углавном на нивоу „културне разоноде“. Док има хлеба и игара, народ је задовољан.

Код нас је, као и у већини земаља трећег света, Министарство културе маргинализовано. У предизборним кампањама, на пример, а и касније, у говорима политичара на власти, реч „култура“ се никад не чује. А и кад се чује, уз њу обавезно иде констатација да нема пара. Истовремено, за неке друге ствари пара се увек нађе. У том светлу, ништа нам не вреди што сад, на месту министра, имамо образованог, способног и мотивисаног човека. Систем ће и њему избити тло испод ногу, кад-тад.

У Београду се мисли (нећу сада именовати конкретне појединце чији су то коментари, али реч је о исказима значајних актера овдашње културне сцене) да немате обичај да „празнословите“, односно да се убрајате у оне који говоре промишљено, просејано и оштрокритички. То је запажање вредно помена, будући да без устезања и јасно говорите о деликатним и „опасним“ темама српског друштва и садашњице. Мислите ли да је Србија у једној од најтежих ситуација у својој историји? Ко је заслужан за то, има ли могућности да ствари крену мање безнадежним током?

Волео бих да у себи могу да нађем бар искру оптимизма. Нажалост, лоше нам се пише. У свету су завладали безнађе, егоизам и општа отимачина. На снази су нови облици колонијализма и мале земље ће неизбежно завршити у некој врсти потчињености великим силама. Зато мислим да нам Европа не гине. Више смо ми потребни њима него они нама. Да би нам узели све што иоле вреди (профитабилне гране привреде и изворе воде, на пример) да би нас искористили као јефтину радну снагу, да би нас натерали да купујемо њихову робу и користимо „услуге“ њихових банака. Све то је већ увелико почело да се спроводи у дело. А највише ми је криво што смо на тај олтар принели и нашу културу и традицију. Познато је да, ако хоћеш да уништиш један народ, ти му прво уништиш културу и традицију. Криво ми је, дакле, кад видим да и многи наши људи драговољно дају допринос том опскурном пројекту.

 

Чини се да сте постојани и неугашени изазов и инспирација за многе познате ауторе који данас у свету пишу о ликовној уметности. Колико је то пак  за вас подстицајно, да ли критичарска промишљања вашег дела, макар посредно, утичу на ваш рад ?

У последње време готово уопште не излажем. Немам више ни воље ни енергије. О мени се ту и тамо чује захваљујући неким књигама о којима сам већ више пута говорио. Овде бих могао да поменем само књигу Ан Тронш, под називом „Хроника париске сцене“, која је изашла у издавачкој кући Хазан. Дело је обимно, на 500 страна, и бави се почецима тзв. савремене уметности у Француској. У њој смо поменути и ја и Дадо иако, искрено речено, не видим по којој логици нас двојица спадамо у „савремену“.

Доста времена, скоро три године, провео сам радећи на једној слици изузетно великог формата (260 x 400 цм) коју  сам назвао „Има ли живота после смрти“. То је нека врста мог уметничког тестамента јер у себи сједињује сва моја досадашња искуства. Она се сад налази у, већ поменутом, приватном дворцу у Нормандији, заједно са још тридесетак великих формата.

У свом атељеу имам велику библиотеку, па тако у поподневним часовима полако ишчитавам оно што раније нисам стизао. Живим спорије, радим само преподне. Покушавам да, после толико година, нађем мир и сачувам енергију за још неколико добрих слика. Рецимо да је наступило доба зрелости. Изложбе ме више не интересују. Немам потребе за великим потресима, иако ми неке издавачке куће стално стављају до знања како би било добро да се направи монографија о мојим великим форматима.

 

Недавно сте постали и „музејска вредност“ у Паризу, будући да се ваша дела сада трајно налазе и у Националном музеју савремене уметности у Француској. То јесте сјајно признање и верујемо да вас радује!

Недавно је у Центру „Помпиду“ била изложена колекција од 300 цртежа, коју су брачни пар Франсоаз и Данијел Герлен поклонили Галерији графичких уметности Националног музеја савремене уметности (под који потпада и Центар „Помпиду“). У каталогу изложбе стоји да је, захваљујући овој донацији, Љуба Поповић ушао у музеј. Било је људи који су ми на томе честитали, не знајући – јер ја то никад нисам ни помињао – да су две моје слике већ одавно у власништву тог музеја, тј. негде у њиховим депоима. Бити музејска вредност понекад значи и то: чамити у депоу. Као што чамим и у депоима београдских музеја.

У вези са изложбом у „Помпидуу“, за мене је много значајнија реченица из каталога, у којој се каже да је Данијел Герлен отпочео своју збирку куповином једног мог цртежа. Захваљујући сусрету са мојим цртежом, зачела се колекционарска страст у некоме ко се, дотле, можда није уопште интересовао за уметност. Сад ми се, после шест деценија посвећених сликарству, чини најважнијим управо то што су моје слике, најпре мени самом, а онда и другима, отвориле пролаз у неке димензије постојања друкчије од баналне свакодневице. Ја сам тиме своју мисију обавио.

[/restrictedarea]