Култура с мирисом паљевине

Пише Дарко Танасковић

Како се политика током последњих десетлећа у нас знатним делом пиромански служила подметањем пожара и распиривањем ватре, како метафорички тако и сасвим физички… не треба се чудити томе што нам и култура још увек тешко воња мирисом скорашње паљевине

Одавно је запажено да је култура на бившем југословенском простору озбиљно контаминирана политиком. Део је то општег стања духа које је почившег Радована Биговића, мудрог и далековидног богослова отвореног срца и меланхоличне визије, навело да закључи да је политика постала наша једина метафизика и да смо за неку другу све мање и мање способни. А како се политика током последњих десетлећа у нас знатним делом пиромански служила подметањем пожара и распиривањем ватре, како метафорички тако и сасвим физички, у одсуству минимума истински метафизичког, не треба се чудити томе што нам и култура још увек тешко воња мирисом скорашње паљевине. Има и дима, а где је дима, ту је и ватре, само што је засад пригушена, тињајућа, док њени пламени језици не почну поново освајати улице и тргове. Наивно је, чак и у тренуцима препуштања задовољству због вредних узлета праве културе, поверовати да је угашена. Мирис паљевине опомиње и гуши…

„ХЛАЂЕЊЕ ТОПА“ Неколики показатељи, привидно без узајамне везе, опомињу на немоћ културе да се отме зову неугашених мржњи и тврдоглавих опсесија утварама вечних непријатеља за које нема ни милости ни опроста. Само ватра пакла. Лепо је и сасвим једноставно у недавном интервјуу „Политици“ Александар Гаталица рекао да не разуме људе који могу истрајно да мрзе неку нацију. Сопствене фрустрације и прикраћености сладострасно се пројектују у наводну злоћудност оних других, увек оних других… И увек истих других. Свака прилика за истински културни продор ка пределима универзалног или, бар, општељудски (са)осећајног, поштеног и свима корисног и за свакога лековитог, обогаћујућег на пожариштима наше невеселе блиске прошлости и не много ведрије садашњости, сваки искорак ка смислу који није утемељен на обесмишљавању сваког другог и другачијег смисла, непогрешиво се загађује мирисом паљевине, којем латентни потпаљивачи нових пожара никако не успевају одолети. Најзлослутније у свему је то што се управо они настоје представити као жртве ранијих паликућа и хигијеничари задужени за прочишћење наше мраком и разним предрасудама оптерећене свести. Жустра полемика која се ових дана повела поводом филма „Топ је био врео“, којим је отворен овогодишњи ФЕСТ, поред тога што ће свакако допринети занимању за ово филмско остварење, а и роман који му је послужио као предложак, парадигматичан је пример сукоба двају схватања смисла и мисије књижевности, а самим тим и културе. Оставимо ли по страни старо питање граница до којих је уметнички легитимно преосмишљавати ауторска дела која се узимају као полазиште за властиту креативну обраду, а о чему у теорији постоје различита мишљења, намеће се утисак да је „хлађење топа“, за које се определио сценариста и режисер Слободан Бобан Скерлић, а против чега се побунио писац романа Владимир Кецмановић, чин радикалне промене поруке коју је аутор ефектним крајем приче о једном несрећном сарајевском детињству желео да саопшти читаоцима. То је отприлике као кад би лименом добошу Гинтера Граса неки надобудни филмаџија одузео језиви звук. Верујемо да су косценаристи (С. Скерлић и А. Курт) Кецмановићев роман у најбољој вери прочитали „другачије но што га он тумачи“ и „послужили се мотивима романа као основом за филм“, сматрајући да таквим „исправним“ читањем свом остварењу прибављају општељудску димензију и ослобађају га својстава „ратнохушкачког памфлета“. Невоља и јесте у томе што они две деценије после рата и опсаде Сарајева „топ хладе“ ноздрва испуњених мирисом давне паљевине, за коју одговорна може бити само једна страна, па трауматизовани дечак, ако пуца, топ може (и сме) окренути само према тој страни. Кецмановићева намера је била неупоредиво истанчанија и слојевитија, у бити антиратна, док је филм, иако амбициозно урађен, остао на нивоу политичке коректности ватрогасне бригаде која тињајуће пожариште гаси запаљивом пеном задате једностраности.

[restrictedarea]

МЕТАФОРА КАО ТАКВА Случај(?) је хтео да се у културној рубрици недељника „Слободна Босна“ (27. 02.) један до другог нађу два текста симптоматично окађена мирисом паљевине. Ономе из пера Маје Рајевић, посвећеном случају „охлађеног топа“, претходи садржајни извештај из пера Дина Бајрамовића, о обнављању сарајевске Вијећнице, пожаром тешко оштећене 1992. године, у време док је Кецмановићев дечак немо памтио ужасе сарајевског пакла. Текстописцу је непосредан повод пружило објављивање вредне монографије „Сарајевска Вијећница – градња, разарање, обнова“, чији су коаутори књижевник Валеријан Жујо и архитекти Смајо Мулаомеровић и Ферхад Мулабеговић, заслужни, иначе, и за помну реконструкцију тог импозантног здања из аустроугарских времена (1894) једног од архитектонских симбола града на Миљацки, са, кажу, масонским тлоцртом. Ко се не би обрадовао обнављању дивне грађевине у неомаварском стилу, у којем је била и поново ће бити смештена Национална библиотека БиХ! Сви који су на овај или онај начин допринели њеном препорађању из пепела заслужују искрено признање и захвалност. Само још да није тог упорног мириса паљевине… Јер, стоји у закључку чланка, „Вијећница… представља својеврсну метафору урбицида и културоцида и као таква мора имати књигу на више језика“. Значи, као таква, а не као један од највреднијих културних споменика Сарајева. Важније је, изгледа, што је била у рату попаљена него што је данас обновљена. Али, мора се знати и заувек запамтити на којој је страни био топ. А није био само на тој страни! Култура без истине опасно се приближава свечаној лажи. Каква ли је све тумачења ратних збивања у Шехеру слушао италијански новинар Стефано Ђантин, који је у неколико бројева тршћанског „Пикола“ објавио више репортажа о Сарајеву, куда је отишао поводом жестоких и рушилачких фебруарских демонстрација грађана незадовољних влашћу и стањем у земљи. Опширно пишући о обнављању Вијећнице, Ђантин, између осталог, казује како су у варварском српском гранатирању Библиотеке изгореле „хиљаде највреднијих књига и инкунабула, новина, часописа и географских карти, историјско сећање града који је вековима био мултиетнички и због тога немио брђанима којима су манипулисали интелектуални медиокритети, попут Николе Кољевића, и психијатри, као Радован Караџић, спремни да цинично злоупотребе предачке митове и мржње“! А тај „интелектуални медиокритет“, велики зналац и танани тумач Шекспира, у свом Дневнику је записао: „Оно с чиме се ми сада суочавамо јесте једна трагична и грчевита потреба за идентитетом, потреба за враћањем прошлости да би се нашао ослонац, духовни, а не да би се одвојило од света. Наше, наизглед, затварање само је једна пролазна фаза, једна нужна фаза да би се осетило тло под ногама, па да би се с чврстим ослонцем могло ићи даље и примати друго.“ Али, шта вреди, мирис паљевине гуши ли, гуши… мути памет, сужава свест и разара морал.

ЗАТОЧЕНИЦИ МРЖЊЕ Недавно је стварни пламен поново захватио једно важно сарајевско здање, зграду Председништва БиХ, којом приликом је изгорео значајан део фонда Архива БиХ. Овај пламен није сишао с околних брда, већ га је укресало огорчење грађана Сарајева, међу којима сигурно није било баш много Срба. Архиву су у помоћ солидарно притекле колеге из сродних сарајевских институција, али и из Архива Републике Српске и Архива Србије из Београда, па је тако историчар Владан Вуклиш из Бањалуке у босанскохерцеговачком магазину „Дани“ написао објективан чланак о томе шта је заиста изгорело у Архиву БиХ и како је текло спасавање архивске грађе. Чудно за једног службеника из „геноцидне творевине“! Али, не лези враже! Таман се понадасмо да је нови пожар развејао мирис старих паљевина, кад у истом броју „Дана“ прочитасмо колумну „Дневник с руба“ Фарука Шехића, с крајње индикативним насловом „Опрљени сарајевски дух“. „Опрљени дух“, оригинално и интригантно, нема шта! Иронично се осврћући на Вуклишеву „репортажу“, Шехић саопштава да га је ова паљевина „наводног симбола Сарајева и БиХ“ толико ганула, „да му санак неће на очи, а душа се истински пати и тугује по службеној дужности“. Коментаторове стрелице су заправо упућене свима онима који нису здушно и активно подржали фебруарске демонстрације, јер се, по Шехићу, као и некад 1992, „направила јасна раздјелница на рају и шупке“. И, опет тај неодољиви мирис старе паљевине: „Значи, ако ти није јасно ко пуца са брда по твом граду, било да се он зове Фоча или Сарајево, теби, јаране, никакво знање ни филозофске фразе неће помоћи“. А затим, једна изненађујућа констатација: „ Сарајево увијек остаје исто. Град који је неспособан да се уздигне изнад еснафског духа ћевапа или џезве. Град неспособан за солидарност, јер је у улози вјечне жртве. Сарајево и јесте град жртва, али жртва богаћења неколицине бошњачких фамилија.“ Револуционарно, рекло би се. Самокритичност које одавно нема. Да ли је баш сасвим тако? И да, и не! Релативизовање мантре о Сарајеву, као граду жртви, у светлу неких нових социјалних пожара, не успева да се отргне реминисценцијама на оне старе, никад угашене. Прижељкивање да зликовце стигне судбина Виктора Јануковича оставља отворено питање на кога се ту (све) мисли и докле би пожар из седишта Кантона Сарајево требало да се шири. А зашто су ћевапи у сомуну и кахва која се из филџана сркуће преко коцке шећера баш толико непожељни? Био је то, и остао, неупоредиво пријатнији мирис и укус од задаха идеолошких паљевина којима нам свима самозвани културни душебрижници већ одавно прочишћавају заосталу свест. То су они исти што су Мому Капора, који је надахнуто и нежно писао о кафи дољевуши и сиктеруши, годинама сматрали „лаким писцем“, а онда га преко ноћи прогласили заточеником „говора мржње“. Они никада ништа неће схватити. Колико ли се само такви грозе, и презиру, кад у Београду и Новом Саду препуна сала с Кемалом Монтеном пева „Сарајево, љубави моја!“ А мириса паљевина ниоткуда! Само песма…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *