Крим се вратио у Русију

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли је Запад на прави начин разумео сузе које су се у уторак сливале низ лица пробуђених вођа руског народа у Кремљу, да ли је добро погледао у њихове очи?

Дан за историју – уторак, 18. март 2014. године. Велика врата свечане царске Георгијевске сале Кремља се отварају и улази председник Русије Владимир Владимирович Путин. Аплаузима га дочекују сви посланици Државне думе, сенатори Савета Федерације, савезни министри. У првом реду седе тројица лидера из Крима – председник скупштине Владимир Константинов, председник владе Сергеј Аксјонов и градоначелник Севастопоља Алексеј Чалиј. И њима, стојећи, аплаудира цео државни врх Русије за исказану храброст и одлучност у припремама и спровођењу референдума о државном статусу Крима, одржаном два дана раније, 16. марта. Резултат је био изузетан – 96 одсто, од изашле четири петине укупног броја бирача, изјаснило се за приступање Руској Федерацији.

РУСИЈА СЕ ВРАЋА СЕБИ Знало се унапред шта ће Путин рећи: затражио је од оба дома руског парламента – Савета Федерације и Државне думе – да по најбржем поступку у састав РФ унесу још два субјекта Федерације, Републику Крим и град Севастопољ као посебну јединицу. Поново аплаузи, овог пута још бурнији, у сали се вијоре заставе Крима и Севастопоља. Многи плачу, сузе саме теку. Јер, после готово 100 година Русија се враћа себи. То што се Крим, након пуних шест деценија, враћа Русији – симбол је нове снаге и државног јединства. Многи на Западу нису на време, или нису уопште, разумели поруке које је Москва слала свих ових година. Када је упозоравала да њеном стрпљењу има краја, на Западу је то тумачено као празна претња. Ретко ко је разумео да уопште није било речи о претњи – већ о упозорењу шта ће да се догоди уколико опкољавање и гушење Русије буде настављено.

Говорећи о резултатима кримског референдума, Путин је рекао: „Да бисмо разумели зашто је начињен управо такав избор, довољно је познавати историју Крима, знати шта је значила и значи Русија за Крим и Крим за Русију“. Руски председник је подсетио да Крим представља извориште руске духовности, јер је кнез Владимир управо ту примио хришћанство 988. године, што се сматра полазном тачком настанка Русије. Осим тога, Севастопољ је постојбина Црноморске флоте, рекао је Путин и подсетио да је 1954. године полуострво предато Совјетској Украјини, а да Кримљане нико ништа није ни питао.

[restrictedarea]

„Тада је дошла 1991. година. Оно што је изгледало невероватно, нажалост, постало је реалност. СССР се распао. Када се Крим изненада нашао у другој држави, тада је Русија осетила да су је не просто покрали већ опљачкали. Сада, након много година, ја сам чуо Кримљане, сасвим недавно, како кажу да су их 1991. године предали из једних у друге руке, као врећу са кромпиром. Тешко је с тим не сложити се. А руска држава, шта је с њом било? Шта је било с Русијом? Спустила је главу и помирила се с тим, прогутала увреду. Наша земља налазила се тада у тако тешком стању да једноставно није могла реално да заштити своје интересе. Али људи нису могли да се помире са отвореном историјском неправдом“, поручио је Путин у говору пред представницима државне елите.

 

КРИМ НИКАДА – БАНДЕРОВСКИ После ових речи, чланови делегације Крима почели су да плачу. Међутим, наставио је Путин, упркос томе што се Русија трудила да живи у миру са својим суседима, ситуација је постајала све гора и гора. Свака украјинска власт само је музла државу, тукли су се међусобно за функције, имовину и финансијске токове. Зато он, рекао је, разуме демонстранте који су изашли на улице Кијева на мирне протесте. „Али, државни удар у Украјини нису извели мирни демонстранти. Као резултат, на власт су дошли националисти. И руски језик су покушали да учине готово непријатељским. Први је на удару био Крим, рускојезични Крим“, истакао је Путин и објаснио да су се житељи Крима и Севастопоља обратили Русији за помоћ.

„Хоћу да ме добро чујете, драги пријатељи. Не верујте онима који вас плаше Русијом, вичу да ће после Крима да дођу на ред други региони. Ми не желимо поделу Украјине, нама то не треба. Што се тиче Крима, он је био и остаће и руски, и украјински, и кримско-татарски. Али, он никада неће бити бандеровски! Као што никада на Криму неће бити војске НАТО-а, о чијем могућем размештању смо толико пута чули од украјинских власти. Ми смо против тога да војна организација газдује поред наше ограде, покрај наше куће или на нашим историјским територијама. Просто не могу да замислим да идемо у госте у Севастопољ код натовских морнара“, поручио је руски лидер.

ЗАПАЊУЈУЋИ ЦИНИЗАМ Осим тога, он је указао на двоструке стандарде Запада. „Ово је Писмени меморандум САД-а, од 17. априла 2009, представљен Међународном суду правде у Хагу, у случају Косова. Цитираћу: `Декларације о независности могу, и често се тако дешава, да крше домаће законодавство. Међутим, то не значи да се догодило кршење међународног права`. Крај цитата. Сами су то написали, раструбили целом свету, натерали све, а сад су се увредили. Од истих тих САД и Европе ми чујемо да је, као, Косово изузетан случај. А у чему је, по мишљењу наших колега, та изузетност? Испада да је у томе што је током сукоба на Косову било много људских жртава. Да ли је то неки правни аргумент? У одлуци МСП-а се о томе уопште ништа не говори. И знате, то чак нису ни двоструки стандарди. То је неки запањујући и праволинијски цинизам“, рекао је Путин.

Тако се долази до кључног места његовог говора. „Основано сматрамо да се фамозна политика обуздавања Русије, вођена у 18, 19. и 20. веку, наставља и данас. Нас стално покушавају да сатерају у неки ћошак због тога што имамо независну позицију, зато што је бранимо, зато што ствари називамо својим именом и не бавимо се лицемерјем. Али, све има своје границе. И у случају са Украјином, западни партнери су прешли црту, понашали се грубо, неодговорно и непрофесионално. Неки западни политичари застрашују нас не само санкцијама већ и заоштравањем унутрашње ситуације. Да нам је знати шта они имају у виду: деловање неке `пете колоне` – различитих `национал-издајника` – или рачунају да могу да погоршају социјално-економски положај Русије и тако испровоцирају незадовољство људи. Сматрамо такве изјаве неодговорним и отворено агресивним и на одговарајући начин ћемо на то да реагујемо“, поручио је председник Русије и позвао САД да „прекину хистерију и одустану од хладноратовске реторике“.

Наравно, они га, по свему судећи, неће послушати. Као што ће тешко наићи на позитиван одговор предлог Москве, који је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров у Лондону предао свом америчком колеги Џону Керију – да остатак Украјине треба да буде федерална држава, где ће исток и запад имати једнака права а руски језик бити равноправан са украјинским. Несумњиво да је овај предлог практично једини начин изласка из украјинске кризе мирним путем. Али, ако је досадашње искуство показало да су „западни партнери“ учинили много тога да осујете сва компромисна решења – зашто онда очекивати да ће сада поступити другачије? Јер, базични циљ Вашингтона, као што је „Печат“, између осталог, писао још почетком децембра (бр. 298) и јесте да се на тлу Украјине распири што већи пожар како би били спаљени сви мостови сарадње између Европе и Русије. Није то, наравно, била никаква тајна ни за кога, имајући у виду да смо на предстојећу „косовизацију Крима“ на овим страницама указивали још пре шест година („Печат“ бр. 21).

 

„БУЂЕЊЕ РУСИЈЕ БИЋЕ ЗАСТРАШУЈУЋЕ” Шта се може даље очекивати? Основно је питање: да ли ће Европа смоћи снаге да се одупре опасном и споља наметнутом сценарију? Јер, вара се свако ко мисли да у Европи не постоје здраве снаге свесне историјске одговорности. Међутим, оне су последњих деценија потиснуте готово у илегалу. Доминирају силе којима управља капитал а његова егоистична унутрашња логика управо је и произвела глобалну економску и безбедносну кризу, чији смо сада сведоци. Да ли ће ове силе пристати да саме себе неутралишу? Или ће, као и до сада, настојати да елиминишу све који им стоје на путу?

Са друге стране, у Русији, која им се поново нашла на путу, после дуго времена на сцену је ступила потпуно нова политичка и државничка филозофија – она у први план истиче не материјалне, већ духовне вредности. Ту би се ваљало поново присетити речи једног руског царског официра, штампаних пре скоро једног века у далеком избеглиштву, у Паризу, када је већ било јасно да отаџбину никада више неће видети: „Падом престола, смрћу цара, Русија је све изгубила. Величину и славу, светиње и богатства. Све. Све. Чак и своје име. Све је изгубила, и сама је одлетела, као сан. И тамо, на далеком северу, где у безименом, неопеваном гробу почива прах њеног последњег суверена, тамо је легла и скрила се и Русија. И лежаће тамо све док не клекне на колена пред тим гробом цео руски народ и не ороси га живом водом свог покајања. И устаће тада Русија, и застрашујуће ће бити њено буђење.“ Да ли је Запад на прави начин разумео сузе које су се у уторак сливале низ лица пробуђених вођа руског народа у Кремљу, да ли је добро погледао у њихове очи?

[/restrictedarea]